ОЧИМА ОЧЕВИДАЦА: Специјална војна операција

Година 2022. ће заувек остати у историји. Ово је година Олимпијских игара у Пекингу, година зимског Светског првенства у Катару. Година пуна наде за крај пандемије коронавируса, која је попримила карактер глобалне катастрофе. Година 2022. је година када је Русија покренула војну операцију без преседана како би натерала украјински политички режим на мир.

24. фебруар 2022. је дан када је почела специјална војна операција, дан када је Русија скинула маске са лица колективног Запада и показала праву суштину војног блока НАТО-а. Све време, и међу домаћим и западним аналитичарима, воде се жестоке расправе о потреби ове операције. Али то је морало да се уради. Нажалост, сва дипломатска средства су исцрпљена. Русија је трпела веома дуго, трпела понижења, позивајући колективни Запад да се уразуми, трпела због једног – због обичних Украјинаца, којима је Украјина домовина, место где живе. На крају крајева, Украјинци, Белоруси и Руси су један народ, са јединственом културом, јединственом историјом.

Сада западни аналитичари руској држави замерају империјалне амбиције, неспремност да „пусти” Украјину у „светлу будућност”, али притом заборављају да питају саме Украјинце, не Украјинце на челу државе, већ живе Украјинце у Харкову, Дњепру, Запорожју, Одеси, Херсону, да ли желе ову „светлу будућност“? На крају крајева, гласали су за простог момка из Кривог Рога, који је обећао мир у земљи, мир са Русијом, који се противио бацању земље у потпуни национализам. За то су гласали грађани Украјине, без обзира на националну припадност. Они су гласали за миран живот са суседима Русијом, Пољском, Белорусијом, Молдавијом.

Шта су добили? И добили су рат, празна обећања, гигантски спољни дуг, несамосталну власт, оружје, осакаћене судбине, лажи. И ко је крив за ово? Наравно, Украјина и колективни Запад који стоји иза ње да криве Русију за ово. Русија прича о немогућности да се више гледа на изругивање обичном народу. Ко је у праву, а ко у криву – историја ће бити која ће судити.

Али емоције и искази очевидаца су непроцењиви. До руку нам је дошао Дневник обичне Харковчанке, држављанке Украјине, која је преживела почетак војне операције, која је видела однос владајућег украјинског режима према њима, обичним грађанима своје земље, који су само желели да говоре руски, размишљају на руском, и, што је најважније, не нису се плашили да то и ураде. Тај дневник доша нам је у руке.

„ … Ми смо чекали, и није било важно што систем виче: „Непријатељи!!!“ Нема везе што су експлозије граната и бомби ударале по ушима и по живцима! „Наши“ – лупало је у слепоочницама као чекић по наковњу! Веровали смо у соколе Русије, где има мирних људи, нема ракета и не падају бомбе са неба. Само да се Оружане снаге Украјине не крију иза нас! Међутим, систем убица је радио као сат. Да, НАТО је добро обучио своје вазале, упумпао у вене мржњу, бес, подлост уместо крви. Не, крв им је текла кроз вене и текла на земљу, коју су натапали на месту пада, формирајући локве које праве црне од коре у ваздуху. И њихова лица су гледала у небо празним, беживотним очима, рањеници су се такође грчили од болова, псујући на РУСКОМ – али они су били другачији, нису били „наши“. Они који нису разумели смисао живота, дрогирани „хемијом“ и мржњом – жртве „чика Сема“, који их је положио на олтар братоубилачког рата. Ратови у којима су породице заувек раскидане, терајући их да се мрзе, где се два брата, блиских или даљих рођака, виде преко нишана и сви размишљају да ли да повуку обарач! Други притискају за њих…”

Специјална војна операција почела је неочекивано за све. За Оружане снаге Украјине, за колективни Запад, за владајућу елиту Украјине. Али СВО је та која је показала дволичност украјинског руководства.

„ … Громки аплауз је разбио ноћну тишину, али није било страшно и дивље. У елитним квартовима Харкова ватромет је био јачи… Парада добрих страних аутомобила – ово се никада није десило на Немисљској… Летели су главом без обзира низ улицу и за њих није било правила. Умало се сударајући, претичући, трубећи, шкрипећи кочницама, овај луди поток јурио је из града…

Мала раскрсница осветлила је четири огромна џипа. Није било попуштања и прскања од стакла, крхотина аутомобила, нереда гвожђа – несрећа! Возили су их унаоколо, други аутомобили су носили у ноћ, а што је најважније није било полиције. Тутњава мотора је све заглушила.

Елита је напуштала град и није их било брига. „Дранг нах Остен” (Продор на исток), тако се чини, написали су нацисти 1941. године, а 1922. године већина украјинске „елите” је избила на аутопут према Пољској, чистећи све на свом путу.

Било је и оних који су јурили у Русију Белгородском магистралом. Људи су јурили по граду не схватајући шта се дешава, шта да раде?

Вратила сам се кући, обузела ме топлина и смиреност. Семочка, стара јазавичарка, прилепила се уз моје ноге.

Наши, коначно! Наши!!!

Крај нереда, сиромаштва, граница!

Коначно могу да видим своју породицу.

