- Највећи недостатак је био што нису писали ништа о друштвима која су деловала приватно, и водила ситан али упоран рад на унапређењу земље. Пошто су та друштва била за целовиту Југославију, писање о њима није одговарало енцилкопедијама писаним у Загребу. Радије су представљене политичке партије које су се огорчено бориле између себе за власт и сопствене интересе.
- У енциколопедијама није приказан постепени успон привреде предратне Југославије, насупрот форсираној брзој индустријализацији послератне Југославије. Сем класне оцене, загребачке ециклопедије су негативно оцениле предратну Југославију због одбијања дуго времена да се издвоји осамостаљена велика Хрватска у оквиру Краљевине Југославије.
Ослобађањем Београда октобра 1944. од стране Црвене армије и партизана дошла је на власт комунистичка партија. Симболични гест разлаза са предратним традицијама било је паљење од стране скојеваца свих експоната Соколског музеја на Теразијама одмах по ослобођењу. Комунисти су нешто касније истиснули све грађанске странке и увели своју диктатуру коју су демагошки звали народна власт. Сматрали су да правне стране настављају континуитет са предратном Краљевином Југославијом, а са друштвене потпуни раскид у сваком погледу. Слично као што се данас државе које су се одвојиле од СФРЈ признају само границе и ништа више. У „Енциклопедији Лексикографског Завода”, у чланку „Југославија” истицало се да је револуција значила „да старо право не важи”. (1) У енциклопедији из 1959. истакнуто је : „Друштвене промене после Другога светског рата омогућиле су радикалне измене у расподели потрошње становништва. На рачун имућнијих слојева побојшао се стандард радничке класе и ситних и средњих сељака.” (2) То признање није више поновљено у каснијим енциклопедијама.
Од листова у Београду обновљена је само Политика. У Априлу 1941. Политика је излазила у 145.700 примерака, Време 65.000 а Правда 45.000. Политика, а делимично Време и Правда су подручје ћирилице покривали помоћу дописничке мреже, и то која је регионалним вестима и издањима листове приближавала становништву. Једино је после рата поново излазила Политика. (3) У „Енциклопедији Југославије” истакнуто је „Крајем 1944, послије коначног ослобођења већег дијела земље, одлукама Предсједништва АВНОЈ-а у државно власништво прешла је имовина Трећег Рајха, њемачких држављања у Југославији и фолксдојчера, а убрзан је конфисковања имовине ратних злочинаца и сарадника окупатора. С обзиром на класни карактер националне издаје, конфискација имовине била је основна мјера експопријације капиталиста и стварања државног сектора привреде.” (4) Није писало да су фолкдојчери били неколико година у логорима пре него су протерани. Протеривањем немачке и италијанске мањине био је ослабљен грађански сталеж, али су протеране бар што се тиче Немаца и бројне занатлије чиме је ослабљена стручна база за убрзану индустријализацију.
Комунисти су културе Македонаца и Црногораца признали за самосвојне и статустно равноправне са културама Срба, Хрвата и Словенаца. Муслимани су крајем 60 година 20 века проглашени за посебан народ са вишевековном културном традицијом и историјским условљеним и изграђеним националним идентитетом. Идентична права добиле су и културе националних мањина. (5) Није написано да су многи грађани под притиском морали да се изјасне да су део тих нових нација. Нови режим критиковао је предратну „великосрпску хегемонију”. Пошто су поседовали ничим ограничену власт писали су историју као победници и сматрали су да таква историја почиње од њих. У „Енциклопедији Југославије” представљени су политички сукоби између странака који су прерастали у етничке, а игнорисане су општенародне организације Савез Сокола, Аеро-клуб, Јадранска стража, Коло Српских Сестара, Добротворне Задруге Српкиња, … који су деловали на територији Југославије. Од предратних националних прегалаца истицали су као борце за слободу само оне који су се борили у устанцима као што је био Први и Други устанак у Србији, Илинденски устанак 1903. у Македонији, … . Признавани су само они који су бацали бомбе и вршили атентате, као што је била „Млада Босна”, а организације које су деловале упоредо са „Младом Босном” за њих нису постојале. Снимљен је македонски филм „Солунски атентатори” 1961. о бомбашким нападима 1903. у Солуну. Друштва која су без буке спроводила тихи али упоран рад за њих нису постојала. Такође ни српска друштва која су деловала у Старој Србији помажући српском живљу као Друштво „Кнегиње Љубице”. У енциклопедијама које је издавао Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа” из Загреба величани су успеси послератне Југославија а занемаривана предратна Краљевина Југославија. Због бројних ратних филмова публици су били познатији усташки и равногорски покрети него сва остала друштва која су деловала пре или за време рата. Посебан проблем били су четници, као покрет који се борио за избегличку владу у Лондону. У књизи „Краљево и околина” описује се сарадња партизана и четника на почетку устанка у Србији 1941. И ако се признаје учешће четника у опсади Краљева, истицала се насупрот патризанима који су били одлучни у борби, четничка неодлучност јер су се морали да определе између Пећанца, Драже и генерала Новаковића. Борили су се недисциплиновано и под дејством алкохола. Сарадња није дуго трајала. (6) Сарадња и разлаз партизана и четника приказана је у филму „Ужичка република” и другим филмовима. Сећам се из детињства једног филма који је приказивао како су четници крили два америчка пилота. Заборавио сам наслов филма, али сам га упамтио јер није било никакве акције, односно за мене као дете био је досадан филм. Тада мисам размишљао о томе, али тај филм је био признање тадашњих власти да су и после сукоба са партизанима четници били на страни савезника. У „Енциклопедија Југославије” истицала се предратна неразвијеност, и као пример се наводи да је крајем четврте деценије 20 века у Југославији било само 150.000 радија, а 4 радио станице су биле мале снаге и нису покривале целу територију Југославије.(7) И у таквим условима Савез сокола је држао своја предавања преко радија, а свом чланству је наредио да набаве радиоапарате па да заједно слушају соколска предавања.
