Одвојите пар минута и погледајте овај снимак. Павлина има 12 година, само када проговори човек стекне утисак да има 22 будући да је толико година испред своје генерације. А како и не би била када одраста у савременом гету које називамо енклава. Када одраста у „Ораховцу башти рајској“ како каже песма. Свако ко је бар и једном био на том светом месту ту песму је проживео и осетио у својој души и свом срцу на најлепши могући начин.
Када човек погледа овај снимак тешко је да буде равнодушан видећи колико је снаге и љубави у једном тако малом и чистом бићу. Када види како је то мало биће оркански разгорело љубав и веру код присутних људи. Док сам гледао снимак једина мисао која ми је била у глави шта сам ја урадио за њу и ове малишане из Ораховца који у 21. веку живе у гету, у једној малој уличици окружени Шиптарима.
И сам сам имао весела искуства са Шиптарима у тој уличици. Када смо као студенти организовано стигли у Ораховац Шиптари су се око нас окупили као да игра мечка Божана, да би се на крају шесторица из гомиле стрпала у нека мала кола и почели да се возе том једином српском улицом и да нам прете како ће нам сећи главе. Та сцена ми је на тренутак је била смешна све док ме није тргла мисао да наш народ живи у таквом окружењу пред нашим очима и наочиглед целог света.
Заиста ако би смо били реални не би смо имали времена да кривимо ни НАТО окупаторе, ни дивље Шиптаре. Кривци смо ми који спадамо у цивилизован народ, свако од нас. По оној сјајној мисли Достојевског: „сви смо криви за све!“ Можда у овом моменту не можемо да ослободимо Космет, али можемо да урадимо све што је до нас да помогнемо овој деци. Када би свако од нас урадио оно што је до њега, оно што је у његовој моћи драстично би помогли нашем народу и улепшали детињство овим малишанима.
А што се тиче ослобађање Косова и Метохије то је историјска неминовност, чим се геополитичке коцкице поклопе. Јевреји су преко 2000 година носили Јерусалим у срцу и сваки свој скуп завршавали речима: „Догодине у Јерусалиму.“ На крају то им се и десило. Овај концерт у Руском дому и слични скупови су доказ да све више Срба носи Космет у свом срцу, да ће се у једном моменту обистинити наш поздрав „Догодине у Призрену.“ А до тада нека свако од нас учини бар и малу жртву да улепшамо детињство нашој дечици са Космета бићемо на корак ближи ослобођењу.
Аутор: Милан Бојић, историчар
ИЗВОР: https://borbazaistinu.rs/odvojite-par-minuta-da-videli-snagu-i-ljubav-u-jednom-tako-malom-i-cistom-bicu/