• Румунија жели да постане мостобран за америчку војску у Црном мору, обезбеђујући своју територију и акваториј Пентагону за распоређивање додатног контингента војника и наоружања. Наведени циљ Румуније је да „обузда Русију“
  • Зашто је ова земља постала центар русофобије, иако се на светској мапи појавила захваљујући напорима Руса?

АУТОР: Дмитриј Бавирин

Жеља Букурешта да помогне Вашингтону у војно-политичкој конфронтацији са Москвом је по много чему комична и чак подстиче Американце на саосећање. Заиста, током Другог светског рата, најмање борбено спремне јединице, без обзира на њихово порекло, називане су „Румунима“ – референце о томе могу се наћи и у руским и у немачким изворима.

Чак и ако се таква помињања не сматрају разлогом за генерализације, Румунија ће ипак ући у врх најгорих савезника. Једноставно због чињенице да је увек „некако“ ишло.

Независно румунско краљевство, створено је 1878. захваљујући руској вољи и руској крви, није одмах напустило улогу „православне тврђаве„ на граници са Османлијама, већ је одмах почело да учествује у немачким и аустријским интригама против Санкт Петербурга. У Првом светском рату, Букурешт (за разлику од, на пример, незахвалне бугарске Софије – у којој је ипак, треба рећи, седео немачки цар – нап.прев.) је ипак прешао на страну Антанте, али су се Румуни одвратно борили: били су потучени, изгубили престоницу – и као резултат тога, Русија је морала значајно да растегне линије фронта да спасе потенцијалног савезника…

Када су, потписавши срамни Брестски мир, бољшевици повукли Русију из рата, Румуни су са Немцима и њиховим савезницима потписали ништа мање срамни Букурештански мир. И одмах су забили нож у леђа Русији, заузевши Бесарабију, односно оно што ми сада зовемо Молдавијом.

Најсрамније у Букурештанском миру је, можда, то што су га Румуни разрушили дан пред крај рата. Румунија је тако као „зец“ постала једна од сила победница – не по заслугама и не по еполетама, већ су јој из геополитичких разлога земље Антанте то дозволиле.

 

Румуни су ушли у следећи светски рат – Други – 22. јуна 1941. године, напавши истовремено са нацистима на СССР. Успели су да стигну до Стаљинграда, где су изгубили 18 од 22 јединице, а на Источном фронту је страдало укупно пола милиона румунских држављана. Као један од разлога за пораз Стаљинграда, који је, као што знате, постао прекретница за цео рат, историчари наводе акције Румуна – испоставило се да су они били најслабија карика у нацистичкој војној машини.

После Стаљинграда, румунски краљ Михај I одлучио се за савез са комунистима, неприродан за монарха, али је уклонио са власти ултрадесничарског диктатора Јона Антонескуа и прешао на страну антихитлеровске коалиције. За то је добио Орден победе из Москве и врло поштовани надимак „Комсомолски краљ“, све док га 1947. године очигледни државни удар „црвених“ није послао на отпад историје.

Тако је Букурешт постао један од стубова просовјетског Варшавског блока, али ни та љубав није дуго трајала. Године 1958, совјетске трупе су повучене из Румуније, отприлике у исто време локални комунистички вођа Георгие Георгхиу-Деж почео је да се удаљава од Варшавског пакта. Након његове смрти и ступања на трон Николаја Чаушескуа, Букурешт је почео да директно противречи Москви и пркосно води спољну политику независну од ње. Односно, поново је постао најгори европски савезник Москве, истовремено економски најмање ефикасан и политички најзаосталији.

Модерна Румунија се стриктно фокусира на Сједињене Државе, иако свој развој (узгред буди речено, прилично динамичан, код Бугара је све много горе) дугују углавном Европској унији. Истовремено, Букурешт је део неформалног „русофобичног блока“ ЕУ, заједно са Пољском, Шведском и балтичким републикама. На основу свега горе реченог, можемо претпоставити да је она и „најслабија карика“ у овом блоку.

Ово је, дакле, само дијагноза, а у овом случају је занимљива анамнеза: како је дошло до тога да Румуни много штете Русији, иако је наша заједничка историја са њима, иако двосмислена, ипак ослобођена терета замерки које Пољаци, Балти, па чак и Швеђани имају (под претпоставком да су и даље забринути због Великог северног рата).

Они, заиста, имају велики мржњу према Русији. Можда је немогуће да Руси у Румунији наиђу на свакодневну ксенофобију, али русофобични наслови у медијима са неким знањем румунског језика је лако пронаћи, као и чудне идеје Румуна о сопственој историји. Просечан Румун на улици лако ће окривити Русе за оно у чему уопште нису учествовали, међутим, како наводи локални агитпроп, они су на невидљив начин стајали иза леђа извршилаца – Бугара, Мађара, Немаца, Украјинаца и Румунских комуниста.

Међутим, ова пристрасност мора бити одвојена од оријентације на САД, која углавном потиче из румунског националног ега. Она је заиста неограничена: Румуни себе сматрају наследницима Римског царства, а током комунистичког периода ово самопоуздање се само повећало – зграде монструозних величина обликовале су архитектонски изглед Букурешта под Чаушескуом. Али у Европи, Румунима је додељена улога провинције са циганским камповима, а Брисел није много заинтересован за мишљење о Букурешту као о једној од проблематичније „деце ЕУ“, иако је реч о земљи од скоро 20 милиона људи и водећој по економском расту.

