..Пишемо ово у отвореном писму, зато што Ваши иступи имају свенародни карактер, и зато да би и други светитељи Православне цркве и верни народ знали, да не дели цела Црква са Вама одабрани погубни екуменистички правац. Нека свима буде јасно да заједничка служба са инославнима, коју сте Ви дозволили, представља тужан и усамљен догађај, који не може да послужи као преседан или пример за друге, већ изазива огорчење и одлучни протест верних чеда Цркве, као чин јавно неправославан и у противречности са светим канонима…
ОТВОРЕНО ПИСМО
Његовом Високопреосвештенству,
Високопреосвећеном Јакову,
Грчком Архиепископу Северне и Јужне Америке
Ваше Високопреосвештенство,
У црквеној пракси се много тога заснива на преседанима. Притом, што је виши положај човека који уводи преседан у живот, тиме је већи и значај који потоњи може добити.
Сходно томе, чинови које савршавају православни јерарси у њиховим односима са представницима других вероисповести и религија имају посебан значај и у оним случајевима када они нарушавају наслеђени вишевековни поредак, не могу нас оставити равнодушнима. Наше ћутање би се могло схватити као сагласност и, самим тиме, могло би увести у заблуду и нашу паству и инославне, који могу помислити да се наш рад а нарочито сва наша богослужења, савршавају у складу са нашим догматима и канонима. На тај начин, неправилност коју је допустио један православни епископ, може се схватити као нешто што је дозволила цела наша Црква, и они „изван“ могу добити лажну представу о самом православном учењу. У веку пројављивања таквог узајамног интереса код представника разних вероисповести за учење других, ми бисмо им тако давали камен уместо хлеба.
То је разлог због којег су последња иступања Вашег Високопреосвештенства, покривана и ауторитетом Најсветег Патријарха Атинагоре, изазвала велико узнемирење, како код нас и наше пастве, тако и код многих других. Имамо у виду Ваше недавно учешће у богослужењу у храму св. Патрика у „Недељи молитве за хришћанско јединство“ и „Екуменистичком молебану“ у грчком Свето Тројичком храму у Њујорку.
Већ сама чињеница да су о тим заједничким молитвама исправно писали у штампи као о новим појавама које немају преседана, указује на то да је то уношење у живот Цркве нечега што је њој неуобичајено и несвојствено. Које црквено правило, који обичај и које предање су Вам дали за право да унесете такве новине?
Православље се по самој својој суштини одликује верношћу предањима и светоотачким примерима. Није без разлога Св. Викентије Лерински у свом „Комониторију“ (Commonitorium-Подсетник) указао на то да истински православно јесте оно што је Црква прихватала одувек, од свих и свуда. Новотарије које нису у складу са тим правилом, већ самим тим носе на себи печат неправославности.
Вашем Високопреосвештенству би требало да је познато 45. апостолско правило, које гласи: „Епископ или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима буде молио, да буде одлучен. Ако им дозволи да чине нешто као свештенослужитељи: да буде свргнут.“ (Епископ, или пресвитер, или диакон, с еретиками молившийся, токмо да будет отлучен. Аще же позволит им действовати что-либо яко служителем церкви: да будет извержен). Познати канониста, епископ Никодим Далматински у тумачењу тог правила примећује да учествовање у таквој молитви са неправославнима „значи да не само да се ми не старамо да их обратимо у Православље, него се и сами у њему колебамо.“
У датом случају, Ваше Високопреосвештенство не само да је одступило од исконске традиције Православне цркве, засноване на канонима (Апост. 10. и 45; Лаодик. 6, 32. и 33.), него је и самим делом и речима, следећи Патријарха Атинагору, исповедило учење непознато Светим Оцима наше Цркве.
У проповеди у храму Св. Патрика, Ви сте изјавили да црквено јединство треба разумети као позив ка томе, да кроз такву „екуменистичку праксу и опит, као што су заједничке молитве и сарадња једних са другима, ми дођeмo до пуног познања истине, која ослобађа верне од греха лажних и злих страхова.“ Читав смисао Ваше беседе није у проповеди црквене истине, већ у потрази за нечим новим, чак до новог одређења „нашег односа према Троједином Богу.“ Међутим, Свети Оци су одувек схватали заједничку црквену молитву као завршетак дела присаједињења заблуделих истинитој Цркви – као завршетак, а не као пут ка њему. Црквена молитва је пројава већ постојећег јединства вере и духа. Такво јединство ми не можемо имати са онима који другачије од Православне цркве уче о Светој Тројици (филиокве), Пресветој Богородици (догмат безгрешног зачећа код Римокатолика, одсуство Њеног поштовања код Протестаната), о јерархији (непогрешивост Папе код Католика, негирање тајинства свештенства код Протестаната), и.т.сл. Посебно је важно приметити да је код Римокатолика и Протестаната учење о Цркви потпуно другачије него код нас.