Родна, добра, чиста Русија. Дошла си да помогнеш, спасиш и подржиш. Да се ослободимо јарма и зверстава…“

Осам година колективни Запад није приметио ратне злочине у Донбасу, где су „храбре“ украјинске трупе редовно пуцале на цивилно становништво, чији је једини злочин то што желе да живе на својој земљи и говоре руски. Слепило рађа некажњивост. Али увек ће бити сведока ратних злочина украјинске војске, која их, у слепом бесу против свега руског, мотивише да их чини. Увек ће бити сведока који ће причати о њима…

„ … Ми седимо крај прозора и пијемо чај, а колона Руса иде путем. Наши брзи добри момци. Неки седе на оклопим возилимау. Не, не крију се, причају о нечему. Хладно је, али ведро. Фебруар месец. Али изгледа да им се зима смеши! И одједном, као шамар – чујемо медије – то су освајачи! Да ли су они освајачи? Многи се смеју и шале када виде обичне људе како ходају. Не чујемо о чему причају, али су нам срца радосна и узнемирена.

Овде је колона скренула благо на страну пута, пролазећи поред цивилних аутомобила.

Пажњу је привукао путнички аутомобил са натписом „ДЕЦА“ на шофершајбни.

Изашли смо на балкон да попушимо и одједном, бљесак и ватра на оклопу. Искочили су дечаци у јакнама од грашка, покушали да угасе ватру која је као река текла по возилима руских војника. Следећи аутомобил са црвеним крстом на прозорима је дошао и следећи аутомобил руских војника је плануо… „Бендерсмузи“ или „Молотовљеви коктели“ су летели из цивилних аутомобила дуж конвоја. А онда су иза кућа почели да излазе аутомобили са украјинским војницима (територијалне одбране) обученим у паравојне униформе. Убили су дечаке у близин, докрајчили оне који су давали знаке живота. А ни тада наши Руси нису узвратили, јер су у близини били „мирни“ људи, а по свему судећи наређење за пуцање никада и није примљено. Али то није било све: териоријалци су самоуверено ускочили у тенк, који су Руси напустили, и почели да „газе“ оне који су им се нашли на путу, разбијајући Камаз, УАЗ и друга возила која су се налазила на путу тенку. Био је то бруталан масакр.

То није била борба у пуном смислу те речи. „Слава Украјини – Слава хероју!“ – звучало је као „Хај Хитлер.“

Видела сам многе од ових очију. Стаклена, хладна, окрутна…”.

Специјална војна операција открила је право на лице украјинског режима, његов однос према грађанима своје државе. Они треба да умиру за вредности колективног Запада у Украјини. Шта ће бити са мирним становништвом у појасу око фронта, то никога не интересује. Свеједно колико ће Украјинаца погинути – Русија ће све платити. Русије пола ратује полако, спасава грађане и плански меље војску Украјине.

„Где да бежим када се небо и земља подижу и кидају у комадиће од налета граната и пројектила? — Спремали смо се! – викали су надлежни, али када је озбиљно експлодирало, није било где да се сакријемо. Подруми града никако нису били опремљени за склоништа, већ захваљујући „бризи власти“, тамо су смештене фирме за комерцијалне и забавне програме. Да не говоримо о пренатрпаним тоалетима у 21. веку, као у неком трилеру…

Има метро, ​​али тамо не може да се сакрије цео Харков. „Елита” је својим модерним аутомобилима одјурила у Европу, узимајући кофере са новцем и украденим „благом”. Ово није била евакуација, већ као у изреци „спасавање дављеника је дело самог дављеника“. Одмах су се појавили „псеудо-добровољци“, спремни да вас одведу у иностранство за велике паре – у 50% случајева то је била превара, тако уобичајена и, могло би се рећи, типична за Украјину.

Међутим, било је старих људи који нису могли да оду, нико о њима није размишљао! А било је и оних који су успели да искоче из стана само у ономе што су имали на себи – баде мантилима и собним папучама. Нема докумената, нема новца. Продавнице су затворене, банке не раде, а о банкоматима да и не говоримо. Хаос, безвлашће.

Управо је спас људи главни циљ наше војне операције. Људи и њихови животи су главна вредност. Историја ће судити братским народима. Али ево мишљења обичних Украјинаца и њиховог односа према војној операцији, њихове емоције много вреде:

„ …Свет је ослепео и постао зверињак, гуши се у бесу и мржњи према Русији, ипак, није поклекнула, није се савила и зна да узврати! Колико мудрости, стрпљења и умећа има наш Путин! На крају крајева, они терају, гурају се да употребе нуклеарно оружје, траже „први удари, дај разлог!“ Па дигли сте у ваздух Северни ток – људи су нам дражи, е, дигли сте у ваздух Кримски мост – чекате удар као Хирошима и Нагасаки – НЕ! Он све разуме и зна! Уосталом, победника неће бити! Победа се може постићи и на други начин, јер он ратује са светским злом, а ово је мудрост, а не неодлучност. Своју реч држи до краја! Где је линија лудила лидера САД и европских земаља, који су своје народе бацили у млин, мешалицу – назовите је како хоћете – који се зове именом Украјине? Колико се људи покренуло у овом хаосују светских размера? Огроман котао у коме се кувају и ломе милиони људских живота и судбина!

Русија је заиста делује као један против свих, мада не, Белорусија такође пружа раме помоћи колико може. Чујемо сталне позиве Зеленског НАТО-у за уништење Русије, а поред њега су злонамерни плесови канибалистичких староседелаца Пољске и балтичких држава након сваке подлости Украјинаца према Русији. Ово чак није ни русофобија, ова болест се зове РУСОЈЕДИЈА – и то упркос чињеници да је канибализам, наводно, реликт прошлости на овом свету…“

Речи и емоције Украјинке одражавају осећања и мисли особе која познаје историју братских народа, која је свесна тежине ситуације. Харковчанка не може да разуме у ком тренутку је дошло до замене појмова обичних грађана земље. Она, као и многи други, жели да живи у својој родној земљи, да говори руски, уместо да буде пион и монета кијевског режима.

ПРИРЕДИО Виктор Мишћенко