• Читава поента такозваног прозападног цивилизацијског избора украјинске олигархијске власти састојала се и састоји се томе, да се не стварају бољи услови за добробит народа, већ да се покорно пружају услуге геополитичким супарницима Русије, да се сачувају милијарде долара, украдене од Украјинаца и сакривене на рачунима олигарха у западним банкама.
  • Избор начина развитка безбедности не би требало да представља претњу за друге државе, а улазак Украјине у НАТО је директна претња безбедности Русије

Поштовани грађани Русије! Драги пријатељи!

Тема мог обраћања су догађаји у Украјини и зашто је то толико важно за нас, за Русију. Наравно, мој апел је упућен и нашим сународницима у Украјини.

Мораћемо да да разговарамо чињенично и детаљно. Питање је веома озбиљно.

Ситуација у Донбасу је поново добила критични, заоштрени карактер. И данас вам се обраћам директно не само да проценим догађаје, већ и да вас обавестим о одлукама које се доносе, као и о могућим даљим корацима у овом правцу.

Још једном да нагласим да Украјина за нас није само суседна држава. То је саставни део наше историје, културе, духовног простора. То су наши другови, драги људи, међу којима нису само колеге, пријатељи, бивши саборци, већ и рођаци, људи повезани са нама крвљу и родбинским везама.

Дуго времена су се становници југозападних историјских староруских земаља називали Русима и православнима. Тако је било до 17. века, када је део ових територија поново уједињен са руском државом.

Чини нам се да, у принципу, сви знамо да се ради о добро познатим чињеницама. Истовремено, да бисмо разумели шта се данас дешава, да бисмо објаснили мотиве деловања Русије и циљеве које смо себи поставили, потребно је рећи бар неколико речи о историји тог питања.

Дакле, почећу од тога да је модерну Украјину у потпуности и као такву створила Русија, тачније бољшевичка, комунистичка Русија. Овај процес је започео скоро одмах после револуције 1917. године, а Лењин и његови сарадници су то учинили на веома груб начин према самој Русији – одвајајући, откидајући од ње део њених историјских територија. Наравно, милионе људи који су тамо живели нико ништа није питао.

Тада је, уочи и после Великог отаџбинског рата, Стаљин већ припојио СССР-у и предао Украјини неке земље које су раније припадале Пољској, Румунији и Мађарској. Истовремено, као својеврсну компензацију, Стаљин је Пољској даровао део првобитних немачких територија, а Хрушчов је 1954. године из неког разлога одузео Крим Русији и такође га поклонио Украјини. У ствари, тако је настала територија Совјетске Украјине.

Али сада бих желео да обратим посебну пажњу на почетни период стварања СССР-а. Мислим да је ово крајње важно за нас. Како се обично каже, морамо поћи изокола.

Да подсетим, да су после Октобарске револуције 1917. године и грађанског рата који је уследио, бољшевици приступили изградњи нове државности и међу њима су настала прилично оштра неслагања. Стаљин, који је 1922. године комбиновао функције генералног секретара Централног комитета РКП(б) и Народног комесара за националности, предложио је изградњу земље на принципима аутономизације, односно давања републикама – будућим административно-територијалним јединицама – широка овлашћења када се придруже јединственој држави.

Лењин је критиковао овај план и предложио да се понуде уступци националистима, како их је он тада називао – „независнима“. Заправо, баш су те лењинистичке идеје о конфедеративној државној структури и парола о праву нација на самоопредељење до отцепљења, биле основа совјетске државности: прво, 1922. године, оне су садржане у Декларацији о формирању СССР-а, а затим, после Лењинове смрти, и у Уставу СССР-а 1924. године.

Овде се одмах намећу многа питања. И прво од њих је, заправо, главно: зашто је било потребно на терет државе задовољити било какве, неограничено растуће националистичке амбиције на периферији некадашње империје? Предати им новонастале, а често и самовољно формиране административне јединице – савезне републике – огромне територије које често нису имале никакве везе са њима. Понављам, предати их заједно са становништвом историјске Русије.

Штавише, ове административне јединице добиле су статус и облик националних државних формација. Опет се питам: зашто је било потребно давати тако издашне поклоне, о којима најватренији националисти нису ни сањали, па чак и давати републикама право да се без икаквих услова отцепе од уједињене државе?

На први поглед, ово је генерално несхватљиво, нека врста лудила. Али то је само на први поглед. Постоји објашњење. После револуције, главни задатак бољшевика био је да се по сваку цену, баш по сваку цену, одрже на власти. Због тога су пристајали на све: и на понижавајуће услове Брестског мира, у време када су кајзеровска Немачка и њени савезници били у тешкој војној и економској ситуацији (а заправо је исход Првог светског рата био унапред решен), и на удовољавање свих захтева, свих жеља од стране националиста унутар земље.

Са становишта историјске судбине Русије и њених народа, показало се да лењинистички принципи изградње државе нису били само грешка, већ су били, како кажу, много гори од грешке. Након распада СССР-а, 1991. године, то је постало апсолутно очигледно.

Наравно, догађаји из прошлости се не могу мењати, али о њима морамо бар говорити директно и искрено, без икаквих резерви и без икаквог политичког призвука. Могу само да додам, у своје име, да разматрања тренутне политичке конјунктуре, ма колико изгледала спектакуларна и победничка у конкретном тренутку, ни под којим условима не смеју и не могу бити узета као темељ основних принципа државности.

Сада никога ни за шта не кривим, ситуација у држави у то време и после грађанског рата је била невероватно тешка и критична. Данас само желим да кажем да је било управо тако. То је историјска чињеница. У ствари, као што сам већ рекао, као резултат бољшевичке политике настала је Совјетска Украјина, која се и данас с разлогом може назвати „Украјина Владимира Иљича Лењина“. Он је њен аутор и архитекта. То у потпуности потврђују и архивски документи, укључујући Лењинове оштре директиве о Донбасу, који је буквално утиснут у састав Украјине. А сада су „захвални потомци“ срушили споменике Лењину у Украјини. То они зову декомунизацијом.

Хоћете ли декомунизацију? Па, то нам сасвим одговара. Али није потребно, како кажу, стати на пола пута. Спремни смо да вам покажемо шта права декомунизација значи за Украјину.

Враћајући се на историјска питања, понављам да је 1922. године формиран СССР на територији бивше Руске империје. Али сам живот је одмах показао да је једноставно немогуће сачувати тако огромну и сложену територију, нити управљати њоме на предложеним аморфним, заправо – конфедералним принципима. Били су потпуно одвојени и од стварности и од историјске традиције.

Црвени терор и брза транзиција ка стаљинистичкој диктатури, доминација комунистичке идеологије и монопол Комунистичке партије на власт, национализација и плански систем националне економије – све се то природно претворило у једноставну декларацију, у формалне, али нефункционалне принципе државног уређења. У стварности, савезне републике нису имале никаква суверена права, једноставно нису постојале. Али у пракси је створена строго централизована, апсолутно унитарна држава по свом карактеру.

Чињеница је да је Стаљин, у пракси, у потпуности спроводио не Лењинове, већ сопствене идеје државног уређења. Али он није извршио одговарајуће промене у системоформирајућим документима, у Уставу државе, није формално ревидирао прокламоване лењинистичке принципе изградње СССР-а. Да, судећи по свему, изгледало је да за тим нема потребе – у условима тоталитарног режима све је некако функционисало, а споља је изгледало лепо, привлачно, па чак и супердемократски.

Па ипак, штета, велика је штета, што из основних формално-правних основа на којима је изграђена читава наша државност, нису благовремено избачене слављеничке, утопијске, инспирисане револуцијом, али апсолутно деструктивне фантазије за сваку нормалну државу. Нико није размишљао о будућности, као што се то код нас често дешавало раније.

Лидери Комунистичке партије, као да су били сигурни да су успели да формирају чврст систем власти и да су својом политиком коначно решили национално питање. Али фалсификовање, замена појмова, манипулација јавном свешћу и обмана скупо коштају. Бактерија националистичких амбиција није нестала. А првобитно постављена мина, која подрива имунитет државе против заразе национализма, само је чекала своје време. Та мина је, понављам, имала право на отцепљење од СССР-а.

Средином осамдесетих година прошлог века, у позадини растућих социо-економских проблема, очигледна криза планске привреде и национално питање постајали су све заоштренији. Њихова суштина нису била нека очекивања и неиспуњене тежње народа Савеза, већ првенствено растући апетити локалних елита.

Међутим, уместо дубоке анализе ситуације и предузимања адекватних мера, пре свега у економији, као и постепеног, промишљеног, уравнотеженог преображаја политичког система и државног устројства, руководство КПСС се ограничило на отворено слово о обнови лењинистичког принципа националног самоопредељења.

Штавише, у току одвијања борбе за власт унутар саме Комунистичке партије, свака од зараћених страна, да би проширила базу подршке, почела је непромишљено да стимулише и подстиче националистичка осећања, да игра на њих, обећавајући својим потенцијалним присталицама све што пожеле. У позадини површног и популистичког брбљања о демократији и светлој будућности, изграђеној или на тржишној или на планској економији, али у условима стварног осиромашења људи и тоталне оскудице, нико на власти није ни помишљао на неизбежно трагичне последице по земљу.

А онда су потпуно кренули путем утабаним у зору стварања СССР-а – да задовоље амбиције националистичких елита израслих у сопственим партијским редовима, заборављајући да КПСС више нема у својим рукама таква оруђа за одржавање власти и саме државе као државног терора и диктатуре стаљинистичког типа, и хвала Богу на томе. Па чак и озлоглашена руководећа улога партије, као јутарња измаглица, без трага нестаје пред њиховим очима.

А у септембру 1989. године, на пленуму ЦК КПСС, усвојен је суштински кобан документ – такозвана национална политика партије у савременим условима, платформа КПСС. Садржала је следеће одредбе, цитираћу: „Савезне републике имају сва права која одговарају њиховом статусу суверених социјалистичких држава.“

Још једна тачка: „Највиши представнички органи савезних република могу да протестују и суспендују дејство поставки и наредби савезне власти на својој територији.“

И на крају: „Свака савезна република има своје држављанство, које важи за све њене становнике.“

Зар није било јасно до чега ће довести такве формулације и одлуке?

Сада није ни време, ни место, да се улази у питања државног или уставног права, да се дефинише сам појам држављанства. Али ипак се поставља питање: зашто је у тим, ионако тешким условима, било потребно још више уздрмати земљу на овај начин? Чињеница је чињеница.

Две године пре распада СССР-а, његова судбина је, заправо, била унапред предвиђена. Радикали и националисти, укључујући и пре свега оне у Украјини, данас себи приписују заслуге за стицање независности. Као што видимо, то уопште није случај. Историјске и стратешке грешке вођа бољшевика, руководства КПСС, које су у различитим временима начинили у државној изградњи, економској и националној политици, довеле су до распада наше уједињене земље. На њиховој савести је распад историјске Русије под називом СССР.

Упркос свим овим неправдама, превари и отвореној пљачки Русије, наш народ, управо народ, препознао је нове геополитичке реалности настале након распада СССР-а и признао нове независне државе. И не само да је признао – и сама Русија, која се тада налазила у тешкој ситуацији, помагала је својим партнерима у ЗНД, међу којима су и украјинске колеге. Од њих су, баш од тренутка независности, почели да стижу бројни захтеви за материјалном подршком. И наша земља је пружила такву подршку уз поштовање достојанства и суверенитета Украјине.

Према проценама стручњака, које потврђује проста рачуница наших цена енергената, обима повољних кредита, економских и трговинских преференцијала које је Русија дала Украјини, укупна корист за украјински буџет за период од 1991. до 2013. године износила је око 250 милијарди долара.

Али то ни близу није све. До краја 1991. године дужничке обавезе СССР-а према страним државама и међународним фондовима износиле су око 100 милијарди долара. У почетку се претпостављало да ће те кредите враћати све републике бившег СССР-а солидарно и сразмерно својем економском потенцијалу. Међутим, Русија је преузела на себе отплату целокупног совјетског дуга и у потпуности га исплатила. Овај процес је завршен 2017. године.

Заузврат, нове независне државе су требале да се одрекну свог дела совјетске имовине у иностранству, а одговарајући споразуми су постигнути у децембру 1994. са Украјином. Међутим, Кијев није ратификовао ове споразуме и касније је једноставно одбио да их испоштује, ширећи претензије на дијамантски фонд, златне резерве, као и добра и другу имовину бившег СССР-а у иностранству.

Па ипак, упркос познатим проблемима, Русија је са Украјином увек сарађивала отворено, поштено и, понављам, уз поштовање њених интереса, наше везе су се развијале у разним областима. Тако је у 2011. години билатерални трговински промет премашио 50 милијарди долара. Напомињем да је обим трговине Украјине са свим државама ЕУ у 2019. години, дакле и пре пандемије, био инфериоран у односу на поменуту цифру.

Истовремено, било је евидентно да су украјинске власти навикле да имају сва права и предности у односима са Русијом, али да не преузимају никакве обавезе.

Уместо партнерства, почела је да преовладава завист, која је од стране кијевских званичних власти понекад добијала потпуно бесцеремоничан карактер. Довољно је подсетити се перманентних уцена у области транзита енергената и баналне крађе гаса.

Подсећам, да је Кијев покушао да искористи дијалог са Русијом као изговор за ценкање са Западом. Њега су уцењивали зближавањем са Москвом, додајући себи преференције: кажу, у супротном ће руски утицај на Украјину расти.

Истовремено, украјинске власти су, у почетку, желим то да истакнем, од првих корака почеле да граде своју државност на негирању свега што нас спаја. Настојале су да искриве свест, историјско сећање милиона људи, читавих генерација које живе у Украјини. Није изненађујуће што се украјинско друштво суочило са порастом екстремног национализма, који је брзо попримио облик агресивне русофобије и неонацизма. Отуда учешће украјинских националиста и неонациста у терористичким бандама на Северном Кавказу и све гласније постају територијалне претензије према Русији.

Своју улогу су одиграле и спољне силе, које су уз помоћ широке мреже невладиних организација и специјалних служби повећале своју клијентелу у Украјини и поставиле своје представнике на власт.

Такође је важно разумети да Украјина, у суштини, никада није имала стабилну традицију своје праве државности. А почев од 1991. године кренула је путем механичког копирања туђих модела, одсечена и од историје и од украјинске стварности. Политичке државне институције су стално преобликоване како би одговарале брзо формираним клановима са сопственим себичним интересима, а да притом нису имале никакве везе са интересима народа Украјине.

Читава поента такозваног прозападног цивилизацијског избора украјинске олигархијске власти састојала се и састоји се томе, да се не стварају бољи услови за добробит народа, већ да се покорно пружају услуге геополитичким супарницима Русије, да се сачувају милијарде долара, украдене од Украјинаца и сакривене на рачунима олигарха у западним банкама.

Неке индустријске финансијске групе, које су служиле за одржавање партије и политике, у почетку су се ослањале на националисте и радикале. Други су се вербално залагали за добре односе са Русијом, за културну и језичку разноликост, а на власт су дошли уз помоћ гласова грађана који су искрено подржавали такве тежње, укључујући и милионе становника југоистока. Међутим, добивши функције и дужности, одмах су издали своје бираче, одрекли се својих предизборних обећања и водили реалну политику под диктатом радикала, понекад прогањајући своје дојучерашње савезнике – оне јавне организације које су се залагале за двојезичност, за сарадњу са Русијом. Искористили су то, што су људи који су их подржавали, по правилу, били послушни закону, умерених ставова, навикли да верују властима. А разлику од радикала, они не би показивали агресију нити прибегли незаконитим радњама.

Заузврат, радикали су постали дрски, њихова потраживања су расла из године у годину. Показало се да им је лако да изнова намећу своју вољу слабој власти, која је и сама била заражена вирусом национализма и корупције и вешто замењивала праве културне, економске и социјалне интересе народа. Наравно, и стварни суверенитет Украјине разним врстама спекулација на националном тлу и спољним етнографским факторима.

У Украјини се није развила стабилна државност, а политичке и изборне процедуре служе само као штит, параван за прерасподелу моћи и имовине између различитих олигархијских кланова.

Корупција, која је, без сумње, изазов и проблем за многе земље, укључујући и Русију, у Украјини је добила посебан карактер. Она је буквално прожела и нагризла украјинску државност, цео систем, све гране власти. Радикали су искористили оправдано незадовољство народа, отежали протест и 2014. године довели Мајдан до државног удара. Истовремено, добијали су директну помоћ од страних сила. Према подацима, материјална подршка америчке амбасаде такозваном протестном кампу на Тргу независности у Кијеву износила је милион долара дневно. Додатне веома велике суме су дрско пребачене директно на банковне рачуне опозиционих лидера. А радило се о десетинама милиона долара. А колико су на крају добили стварно повређени људи, породице погинулих у сукобима изазваним на улицама и трговима Кијева и других градова? Боље да не причамо о томе.

Радикали, који су преузели власт, организовали су прогон, прави терор против оних који су се противили антиуставном деловању. Политичари, новинари и јавне личности који су им се ругали, јавно су понижавани. Украјинске градове захватио је талас погрома и насиља, серија некажњених убистава високог профила. Човек се не може хладнокрвно сетити страшне трагедије у Одеси, где су свирепо убијени учесници мирног протеста, живи спаљени у Дому синдиката. Злочинци који су починили ово зверство нису кажњени и нико их не тражи. Али ми их знамо по имену и учинићемо све да их казнимо, пронађемо и приведемо правди.

Мајдан није приближио Украјину демократији и напретку. Извршивши државни удар, националисти и, оне политичке снаге које су их подржавале, коначно су довели ситуацију у ћорсокак, гурнувши Украјину у понор грађанског рата. Осам година након тих догађаја, земља је подељена. Украјина доживљава оштру социо-економску кризу.

Према подацима међународних организација, у 2019. години скоро шест милиона Украјинаца, наглашавам, дакле, око 15 одсто (не радно способног, већ целокупног становништва земље), било је принуђено да оде у иностранство у потрази за послом. И често, по правилу, на дневну неквалификовану зараду. Индикативна је и следећа чињеница: од 2020. године земљу је током пандемије напустило преко 60 000 лекара и других здравствених радника.

Од 2014. године тарифе за водоснабдевање порасле су за скоро трећину, за струју – неколико пута, за гас за домаћинства – десетине пута. Многи људи једноставно немају новца да плате комуналне услуге, они морају буквално да преживљавају.

Шта се десило? Зашто се све ово дешава? Одговор је очигледан: зато што је мираз, добијен не само из совјетског доба, већ и из Руске империје, расипан и раснесен по џеповима. Изгубљене су десетине и стотине хиљада радних места, који су, између осталог, захваљујући блиској сарадњи са Русијом обезбеђивали људима стабилан приход и доносили порезе у касу. Индустрије попут машинства, система управљања машинством, електронике, бродоградње и авиоградње – или леже на њиховој страни или су потпуно уништене, а заправо су се некада њиме поносиле не само Украјина, већ и цео Совјетски Савез.

Године 2021. ликвидирано је Црноморско бродоградилиште у Николајеву, где су прва бродоградилишта постављена још под Катарином II. Чувени концерн „Антонов“ од 2016. године није произвео ниједан серијски авион, а фабрика „Јужмаш“, специјализована за производњу ракетно-космичке технике, била је на ивици банкрота, попут челичане „Кременчуг“. Ова тужна листа се наставља.

Што се тиче система за транспорт гаса, који је стварао цео Совјетски Савез, он је толико дотрајао да је његов рад повезан са великим ризицима и еколошким трошковима.

И у вези са тим поставља се питање: да ли је сиромаштво, безнађе, губитак индустријског и технолошког потенцијала – управо онај прозападни цивилизацијски избор који већ дуги низ година замајава и заварава милионе људи, обећавајући им рајске пределе?

У ствари, све се свело на то да је колапс украјинске привреде праћен директном пљачком грађана земље, а сама Украјина је једноставно стављена под спољну контролу. То се не спроводи само по налогу западних престоница, већ и, како кажу, директно на лицу места – преко читаве мреже страних саветника, невладиних организација и других институција распоређених у Украјини. Оне имају директан утицај на све најважније кадровске одлуке, на свим гранама и нивоима власти: од централне, па чак и до општинске, на главна државна предузећа и корпорације, укључујући „Нафтогас“, „Укренерго“, Украјинске железнице, Укроборонпром, Укрпошту, Администрацију морских лука Украјине.

Једноставно, у Украјини нема независног суда. Кијевске власти су на захтев Запада дале представницима међународних организација право прече куповине, тј. да бирају чланове највиших правосудних органа – Савета правосуђа и Квалификационе комисије судија.

Поред тога, Амбасада САД директно контролише Националну агенцију за превенцију корупције, Национални биро за борбу против корупције, Специјализовано антикорупцијско тужилаштво и Врховни суд за борбу против корупције. Све се то ради под уверљивим изговором – да би се повећала ефикасност борбе против корупције. Па, добро, али где су резултати? Корупција је раскошно процветала и цвета више него икада.

Да ли су и сами Украјинци свесни свих ових управљачких метода? Да ли схватају да њихова држава није под политичким и економским протекторатом, већ сведена на ниво колоније са марионетским режимом? Приватизација државе довела је до тога да је власт, која себе назива „влашћу патриота“, изгубила национални карактер и доследно иде ка потпуној десуверенизацији земље.

Курс ка дерусификацији и насилној асимилацији се наставља. Врховна Скупштина стално доноси нове дискриминаторне акте, а већ је на снази закон о тзв. аутохтоним народима. Људима, који себе сматрају Русима, и желе да сачувају свој идентитет, језик и  културу, јасно је стављено до знања да су странци у Украјини.

У складу са законима о образовању и функционисању украјинског језика као државног, руски је избачен из школа, из свих јавних сфера до обичних продавница. Закон о такозваној лустрацији, „чишћењу” власти, омогућио је обрачун са замерљивим државним службеницима.

Умножавају се акти који украјинским структурама за спровођење закона дају основу за оштро сузбијање слободе говора, неслагања и прогона опозиције. У свету је позната тужна пракса једностраних нелегитимних санкција према другим државама, страним физичким и правним лицима. У Украјини су надмашили своје западне водиче и измислили такво средство као што су санкције сопственим грађанима, предузећима, ТВ каналима, другим медијима, па чак и посланицима парламента.

У Кијеву настављају да припремају репресалије против Украјинске православне цркве под Московском патријаршијом. И то није емотивна процена, о томе сведоче конкретне одлуке и документи. Украјинске власти су цинично претвориле трагедију црквеног раскола у инструмент државне политике. Садашње руководство земље не одговара на захтеве грађана Украјине да се укину закони који крше права верника. Штавише, Скупштина је регистровала нове законе усмерене против свештенства и милиона парохијана Украјинске православне цркве под Московском патријаршијом.

Одвојено, рећи ћу о Криму. Становници полуострва су направили свој слободан избор – да буду заједно са Русијом. Кијевске власти немају шта да се супротставе овој гласној и јасној вољи народа, па се ослањају на агресивне акције, на активирање екстремистичких ћелија, укључујући радикалне исламске организације, на инфилтрацију диверзантских група за вршење терористичких аката на објектима критички важне инфраструктуре, да киднапују руске држављане. Имамо директне доказе да се овакве агресивне акције спроводе уз подршку страних обавештајних служби.

У марту 2021. године Украјина је усвојила нову војну стратегију. Овај документ је скоро у потпуности посвећен конфронтацији са Русијом, а има за циљ да увуче стране државе у сукоб са нашом земљом. Стратегија предлаже организацију, заправо, терористичког подземља на руском Криму и на територији Донбаса. У њему су, такође, прецизиране контуре предложеног рата, а он би требало да се заврши – како се чини данашњим кијевским стратезима – цитирам: „уз помоћ међународне заједнице повољно по Украјину“. И такође, како данас кажу у Кијеву, цитирам и овде, слушајте пажљиво, молим вас: „уз војну подршку светске заједнице у геополитичкој конфронтацији са Руском Федерацијом“. У ствари, ово није ништа друго до припрема за ратна дејства против наше државе – против Русије.

Такође, знамо да је већ било изјава да ће Украјина створити сопствено нуклеарно оружје, а то није празна бравура. Заиста, Украјина још увек има совјетске нуклеарне технологије и средства за испоруку таквог оружја, укључујући авијацију, као и оперативно-тактичке ракете „Точка-У“, такође совјетског дизајна, са дометом већим од 100 километара. Али они ће учинити више, само је питање времена. Постоје остаци из совјетског времена.

Зато ће Украјини бити много лакше да набави тактичко нуклеарно оружје него неким другим државама, нећу их сада именовати, које се, у ствари, развијају купујући технолошку подршку из иностранства. Ни ово не треба искључити.

Са појавом оружја за масовно уништење у Украјини, ситуација у свету и у Европи, посебно за нас, за Русију, промениће се на најрадикалнији начин. Не можемо да не реагујемо на ову реалну опасност, тим више, понављам, што западни покровитељи могу да допринесу појави таквог наоружања у Украјини, како би се створила још једна претња нашој земљи. Видимо како се упорно врши војно пумпање кијевског режима. Од 2014. године, само Сједињене Државе су издвојиле милијарде долара за ове сврхе, укључујући набавку оружја, опреме и обуку специјалиста. Западно оружје последњих месеци долази у Украјину у непрекидном току, демонстративно, пред очима целог света. Активности оружаних снага и специјалних служби Украјине воде страни саветници, и ми то добро знамо.

Последњих година, под изговором вежби, војни контингенти земаља НАТО-а су готово стално присутни на територији Украјине. Систем командовања и управљања украјинским трупама је већ интегрисан са НАТО-вским. То значи да се командовање украјинским оружаним снагама, чак и појединачним јединицама и подјединицама, може вршити директно из НАТО-вских штабова.

САД и НАТО су започели бесрамно освајање територије Украјине у циљу стварања театра потенцијалних војних операција. Редовне заједничке вежбе имају јасан антируски фокус. Само прошле године у њима је учествовало више од 23 000 војника са преко хиљаду јединица опреме.

Већ је усвојен закон о пријему оружаних снага других држава на територију Украјине ради учешћа у мултинационалним вежбама 2022. године. Јасно је да је реч, пре свега, о НАТО трупама. А у наредној години планирано је најмање десет оваквих заједничких маневара.