Енциклопедија Југославије опширно приказује живот СФРЈ. Представљање предратне Југославије у „Енциклопедији Југославије” није одговарало реалности, много шта је изостављено. Замерало се да је предратна Југославија извозила сировине, а увозила готове производе добијене од тих истих сировина. (8) Нису уочили или их није интересовало да су у времену од три године владе Милана Стојадиновића 1935-1938. постављене основе за стварање тешке индустрије. Основе су биле : подизање нове ваљаонице и високих пећи у Зеници, изградња електрорафинерије бакра у Бору, реорганизација фабрике целулозе у Дрвару, градња постројења за импрегнирање прагова за железнице у Криваји, инсталисање топионице олова у Трепчи, подизање фабрике алуминијума у Лозовику, проширење фабрике авионских мотора у Раковици. Нове индустрије обухватале су производњу гвожђа, бакра, олова и цинка. Влада је подстицала концентрацију тешке индустрије у базену од Зенице до Сарајева. Сматрали да ће то бити наш Рур, центар жељезне индустрије и основица народне одбране. У текстилној индустрији за три године организовано је 17 нових предузећа. Производња гвожђа порасла је на 618.497 тона. Производња олова попела се на 812.032 тоне. (9)
У „Енциклопедији Југославије” је упркос опширности главни доказ успешности СФРЈ у односу на предратну Југославију био нагли напредак индустрије, који је био форсиран од стране државних власти, и који је Југославију претворио од неразвијене у средње развијену земљу. Лексикографски завод „Мирослав Крлежа” се раније звао Лексикографски завод ФНРЈ и уносио је у своја издања ставове партије на власти. Доносио је своје оцене предратне Југославије, које није одговарало реалности, и такође много било је изостављено. Највећи недостатак је био што нису писали ништа о друштвима која су деловала приватно, и водила ситан али упоран рад на унапређењу земље. Пошто су та друштва била за целовиту Југославију, писање о њима није одговарало енцилкопедијама писаним у Загребу. Радије су представљене политичке партије које су се огорчено бориле између себе за власт и сопствене интересе. У енциколопедијама није приказан постепени успон привреде предратне Југославије, насупрот форсираној брзој индустријализацији послератне Југославије. Сем класне оцене, загребачке ециклопедије су негативно оцениле предратну Југославију због одбијања дуго времена да се издвоји осамостаљена велика Хрватска у оквиру Краљевине Југославије.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „Југославија”, „Енциклопедија Лексикографског Завода”, том 4, Издање и наклада Лексикографског завода ФНРЈ, Загреб, 1959, стр. 16;
- „Југославија”, „Енциклопедија Лексикографског Завода”, том 4, Издање и наклада Лексикографског завода ФНРЈ, Загреб, 1959, стр. 22;
- „Југославија”, „Енциклопедија Југославије”, том 6, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа”, Загреб 1990, стр. 571;
- „Југославија”, „Енциклопедија Југославије”, том 6, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа”, Загреб 1990, стр. 292;
- „Југославија”, „Енциклопедија Југославије”, том 6, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа”, Загреб 1990, стр. 539;
- „Краљево и околина”, Београд, 1966, стр. 376;
- „Југославија”, „Енциклопедија Југославије”, том 6, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа”, Загреб 1990, стр. 571;
- „Југославија”, „Енциклопедија Југославије”, том 6, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа”, Загреб 1990, стр. 352;
- „Три године владе др. Милана М. Стојадиновића”, стр. 34, 37, 45, 46;