Дуго сам био на бироу за запошљавање и веома сам се обрадовао програму градских власти да награде сваког послодавца који запосли неког незапосленог са бироа. Тако сам добио привремено посао у једној хуманитарној организацији. Свако јутро смо радни дан почињали уз кафу и причу о пословима који се требају радити.

Једног јутра сам дошао на посао са неком чудном мучнином која ми се све више повећавала. Имао сам некакав чудан и одвратан укус метала у устима. Било ми је непријатно да тражим да ме пусте са посла којег сам једва добио, али ми је тако снага напуштала да сам на крају рекао радним колегама да морам кући, пошто ми је било толико лоше да сам једва држао главу усправно.

Кренуо сам кући, тешко ходајући и одједном као да ми је неко угасио свијест. Пао сам као покошен поред једног дрвета на траву. Срећом па нисам на тврду подлогу, пошто бих, вјероватно, разбио главу. Пробудио ме је јако пријатан мирис и мокар оковратник. Гледао сам људе око себе како ме избезумљено гледају и говоре како сам страшно блијед. Жена која ми је гурала малу мирисну бочицу испод носа рече да је то видјела у филмовима да користе за освјештавање онесвјештених, па то увијек носи са собом, није големо, а може помоћи. И била је у праву. Неки човјек ми је квасио врат водом из боце.

У том стиже хитна помоћ, један човјек из групе изнад мене то прокоментариса: „Кад прије стигосте, само што сам вас назвао!“ Добио је одговор да су били у близини на сличној интервенцији, неко се такође онесвјестио и само што су га подигли на ноге, стиже нови позив о новом онесвјештавању.

Добио сам неку ињекцију од које ми је било боље и могао сам стајати самостално на ногама. Хтјели су да ме воде у болницу, што сам ја одбио сматрајући да није потребно пошто сам дошао себи и тегобе су се битно смањиле. У том стиже нови позив екипи „Хитне помоћи“ за нову интервенцију, а мени су написали упутницу за болницу и рекли да се ипак јавим на преглед, без обзира што ми је боље.

Радња се дешавала августа 2019. године у сарајевском насељу Грбавица, а ја се нисам јавио на преглед у болницу, пошто сам сматрао да немају шта здравог да ме испитују, а и чувао сам тешко добијен посао.

Пар мјесеци касније проглашена је „пандемија“. Оно што сам лично доживио смо гледали касније да се дешава по Кини, људи су падали по улицама. о су приписивали новом вирусу.

Како сам ја највећи ауторитет у области познавања свог тијела и грипе као болести која је за ових шездесетак година „нападала“ моје тијело, могу да тврдим да ово што ми се десило нема никакве везе са грипом. Више личи на тровање нечим. Имао сам и прољев и повраћање као нормалну реакцију на тровање. Гдје и како сам закачио тај отров је мени непознато, сво вријеме сам се понашао уобичајено, тако да није било до мене. Размишљао сам да је тај неки отров (иначе вирус на латинском значи отров) није настао просецима унутар мене, морао је стићи однекус с вана, рецимо са неба, можда је неко поставио неке испараваче на неким мјестима по граду, или изван града па пустили низ вјетар, можда је дошао водоводном мрежом, можда је неко убризгао нешто у неке намјернице у трговинама, свашта смо ми корисно учили на часовима „Општенародне одбране и друштвене самозаштите“ у Југославији, али се то омаловажава.

Надам се да ће неко некада спровести некакво независно, неовисно и непристрасно истраживање на ову тему и саопштити јавно резултате. Имате датум на овом мом налазу па крените са статистичком обрадом случајева тих дана.

Хвала добрим непознатим људима који су се нашли у невољи и одмах притекли у помоћ. Да сам се којим случајем враћао колима са посла, могао сам можда завршити у кориту Миљацке, забити се у неки зид, стуб или друга кола, а можда и згазити каквог пјешака.

Овако прича има срећан крај по многе.

Душко Бошковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *