ОД ВЕЛИКЕ ИДЕЈЕ ДО ВЕЛИКЕ СРАМОТЕ (2. део): Етнофилетизам и хеленизација Словена

• У том смислу позиција патријарха је постала света за Грке. Другим речима, ниједан владика друге националности није могао постати васељенски патријарх.
• Јединствени случај, када је човек словенског порекла постао патријарх Константинопољске патријаршије догодио се у XV веку, захваљујући султанији Мари Бранковић.
• Тада је Србин Рафаило (1475 – 1476) постао патријарх Константинопољске патријаршије, али су га Грци брзо свргли, уз помоћ интрига (оптуживали су га да не зна грчки језик, да је алкохоличар, да краде новац итд).
• Патријарх Рафаило је умро у затвору.

АУТОР: Проф. др Зоран Милошевић, научни саветник

Етнофилетизам је јерес у православном хришћанству која подређује црквене интересе националним, претварајући Цркву, тачније веру православну у идеолошки (геополитички) инструмент нације. Званично је осуђен на Цариградском сабору 1872. године као „племенски трибализам” који нарушава јединство вере. Ова појава етничку припадност ставља изнад суштинског хришћанског начела да у Цркви „нема Јудејца ни Грка”, тј. да нема нације која је изнад друге.

Међутим, пракса Грка била је другачија, тј. етнофилетистичка. Видећи себе изнад Словена, почели су да их хеленизују.

Различити су подаци о времену сусрета Грка и Словена. Док бечко-берлинска историјска школа тврди да су Словени дошли на Балкан у VI и VII веку, дотле има аутора који тврде да су били староседеоци. Истовремено, Филарет, архиепископ черниговски у монографији из 1894. године тврди да је постојала Панонска црква (у трећем веку је постојао свети Евсевиј, епископ панонски) са седиштем у Сремској Митровици и да су Словени Балкана имали свеце још од другог века (хришћанства).¹

Данас Грци користе теорију о досељавању Словена да оправдавају своје територијалне претензије, јер су, наводно, ови приликом насељавања на Балкану протерали Грке са њихових огњишта.

Кроз замке „меког” и „тврдог” примитивизма, као стереотипа „варварског”, обликује се слика Словена у византијској књижевности, што је допринело развоју идеје да Словене треба хеленизовати, а посебно њихову елиту, како би се увели у цивилизацијски круг. Тако се на идеолошком пољу код Грка формирала јерес етнофилетизма (протоетнофилетизма), која ће добити на замаху у 19. и почетком 20. века.² Има аутора који тврде да је то специфична „балканска јерес”.³ (Касније ћемо објаснити да ипак није свебалканска, посебно не у светосављу).

Овде, наравно, треба подсетити на Светог Саву и његову улогу у еманципацији Словена, јер је био свестан грчког етнофилетизма. Наиме, Сава је био свестан хеленизације Словена (није чудо зашто се замонашио у руском, а не грчком манастиру), као и метода: проглашавањем некултурним (варварима) и коришћењем вере (грчког језика и Цркве). Отуда се борио да Бугари, Руси  и Срби добију аутокефалне цркве, како би могли да користе свој језик и спасу народ од хеленизације.

Борис Субашић о томе пише: „Рационална, критичка историја казује да је Стефан Немања, у ствари, свог најпаметнијег и најталентованијег сина послао на школовање на Свету Гору, срце духовности, науке и дипломатије православне васељене. Њихова велика идеја била је стварање српске цркве, која ће зауставити асимилацију Срба у безличну мешавину народа Ромејског царства и сачувати народни идентитет и језик”.⁴

Осим тога, како сведочи Грејем Спик,⁵ Свети Сава је био и вероватно први, у данашњем смислу речи, словенски „геополитичар”, јер је створио тзв. „Атонски Комонвелт” (пут) од Свете Горе до Руских земаља. Пут је водио до Кијева, Петербурга (Москве) и даље до Сибира. Међутим, у пракси је функционисао до Кијева.

Као центар одбране словенског православља Спик наводи Хиландар, а као кључну личност ове саге – Светог Саву.

Свети Сава је, дакле, створио тај православни пут од Свете Горе до руских земаља, а преко Влашке, Молдавије и Мале Русије.⁶ Дело Светог Саве наставио је Свети Никодим (рођак кнеза Лазара и родоначелник влашке духовности⁷), а све је срушено стварањем Румуније и тзв. Кримског система после пораза Русије у Кримском рату 1853 – 1856. године.⁸

Да би се реализовао „Атонски комонвелт” Свети Сава и његови следбеници су на путу од Свете Горе ка Кијеву и даље ка Русији градили манастире и цркве на сваких 20 км, колико је човек водећи магарца или коња натовареним стварима могао у току дана да пређе. Ти манастири (и цркве) ширили су црквенословенски језик и ћирилицу (све укинуто стварањем Румуније и не само то – власти нове државе су уништавале словенске књиге на ћирилици и натписе на фрескама), тј. ширили словенску верзију православља, а не грчку.

Истовремено Свети Сава је утемељио и праксу склапања бракова племића и краљева (са словенским супружником), како би ојачао јединство Словена. Подсетимо да је супруга најмоћнијег српског цара Душана била Бугарка, док је бака Ивана Грозног била Српкиња из рода Јакшића који су држали Карпате. Тако су, захваљујући пракси коју је утемељио Свети Сава, Словени држали огромне територије које су обухватале Молдавију⁹, Влашку, Ердељ или Трансилванију, Србију и Бугарску и остваривали директни контакт са Русима. Због тога, како сведочи, Милан Јовановић-Стојимировић „Свети Сава је знао да су Словени већином православни и он није хтео да раздваја Србе од Руса, а нарочито не од Бугара”.¹⁰

После пропасти бугарске и српске државе у средњем веку једини ослонац идентитету православних Словена била је Црква.

„Велика порта је вернике ових патријаршија потчинила ауторитету васељенског патријарха. Иако су de jure ове патријаршије остале аутокефалне, оне су de facto изгубиле своју независност. Свака кореспонденција са Портом морала се одвијати преко патријарха у Цариграду, а када би се нека од катедри упразнила, у надлежности васељенског патријарха било је да предложи кандидата који би на исту био постављен. Због тога можемо рећи да је период османског ропства допринео максимализовању утицаја васељенског патријарха у православном свету, као и да је утицао на његово схватање сопственог положаја у заједници православних Цркава.”¹¹

Међутим, фанариоти су искористили свој повлашћени положај да раде на хеленизацији Словена. Први, као најближи, били су Бугари. О томе, већ цитирани Сава Миловановић, пише: „Упоредо са борбом за националну, текла је и борба за црквену независност од јелинизирајућег утицаја који је спроводила Цариградска Патријаршија.

Будући географски близу Истамбула, Бугари су посебно били подложни овој јелинизацији. У Бугарској је дуго била традиција да се постављају не само грчки епископи, тзв. „фанариоти”, већ и свештеници. Богослужење на словенском језику и уопште словенска писменост су систематски потискивани, словенске књиге спаљиване, док су грчки језик и култура наметани од стране фанариотских епископа.

Често се и исповест морала обављати уз помоћ тумача, јер епископи и свештеници нису знали говорни језик Бугара”.¹²

Тако се родио програм хеленизације Словена, који је додатно добио крила укидањем Пећке патријаршије 1766. године. Грци су започели отворену асимилацију (хеленизацију) Срба, Бугара и Руса (посебно на територији Малорусије, данашње Украјине).

То је, заправо, била и основна идеологија фанариота, да асимилацијом (хеленизацијом) увећају грчки национални корпус, а да за тај пројекат Константинопољска патријаршија буде главни инструмент.

„Свим средствима која су им стајала на располагању они су пропагирали неојелинизам. A то је, у ствари, било једно ново национално и културно завојевање са разним нијансама и етапама. Последице тога биле су национални и културни сукоби између Грка и негрчких припадника православне цркве, насељених у Турској”.¹³

Да подсетимо и на 1922. годину када су Турци исељавали из земље не само Грке, него и Србе. Оно што је било зачуђујуће: нису знали српски језик, него турски, грчки и француски. Тако су крајем децембра 1922. године у Србију пристигле српске избеглице из Турске, тачније из града Зумбулдахеа, укупно 42 велике породице. Све ове добростојеће породице ишле су у Грчку цркву и тамо су учене грчком језику, тј. знали су турски, грчки и француски језик, али не и српски.¹⁴

У том смислу позиција патријарха је постала света за Грке. Другим речима, ниједан владика друге националности није могао постати васељенски патријарх. Јединствени случај, када је човек словенског порекла постао патријарх Константинопољске патријаршије догодио се у XV веку, захваљујући султанији Мари Бранковић. Тада је Србин Рафаило (1475 – 1476) постао патријарх Константинопољске патријаршије, али су га Грци брзо свргли, уз помоћ интрига (оптуживали су га да не зна грчки језик, да је алкохоличар, да краде новац итд). Патријарх Рафаило је умро у затвору.

Грчка заједница Константинопоља није узела учешће у његовој хиротонији и жестоко се борила против њега. Митрополит Ираклије, који је традиционално уводио на престо новог патријарха, одбио је да то уради, док је литургију служио митрополит Анкаре.

У то време, војвода Дунавске кнежевине Влашке Радул II, подржавао је митрополита Павла Смедеревског (Србија) у његовом настојању да не дозволи грчким владикама да заузму српске епископске катедре. Међутим, са укидањем Пећке патријаршије 1766. године Грци су започели отворену асимилацију (хеленизацију) разних народа, међу којима су били и Срби. Према замислима фанариота, циљ је требало остварити наметањем грчког свештенства, литургије на грчком језику, а такође и уз помоћ основних школа, како је то било у Бугарској до 1820. године. Истовремено, интерпретација историје у грчким школама добија на важности, јер постаје инструмент хеленизације.

^{ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ПРОШЛОСТИ ОДРЕЂУЈЕ БУДУЋНОСТ}

Да би се реализовала асимилација Словена, фанариоти су наложили својим свештеницима, монасима и мирјанима да када имају прилику уништавају словенске књиге, а ученим Грцима да фалсификују словенску историју и да Словене представе као нижу расу која мора да се потчини Грцима.¹⁵ Такође, Грци су покушали и да хеленизују словенске православне манастире.

У неким грчким историјама, монографијама и чланцима, перманентно се инсистира да су Словени досељеници на Балкан, одакле су протерали Грке, извршили злочине над грчким народом, јер су били народ без вере и културе, све док им Грци нису дали и веру и културу закључно са ћириличним писмом.¹⁶

Наравно, грчки национализам и расизам није престао да се развија са стварањем модерне грчке државе. Начин на који су Грци хеленизовали становништво новододељених територија од стране великих сила био је умногоме гори од метода савремених укро-нациста у Украјини. Забрањивали су да Срби – Словени говоре на матерњем језику, забрањивали образовање и покретање штампе на српском језику, мењали су словенске топониме дајући им грчка имена, а они који су по сваку цену желели да остану на својим вековним огњиштима морали су да дају заклетву не само грчкој држави, него и грчком језику. Истовремено, у различитим епохама Грци и грчки монаси су палили словенске књиге. Борис Субашић наводи да је током 1821 – 1831, грчки монах у ватру бацио више од 1.000 српских светогорских књига  кувајући на њима јело за турске аскере.¹⁷ Уништавање словенских и српских књига није била ретка појава. На пример, 1926. године у Соровићу демолирају словенску школу и пале све књиге које су затекли.¹⁸

Грци су словенски језик сматрали „пасјим”¹⁹ и нису дозвољавали да у било који државни орган посао добију Словени. Током грађанског рата у Грчкој (1946 – 1949) словенско становништво Егејске Македоније је принудно пресељено у Југославију.²⁰

На тај начин су током XX века етнички очистили северну Грчку од Словена, попут Хрвата, методом трећину побити, трећину иселити, а трећину хеленизовати.

Током 1830-их, немачки научник Фолмерајер је приметио да модерни Грци углавном потичу од Словена. Ова изјава је изазвала жестоку дебату у научним круговима која до данас није решена.²¹

Савремене генетске студије показују да су Y-хаплогрупе E1b1b1 и J2 доминантне међу Грцима, при чему E1b1b1 преовлађује на Пелопонезу, а J2 доминантна на острву Крит.

Y-ДНК хаплогрупе грчких становника према веб-сајту „Eupedia: Your Guide to Europe in English”:

• хаплогрупа E1b1b1 – 27%
• хаплогрупа J2 – 25%
• хаплогрупа R1a – 12%
• хаплогрупа R1b – 12%

Сада упоредимо са Бугарима, Србима, Словенцима, Црногорцима, Македонцима и другим балканским Словенима:

• E1b1b1 – 15-27%
• J2 – 8-14%
• R1a – 12-20%
• R1b – 6-12,5%

Као што видите, разлике са многим словенским народима су минималне или сасвим упоредиве.

Да ли то значи да су савремени Словени и Грци „браћа по крви”?²²

Укидање Пећке патријаршије, догодило се 1766. године, а последица је следећег: неповерења Порте према Српској цркви и денунцијације Срба од стране Грка – фанариота који су намерно изазивали неповерење код владиних службеника у Српску цркву и њене свештенослужитеље, све са жељом да је потчине себи и хеленизују, а народ уз помоћ вере (слична се политика водила и према Бугарима) асимилују. О томе имамо занимљиво сведочење: „Још су Фанариоти настојали да погрче Српску Цркву, а онда постепено и народ. Стога су у свима јужним крајевима нашим истисли словенско богослужење и увели грчко; а владике су и по другим крајевима служиле само грчки. Старе рукописе и књиге словенски и србуљски писане и штампане палили су и уништавали. А да убију народну свест и понос забрањивали су прослављање Крснога Имена и српских светитеља…”²³

Патријарх Самуило је успео да убеди султана да је укидање Пећке патријаршије и њено сједињење с Цариградском патријаршијом потребно, не само због материјалних, него и због државних интереса. Ако се то уради, државна благајна Османске империје редовно ће добијати прописани данак, а и исплатиће се сав заостали дуг, а уз то ће Грци епископи умети боље обуздавати Србе да не дижу буне, али и учити лојалности султану, него што би то радили српски епископи, који су увек показивали склоност аустријском и руском цару. Пред таквим (убедљивим) разлозима султан Мустафа III је 13. септембра 1766. издао ферман, којим се укида Пећка патријаршија, али да сав њен дуг плати Константинопољска патријаршија, те да убудуће, одвојеном сумом новца, од свога данка редовно плаћа годишњи данак и за Српску цркву (Пећку патријаршију), који је раније одређен за ту територију.²⁴

Исте те трагичне 1766. године султанским ферманом укинута је и аутокефална Охридска архиепископија, у којој су ионако преовладавали Грци. Тако су крајем 18. века сви Словени на Балкану дошле под непосредну власт Константинопољске патријаршије. Источна римска империја се на тај начин последњи пут пројавила на Дунаву и Сави, наравно не са државом, већ са црквом.

Да подсетимо. Сукоб српског и грчког свештенства има дубоке корене, а забележено је да су у 16. веку грчки монаси хтели да протерају српске из Хиландара, како би исти преузели, али то није рађено на посебно груб начин, те није оставило теже последице. Међутим, у току 18. века почела је добро осмишљена хеленизација светогорских манастира, што се види и из грчког покушаја да потчине Хиландар 1756. године.

Када је до народа стигла вест о укидању Патријаршије као центрa њихове вере, изгубили су наду у будућност и појавило се безнађе, тј. „народ је пао духом”.

Додатно разочарање уследило је приликом првих сусрета са грчким свештенством и владикама. Стога, бројни истраживачи овог периода тврде да је „Фанариотска политика православне црквене хијерархије у Босни, па и у Србији, пре и после Пећке патријаршије, допринела томе да велики број православних напусти веру, поистовећујући је са азијатским деспотизмом и подаништвом”.²⁵

Наш познати православни историчар, Радослав М. Грујић, пише: „Тако је, нпр. због таквих и других невоља прешло на Ислам око 50 наших села са више од 30.000 душа у околини Призрена, а у областима Гора и Опоље. А у Македонији, приликом укидања Охридске Архиепископије, пао је у очајање и сам митрополит мегленски Иларион, те не могавши спасти Цркву своју од насиља грчког и обести турске, издао је веру православну и прешао на Ислам са многим народом епархије своје… – Тако је ето отпочела власт Цариградске Патријаршије над Српском Црквом…”²⁶ Даље Грујић сведочи: „За тих и такових Фанариота пала је српска просвета у Турској Царевини на најниже гране, па је народом још јаче овладала празноверица. – Грчке владике ишле су хотимично за тим, да би од неуког и празноверног народа што више користи могли извлачити и што лакше и дуже над њим владати. Због тога нису допуштали Србима да подижу школе своје, чак ни под крај XIX века. И Срби у Старој Србији и Маћедонији имали су да издрже тешку борбу, док су успели да им се допусти подизати школе. Међутим, у свима већим местима где је било Грка отваране су грчке школе; а у Скопљу, Охриду, Јањини и Солуну отворене су биле и више грчке школе, у које су одлазили и по неки Срби. Иначе су Срби и даље учили се само по својим манастирима и код својих угледнијих парохијских свештеника; а тек по који ђак одлазио би у Сремске Карловце на науку”.²⁷

Београдска архиепископија (са њених пет епархија) се буквално истргла из загрљаја фанариота – Грка 1830. године, када је Србија извојевала статус самоуправне кнежевине, а на потпуну независност Београда од Константинопољске патријаршије морало се чекати до 1879. године, тј. до после проглашења потпуне независности од Османске империје. Најдуже су фанариоти владали над Србима у Босни и Херцеговини, више од века. Године 1878. ове српске земље окупира Аустроугарска, а недуго потом покренута је борба за црквено-просветну аутономију, не само од Беча и Пеште, него и од фанариота. Период до окупације Аустроугарске Срби су називали „периодом грчких владика”.²⁸

^{ФАНАРСКИ ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ СЛОВЕНЕ СМАТРА МАЊЕ ВРЕДНИМ НАРОДОМ У ПРАВОСЛАВЉУ (2018)}

Актуелни константинопољски, тј. васељенски патријарх Вартоломеј, световно име Димитриос Архондонис, такође се показао као следбеник расне теорије, чиме се придружио нацистима Трећег рајха, под руководством Адолфа Хитлера.²⁹ Наравно, у оквиру православља.

Ово се може закључити из његових изјава које је давао у различитим приликама, на пример 21. октобра 2018. године пред грчком дијаспором у Истамбулу. Тада је рекао:

„Хтела то наша руска браћа или не, пре или касније ће следити одлуке које доноси Цариградски патријарх, јер немају другог избора”, дословно је изјавио, и то би се можда схватило као нормално, да није било његове касније изјаве. Вартоломеј је објаснио да је добро упознат са наводном „црном пропагандом” против њега и да је свестан „добро плаћених чланака” који се заснивају на следећем стању ствари: „Наша словенска браћа не могу да толеришу примат Васељенске патријаршије и наше нације у православљу.” Које нације? Грчке? Примат и, последично, супериорност. По праву нације. А Словени, према његовој логици, су инфериорни људи, подљуди који имају комплексе о супериорности и примату Грка. У неким другим чланцима, све аутокефалне цркве се називају „пергаментом доњег трбуха” (објављено 2019. у orthodoxy.info), који се често назива „секуларним гласноговорником” Цариградске патријаршије.³⁰

Такође, интервју са митрополитом Хризостомом Закинтоским (2007) је крајње интересантан.

Како оцењујете везе између руске и грчке цркве, и између две братске земље уопште?
– Наша два народа имају много тога заједничког. Током година, кад год сам посећивао Русију, осећам да руски народ и Руска црква никада не заборављају одакле је православље дошло пре 1000 година. Од када је руски народ крштен 988. године и примио писмо преко Ћирила и Методија, то нас је ујединило.

Као што видимо, односи између Руса и Словена са Фанаром су били тешки, како сада, тако и у прошлости, чак и у време кнеза Владимира.

Током протеклих векова, Цариградска патријаршија се мешала у послове словенских православних цркава, није пружала помоћ у тешким временима, па чак се бавила и уценама. То је био случај и 1458. године, током поделе Руске цркве на Московску и Литванску митрополију. (Наведени су и поступци патријарха Јеремије II Траноса у Кијевској митрополији, који је наводно случајно олакшао Брестску унију (1595–1596), као и поновљени негативни утицај Грка на одлуке Сабора Руске цркве.)

Православље је опстало у Пољско-литванској заједници крајем 17. и током целог 18. века само зато што је Кијевска патријаршија одвојена од Цариградске патријаршије и пренета под омофор Московске патријаршије 1686. године.

Један од највећих удараца Руској цркви били су догађаји око Конгрегације у Пинску 1791. године.³¹ У то време, Фанар је подржао одвајање пољских православаца од Руске цркве, забранио њиховим свештеницима да се закуну на верност Русији и позвао их на лојалност пољском краљу и пољској држави и на крају издао и Томос о аутокефалности на захтев Пољске.