Православно учење о Цркви је одувек полазило од тога да је Света, Саборна и Апостолска Црква само једна, а изван ње се налазе расколници, јеретици и људи других религија. Због тога ми никако не можемо прихватити учење Најсветег Патријарха Атинагоре у његовој Божићној посланици из 1968. године, да се, тобоже, као последица недостатка љубави „Црква коју је основао Христос, да буде славна, која нема мрље ни боре, света и непорочна (Ефе. 5,27), променила.“ Ако се наша Црква променила и сада више није онаква какву је основао њен Спаситељ, онда више нема ни Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, за коју је Спаситељ рекао да је „врата пакла неће надвладати“ (Матеј 16,18), већ сада постоји неколико цркава, од којих ни једна у пуној мери није ни истинита, нити света.
У свом говору током посете Риму 1967. године, Најсвети Патријарх Атинагора је у базилици св. Петра, такође отворено изјавио да Црква треба да се врати „тврдој основи, на којој је била основана неподељена Црква,“ као да после 1054. године, Црква није имала ту тврду основу, и као да до тада није било подела. А пошто Патријарх и Ваше Високопреосвештенство изјављујете да се још увек налазите на путу успостављања те „неподељене“ Цркве, испада да за Вас, таква Црква још увек не постоји. Закључку да сада, тобоже, више нема једне свете Цркве, неизбежно приводи и, прихваћена од Вас и Патријарха, протестантска теорија о гранању Цркава. По тој теорији, Православна црква је подједнако крива за раскол, као и јеретици и расколници отпали од ње, а све заједнице које су се од ње одвојиле, остају гране Цркве Христове, од које су се и одвојиле. Али, ако је могуће бити делом Цркве, не прихватајући њене догмате, онда то значи да догмати имају тек другостепену важност. Управо то је и изјавио Патријарх Атинагора, када је у својој Божићној посланици похвално говорио о покрету људи ка заједничкој чаши: „не знајући за разлике у својим догматима и не марећи за њих.“
Такве речи никада не би изговорили велики претходници Патријарха Атинагоре: Св. Прокло, Григорије Богослов, Јован Златоусти, Фотије и други. Штавише, ако је са висине Васељенског престола, по греховности људској, некада и проповедана јерес под видом истине, ипак још није било примера да је неки Патријарх изјављивао да су догмати безначајни…
Како је горко читати такво одбацивање светоотачког учења у посланици Првостојатеља оне Цркве која је била мајка нашој Руској цркви.
Указујући почаст том Првостојатељу, Ваше Високопреосвештенство, нажалост, и самим делом сте се присајединили ка његовој равнодушности према истини, организујући беспримерни „Екуменистички молебан“ у свом храму, нарушавајући горе споменуте каноне. Јединство тамо, у заједничкој црквеној молитви са Римокатолицима и Протестантима, као да представља остварење призива Патријарха Атинагоре ка општем уједињењу, не марећи на догмате, упркос упозорењу Апостола Павла против људи, који желе да „изврћу јеванђеље Христово.“ Не бојите ли се даљих речи Апостола: „Али ако вам и ми или Анђео са неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!“ (Гал 1,7-8)
Због тога Ми и сматрамо за дужност да одлучно протествујемо против извртања учења о Цркви, које тако упорно заговарате Најсвети Патријарх Атинагора и Ваше Високопреосвештенство. Ми протествујемо против Вашег неправославног „Екуменистичког молебана“ и против уношења у диптих Римског Папе и „свих вероисповедања Истока и Запада“, од стране свјатјејшег Патријарха Атинагоре, о чему говори Божићна посланица Његове Светости. Уношење у диптих је одувек представљало сведочанство да се дотична особа признаје за православну. Ако је Пети васељенски сабор одлучио да се избрише из диптиха име Теодора Мопсуетског, након што је прогласио његово учење за неправославно, како онда може ма који Патријарх или Епископ, да укључује у диптих оне који чак ни формално не припадају Православној цркви већ, напротив, јавно настављају да исповедају учења несагласна са њеним догматима? Ви се не сједињујете са инославнима у истини, већ у њеном пренебрегавању.
Пишемо ове редове, не само зато да бисмо укорили или, штавише, увредили Ваше Високопреосвештенство или Најсветег Патријарха Атинагору. Не, никако, поготово што ми немамо разлога да према Вама или Његовој Светости гајимо било какво непријатељство.
Напротив, ми видимо да је дужност братске љубави у томе да поново укажемо Најсветем Патријарху и Вама на погубност екуменистичког пута који сте изабрали.
О, када бисте ви, уместо гласа међуконфесионалних конференција и штампе равнодушне према религиозној истини, послушали призиве Светих Отаца Цркве, који су је градили не на компромисима, него на тврдом чувању предања и сваке титле божанствених догмата. Њихова истинска љубав према инославнима се састојала у ревности за њихово просвећивање светлошћу истине и бризи за њихово стварно присаједињење Цркви.
Пишемо ово у отвореном писму, зато што Ваши иступи имају свенародни карактер, и зато да би и други светитељи Православне цркве и верни народ знали, да не дели цела Црква са Вама одабрани погубни екуменистички правац. Нека свима буде јасно да заједничка служба са инославнима, коју сте Ви дозволили, представља тужан и усамљен догађај, који не може да послужи као преседан или пример за друге, већ изазива огорчење и одлучни протест верних чеда Цркве, као чин јавно неправославан и у супротности са светим канонима.
Вашег Високопреосвештенства одани слуга
Митрополит Филарет
(1969 г.)
Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.
Превод: Православна породица, јануар 2015, подвлачење наше.