• Новонастале политичке тензије између Укр­ајине и Русије, те све чешће провокације од стране украјинске војске, директно су усмерене на увлачење Ру­сије у нови војни сукоб на истоку Украјине.
  • Дестабил­изација и нови рат у Украјини, дио су стр­атешког плана​ ​ НА­ТО алијансе, усмерен­ог против Русије и њених интереса у Укра­јини.
  • Да је НАТО одл­учио да у потпуности минимализује руско присуство у Украјини, свједочи нам и чињ­еница да су се поново на удару украјинских власти нашли вје­рници Православне Цр­кве у Украјини Моско­вске патријаршије

АУТОР: Свештеник Миладин Митровић

Већина парохија и манастира у Украјини још увијек је остала под јурисдикцијом канонске Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, док је само мањи дио прешао под управу украјинских расколника. С обзиром на ову чињеницу некакноска и непризната Црква у Украјини јавно се обраћа за помоћ политичком режиму Украјине да путем притисака и застаршивања утиче на активнији прелазак  вјерника и свештенства под управу расколничке Цркве.

Охрабрени негативним примером политичког режима према канонским вјерницима, у Украјини поново су своју активност интензивирале националистичке и радикалне групе, које искључиво путем насиља освајају парохијске цркве и манастире Московске Патријаршије. Тешка и мучна ситуација кроз коју пролазе канонски вјерници директан је резултат непромишљене одлуке патријарха Вартоломеја, који је на сва звона давајући Томос украјинским расколницима, говорио да је његов поступак усмерен на лијечење раскола. Садашња ситуација свједочи нешто сасвим супротно – да је раскол само направио још дубљи јаз и изазвао много већи хаос у украјинском друштву. Осим тога Вартоломеј неканонским радњама нарушио је и јединство међу Помјесним Православним Црквама, које су сада подељене на два табора – оне које су у мањини и признале украјински Томос, и оне које су у већини и јавно подржавају  Московску Патријаршију као једину канонски кредибилну да на територији Украјине остварује своју јурисдикцију. Управо на души константинопољског патријарха лежи сва одговорност подељености Православнога свијета, а посебно за сурова страдања са којима се  свакодневно суочавају православни вјерници у Украјини. Нема никакве сумње, да Вартоломеј својим активностима јавно погазио принципе и традицију православне Цркве, па је старо православно правило да патријарх једне помјесне Цркве је само ,,први међу равнима“ на себе хтјео да узме неку врсту титуле ,,православног папе“. Да је код Вартоломеја  у питању папска шизофренија свједочи чињеница да он  прима расколнике у евхаристијско општење, без покајања и без одобрења помјесне Цркве од које су ти расколници одпали. Давање Томоса расколницима у својој суштини је циничо и антиканоско освајање канонских територија других Помјесних Православних Цркава. Данас је то Украјина, сутра ће то бити Македонија, прекосутра Јужни Кавказ и тако у недоглед.

У новембру ове године Вартоломеј је званично примио делегацију расколничке и неканонске црквене структуре из Македонија, а на Јужном Кавказу расколник сепаратистичке црквене организације архимандрит Доротеј већ увелико говори да се активно ради на организацији сусрета са Вартоломејем, иако ова територија (Абхазија) у канонском погледу припада искључиво Грузијској Православној Цркви. Самопроглашена митрополија Абхазија формирала је комисију на чијем челу се нашао представник Константинопољске Патријаршије. Главни задатак ове комисије је да изрежира пут добијања Томоса о аутокефалности. Негативан примјер давања Томоса у Украјини пробудио је сепаратистичке тежње у многим мјестима широм Православних Цркава, због чега у блиској будућности можемо очекивати нове и учесталије расколничке појаве. Један од таквих раскола назријева и на територији Нагорног Карабаха, гдје су после недавно завршеног војног  конфликта представници Константинопољске Патријаршије.актуализовали причу реанимације Албанске Цркве која би у случају добијања самосталности под своје окриље пригрлила древне светиње Апостолске Јерменске Цркве на Карабаху. Да је то заиста тако свједоче све чешћи доласци представника удинске заједнице са територије Азербејџана на територију Карабаха. Спаратистичке амбиције Вартоломеја и у овом региону свједоче о његовој потпуној шизофренији, јер  спремности да се мјеша у унутрашња питања Јерменске Цркве која у опште не улази у диптих Помјесних Православних Цркава живо је свједочанство његове апсолутне изгубљености. Прављење хаоса на јурисдикцијским  територијама Православних Цркава дио је великога плана америчке администрације и самога предсједника Бајдена, која директно управља Вартоломејем и преко њега остварује своје геополитичке интересе  Због свега тога постаје  јасно да пракса давања Томоса од стране Фанара у својој суштини је  дробљење територија и тим самим слабљење позиција Помјесних Православних Цркава, са акцентом на те земље које у својој спољашњој и унутрашњој политици не желе да буду вазали Америке.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.