После Октобарске револуције, Грци су иницирали и наметнули сопствени завет, према којем поглавар свих православаца треба да буде Грк (источни папизам), јер су „они супериорнији од свих народа и свих племена”.

Године 1922, патријарх Мелетије (Метаксаис) је почео да шири фанатиотизам на рачун Руске цркве. Тако је 1922. издао Томос којим је Цариграду дао право на „директан надзор и управљање свим, не искључујући парохије који се налазе ван територије локалне цркве у Европи, САД и другде”. Цариград је такође признао такозвану Хрватску православну цркву у „Независној Држави Хрватској” током Другог светског рата.

Данас, како пише, Борис Субашић, знамо да је Константинопољска патријаршија инструмент НАТО-а. „Почетак приче о Цариградској патријаршији као политичком инструменту НАТО-а датира од времена грчке војне хунте („црних пуковника” – З.М.) која је 1967. завела диктатуру уз помоћ САД, у складу са Трумановом доктрином”.  Све су касније завршили бројним проблемима са тзв. Васељенском патријаршијом, од којих је највећи удар на Руску православну цркву давање Томоса о аутокефалности од стране актуелног патријарха Вартоломеја (источног папе).

Вартоломеј је 1997. одликован Златном медаљом Конгреса САД, највишим одликовањем које може да додели законодавно тело америчке владе, а у образложењу, како наводи Борис Субашић, пише „да му је њоме одато признање за ‘изузетан и трајан допринос верском разумевању и миру’ као ‘духовном вођи 300 милиона православних хришћана широм света’.”³³

Наравно, ова формулација је крајње злонамерна, јер промовише Вартоломеја у источног папу, што није тачно. На тај начин се открива намера да се изазове сукоб са словенским православним црквама.

^{СВЕТОСАВСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ}

Навели смо да се Свети Сава борио за еманципацију Словена од Грка и да је био творац националних цркава. Такође, да се у неким радовима ова појава назива „балканском јереси”. Овде треба подсетити на Светог Николаја Велимировића и његово објашњење „светосавског национализма”.

Светосавски национализам светог Николаја Велимировића је учење настало 1930-их година у Краљевини Југославији, која тежи споју православне вере, српске културе и народне традиције под окриљем Светог Саве. Оно наглашава народну цркву, династију, културу и одбрану као стубове учења, где је национализам утемељен на универзалним хришћанским вредностима, а не на мржњи према другима.³⁴

У „светосавском национализму”, дакле, нема жеље да се вера користи као средство србизације других, посебно не Грка, те због свега не може бити јерес. Који народи су грешни најбоље илуструје доња фреска.

На фресци у руском манастиру близу Санкт Петербурга (Светог Александра Свирског) приказано је како Мојсије води народе на Страшни суд. Први у греху су Јевреји (издали Христа), други Турци (уништили Источну Римску Империју) и трећи Грци (надамо се да је јасно због чега). Ко је сумњао у исправности виђења фрескописца, после додељивања Томоса о аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине више не сумња. (аутор фотографије: Ранко Гојковић).