У оквиру НАТО-а, Румунија је потенцијално подручје базирања, односно тамо не држе ништа од посебног значаја (изузетак је ваздухопловна база у рејону Михаила Когелничануа), али у случају потреба, свакако хоће.

Отуда комплекс невољеног детета и жеља да се буде посебан партнер, барем за Сједињене Државе. Румуни су се први добровољно јавили да угосте елементе америчког противракетног одбрамбеног система, а сада је противракетна одбрамбена база Aegis Ashore у Девеселу највреднији део Румуније у очима не само САД, већ и НАТО-а.

Сада Букурешт жели да преда 245 километара обале Црног мора коју контролише како би ојачао позиције Вашингтона.

Истовремено, он испод ока гледа на руски Крим, али јасно даје на знање да има на уму и Турску, у коју САД више немају поверења.

За Русију је ово значајан изазов (о чему је лист „Поглед“ детаљно писао). Међутим, наша реакција не смета Букурешту – они званично сматрају Русију непријатељем и радо користе чињеницу да су антируска и проамеричка политика сада често иста ствар.

Ово није увек био случај. На пример, у лето 2003. године руски председник Владимир Путин и његов румунски колега Јон Илијеску потписали су споразум о пријатељским односима и сарадњи. Односи између Москве и Вашингтона су већ тада били компликовани, а Илијеску је био апсолутни Атлантиста и уопште специфична личност, ако говоримо, на пример, о његовој улози у рушењу бившег покровитеља (Чаушескуа) и успостављању сопственог режима у земљи (оптужба злочина против човечности након тих догађаја против бившег председника је поднета још 2019. године, али од тада суд није далеко одмакао). Међутим, бивши председник није подстицао русофобију у земљи – није видео потребу за њом.

Њега на месту председника мења – Трајан Басеску – који је видео ту потребу. У ствари, транзиција Букурешта на изразито антируску позицију догодила се управо под њим и из јединог разлога јер је Басескуова опсесија остаје уједињење са Молдавијом у једну државу. То што се то до сада није догодило, он је окривио и окривљује искључиво Русију и њен „сателит“ – Придњестровље.

 

Трајан Басеску

Басеску је због ове опсесије одавно прешао све „црвене линије” – није га било брига шта ко мисли о њему у Москви или Бриселу. На пример, покушао је да убеди Кишињев да се уједине након што је донета принципијелна одлука о пријему Румуније у ЕУ – „да заједно уђемо у ЕУ“. О овом предлогу се није договорио ни са самом Европском унијом, јер је већ знао да они нису спремни да прихвате „додатни терет” у виду Молдавије, али „вредило је покушати”.

Басеску је у нашем случају чак задирао у светињу – Велики отаџбински рат, једном објављујући да би на месту Антонескуа учинио исто, односно да би напао СССР у савезу са Хитлером зарад Бесарабије и Северне Буковине. За ових речи су се против њега наљутили не само у Москви, већ и у бројним јеврејским организацијама (Антонеску је био активан учесник у Холокаусту), али Басеску није много марио ни за јеврејске организације.

Он је чак и бившег краља Михаја I за његова живота назвао „руским лакејом“ – због тога што је „црвени краљ“ извео Букурешт из антихитлеровске коалиције.

Било је немогуће наћи шефа државе широм света који би се тако ревносно залагао за ревизију резултата Другог светског рата као Басеску. Посебно не из неке државе са стране хитлерове „осовине“, чак ни кроз призму „жртве пакта Молотов-Рибентроп“. И то чак има своју логику – Букурешт је био принуђен да попусти пред територијалним захтевима и Стаљина (о повратку Бесарабије и Северне Буковине, присвојених 1918.) и Хитлера (о преносу дела румунских територија Мађарској и Бугарској). У ствари, након тога је румунски краљ Карол II изгубио сву власт и предао власт свом сину, али ју је преотео диктатор Антонеску, који је земљу поставио под окриље Трећег рајха.

Басеску је већ седам година у пензији, однос према њему у Румунији је претежно негативан, али је семе русофобије, које је бацао свих десет година свог председниковања, обилно никло. Постало је добар образац за медије и блогере, а са тадашње „деце“ – данашњих „очева“ пренео се на садашње: румунска омладина и људи средње доби се најгоре односе према Русији и Русима. Старији људи су много дружељубивији.

 

НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН 063/250331

Ову чежњу за изгубљеним земљама (па чак и не за нашом, већ за онима које су двадесет година раније украли од историјског савезника) код Румуна може да се бесконачно одржава.

Међутим, нема се чему радовати у овом смислу. Уједињење Румуније са Молдавијом значи апсорпцију Молдавије од стране Северноатлантског савеза, што је много мање болно него у случају Украјине, али ипак неприхватљиво за Русију – и због Придњестровља. Повећање америчког присуства у Црном мору у том смислу неће променити ништа – осим чињенице да ће Румунија сада морати да се посматра као потенцијално поприште војних операција, а њена поморска инфраструктура као потенцијалну мету руског наоружања.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://vz.ru/world/2021/11/10/1128250.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.