Човек без имена – премијер Аустралије, удружен са још неколицином безимених – министaра у „његовој“ влади, забранио је Новаку Ђоковићу – најбољем спортисти данашњице и једном од најбољих икада, улазак у ову забачену земљу.

Тако је њихова безименост прострујала планетом, на трен попримила некакаву словну форму, да би се већ у наредном тренутку распршила и заувек вратила у свој ништавни праоблик. Толико.

Није, наравно, први пут да безначајни, безимени и бесмислени људи покушавају да стекну афирмацију и какву код било репутацију уклизавајући са обе ноге у оне које је свет изабрао за своје хероје. Та је прича већ много пута испричана, и у спорту и у животу.

Не би ова бедна освета безимених, сама по себи, ни била вредна било какве пажње, да у себи не носи потпуно јасну и недвосмислену поруку човечанству. Поруку да је са слободом избора, а самим тим и слободним светом – свршено.

Свилен гајтан слободном свету, нимало случајно, око врата ставља безимени премијер с периферије човечанства. Било би помало незгодно да такву вест експлицитно саопшти, примера ради, председник Француске, која је целокупну савремену историју саградила на идеји слободе. Или премијер Велике Британије, колевке модерне демократије. Или председник САД, тог светионика слободе, како сами себе воле да виде, упорно избегавајући да се суоче са сопственим изобличеним одразом у огледалу.

Тако је избор пао на аустралијског безименика, који је, поред личног мотива везаног за излазак из сивила ништавости и безначајности, идеална особа за овај наопак посао. Јер, управо су сивило, обезличеност и бесмисао, слика света који покушавају да нам подметну као нову нормалност и неминовност.

А нова нормалност је она иста стара ненормалност, влажни сан сваког тиранина, зликовца и масовног убице, само нешто вештије препакована. Поништавање индивидуалности, стварање униформног света којим је једноставно и лако управљати, затирање идеје о изузетности и херојству, уништавање сваке ћелије отпора, опет је то у пакету.

Све већ виђено, и на делу и у литератури. Све пред очима. И као и увек, у савршени план се не уклапа само једно – Човек. Онај којег никад не напушта мисао да је од Бога створен да би био слободан. И који је спреман да се за слободу бори и избори, плаћајући цену отпора и непристајања. Онај, који ће увек знати ко је Новак Ђоковић, овај садашњи или неки будући. И који непогрешиво препознаје невољу и злу коб безимених, свеједно да ли су у питању опаки чобани тираније или њихово залутало крдо.

Остаје, као и увек у историји, да свако уради свој део посла. Зло је пред вратима и време је да свако буде на својој страни. Симбол једне је Новак Ђоковић. Оне друге, аустралијски безименик. Улаз је, још увек, слободан.

АУТОР: Драган Добрашиновић

ИЗВОР: https://iskra.co/reagovanja/dragan-dobrasinovic-osveta-bezimenih/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.