1. Соч Филарета, Архiепископа Черниговскаго. Святые юужныхъ славянъ, С-Петербургъ, 1984.
2. Види: Етнофилетизам, podviznickaslova.wordpress.com (приступљено 22. 4. 2026) Етнофилетизам су осудили Свети Архијерејски Сабори помесних Цркава, почевши од сабора у Константинопољу 1872. Проблем етнофилетизма (национализам, и веома често шовинизам) представља дубок богословски проблем.
3. Сава Миловановић, Етнофилетизам и верски екстремизам, Теолошки погледи, бр. 2, 2020, стр. стр. 423.
4. По светој Гори Атонској, Службени гласник, Београд, 2025, стр. 44.
5. Света Гора међу народима,  Задужбина Манастира Хиландар, 2024.
6. Види и: Борис Субашић, Пут у нигде, Откривање Срба од Кападокије до Карпата, Службени гласник, 2024, стр. 156 – 157.
7. Види: Зоран Милошевић, Изгубљена државност Влашке и идеологија румунских интеграција, у зборнику: Међународне интеграције као инструмент геополитике, Београд, Институт за политичке студије, 2024, стр. 307 – 337.
8. Види: Зоран Милошевич, Православные на балканах и румынский проект, у зборнику: Подвиг и святость в Православии, редактор Марио Калик, Белград – Жировичи – Минск, 2026, стр. 75 – 91.
9. Мало се зна да су Молдавију као државу основали Срби, на челу са војводом Драгашем. Види: Зоран Милошевић, Молдавија и Словени, у зборнику: Молдавија и Словени, приредили Зоран Милошевић, Дајана Лазаревић, Институт за политичке студије, Београд, 2025, стр. 63 – 79. „Патријарх” молдавске историје Владимир Гросул о етногенези Молдаваца каже да су „од романизованих Срба”.
10. Свети Сава – човек и Словен, Немања – Задужбинска штампарија Вардарске бановине у Скопљу, Скопље, 1934.
11. Сава Миловановић, Етнофилетизам и верски екстремизам, стр. 423 – 424.
12. Исто, стр. 424.
13. Ђоко М. Слијепчевић, Укидање Пећке патријаршије 1766, Богословље, Београд, 1938, стр. 253.
14. Бегунци из Зумбулдаха, Време, 24. децембра 1922, стр. 1.
15. Словенски инфантилизам, како то уме често да каже о. Дарко Ђого, овде је очигледан, јер до дана данашњег православни Словени се нису изборили да имају своју написану објективу историју.
16. Οι Σλάβοι στην Πελοπόννησο, Του Περικλή Ροδάκη, Συγγραφέα -Ιστορικού, https://krokeai.com/Laconia/The_Slavs_in_Peloponnisos.htm (преузето 8. 2. 2025)
17. Борис Субашић, По Светој Гори Атаонској, стр. 147.
18. Генерал Пангалос говори о мањинама, Време, 3. фебруара 1926, стр. 1.
19. Када је 1218. године Свети Сава у Никеји од ромејског цара Теодора Ласкариса и васељенског патријарха Манојла Сарантена добио титулу архиепископа самосталне Српске цркве, чиме су српски народ и његов језик стекли, по мерилима тог времна, коначно и неопозиво међународно признање. Од тог тренутка српски језик је уврштен међу свете, библијске, којима се богослужи и исписује историја. Види: Борис Субашић, По Светој Гори Атонској, стр. 90.
20. Мария Воденска, О cтраданиях македонских детей-беженцев гражданской
    войны в греции 1946-1949 годов, russianscientist.org (преузето 8. 2. 2025). Иако ауторка брка основне ствари, ипак наводимо овај рад као важно сведочанство.
21. Как славяне стали греками, sergeytsvetkov.livejournal.com (преузето 22. 4. 2026)
22. Исто.
23. Radoslav M. Grujić, „Fanarioti.” Vaseljenska, 2020. Pristupljeno 5.10.2023.
24. Види: Зоран Милошевић, Фанар и Српска православна црква, Српска политичка мисао, бр. 4, 2023, стр. 164.
25. Žarko Vidović, „Ko su fanarioti i ko je carigradski patrijarh.” Stanje stvari. Pristupljeno 5.10.2023.
26. Radoslav M. Grujić, 2020. „Fanarioti.” Vaseljenska. Pristupljeno 5.10.2023.
27. Исто.
28. Slaviša M. Vulić, Austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine i prve godine uprave (1878‒1882), Doktorska disertacija, Beograd: Filozofski fakultet, 2021.
29. Види: Зоран Милошевич, Восточний папизм и попытка подчинить часть сербской православной церкви Фанару, Православие в исторических судьбах длавянских народов – к 1030 летиюправосалвия на белорусских землях. – Брянск: Синдальная историческая комиссия Белорусской православной церкви, 2022. – с. 25 – 45.
30. Закинфский Хризостом в статье Две главные опасности, Екклисиа. № 29–30 от 1 августа 1947 г.
31. Александар Романчук, Генерална конгрегација православног свештенства у Пинску 1791. године – прво искуство непријатељских акција Фанара против Руске православне цркве, у зборнику: Баук фанариотизма кружи православљем, приредио Зоран Милошевић, Примапром/Балканска геополитика, Бања Лука, 2020, стр. 83-116.
32. Борис Субашић, По Светој Гори Атонској, стр.  79.
33. Исто, стр. 81.
34. Nacionalizam Svetog Save – sveti vladika Nikolaj Velimirovic, gorasavina.com (preuzeto 24. 4. 2026)

ИЗВОР: Живот цркве