Очигледно је да овакви догађаји служе као параван за брзо нагомилавање војне групације НАТО-а на територији Украјине. Штавише, мрежа аеродрома модернизована уз помоћ Американаца – Бориспољ, Ивано-Франковск, Чугујев, Одеса и тако даље – способна је да обезбеди пребацивање војних јединица у најкраћем могућем року. Ваздушни простор Украјине отворен је за летове америчке стратешке и извиђачке авијације и беспилотних летелица које се користе за надгледање територије Русије.

Додаћу да Морнаричко-оперативни центар у Очакову, који су изградили Американци, омогућава да се обезбеде дејства НАТО бродова, укључујући и њихову употребу високопрецизног наоружања против руске Црноморске флоте и наше инфраструктуре дуж целе обале Црног мора.

Својевремено су САД намеравале да створе сличне објекте на Криму, али су становници Крима и Севастопоља осујетили ове планове. Ово ћемо увек памтити.

Понављам, данас је такав центар организован, већ је распоређен у Очакову. Да подсетим да су се у 18. веку за овај град борили војници Александра Суворова. Захваљујући њиховој храбрости, ушао је у састав Русије. Затим, у 18. веку, земље Црноморског региона, припојене Русији као резултат ратова са Отоманским царством, назване су Новорусијом. Сада покушавају да предају забораву ове прекретнице историје, као и имена државних војних личности Руске империје, без чијих напора савремена Украјина не би имала многе велике градове, па чак ни сам излаз на Црно море.

Недавно је у Полтави срушен споменик Александру Суворову. Шта се ту може рећи? Одрећи се сопствене прошлости? Из такозваног колонијалног наслеђа Руске империје? Па, онда будите доследни овде.

Даље. Напомињем да члан 17. Устава Украјине не дозвољава распоређивање страних војних база на њеној територији. Али показало се да је ово само услов који се лако може заобићи.

У Украјини су распоређене тренажне мисије држава-чланица НАТО-а. То су, заправо, већ стране војне базе. Управо су базу назвали мисијом – а трик је у шеширу.

Кијев је одавно прокламовао стратешки курс ка уласку у НАТО. Да, наравно, свака земља има право да бира свој систем безбедности и склапа војне савезе. И чини се да би све било у реду, да не постоји једно „али“. У међународним документима изричито се наводи принцип једнаке и недељиве безбедности, који, као што знате, подразумева обавезу да се не јача безбедност на рачун безбедности других држава. Овде се, такође, могу осврнути на Повељу ОЕБС-а о европској безбедности из 1999. године, усвојену у Истанбулу, и Декларацију ОЕБС-а из Астане из 2010. године.

Другим речима, избор начина развитка безбедности не би требало да представља претњу за друге државе, а улазак Украјине у НАТО је директна претња безбедности Русије.

Да подсетим, још у априлу 2008. године, на самиту Северноатлантске алијансе у Букурешту, САД су прогурале одлуку да Украјина, али и Грузија, постану чланице НАТО-а. Многи европски савезници Сједињених Држава већ су били свесни свих ризика такве перспективе, али су били приморани да се помире са вољом свог старијег партнера. Американци су их једноставно искористили за вођење наглашене антируске политике.

Један број држава чланица Алијансе и даље је веома скептичан према приступу Украјине НАТО-у. У исто време добијамо сигнал из неких европских престоница, кажу „Зашто бринете? То се неће догодити буквално сутра“. У ствари, о томе говоре и наши амерички партнери. „Добро“, одговарамо, „ако не сутра, онда прекосутра. Шта то мења у историјској перспективи? У суштини, ништа.“

Штавише, знамо став и речи руководства Сједињених Држава да активна ратна дејства на истоку Украјине не искључују могућност уласка ове земље у НАТО, ако испуни критеријуме Северноатлантске алијансе и победи корупцију.

Истовремено, покушавају да нас изнова и изнова убеде да је НАТО мирољубив и чисто одбрамбени савез. Наводно, нема опасности по Русију. Опет предлажу да им верујемо на реч. Али ми знамо праву вредност таквих речи. Године 1990, када се расправљало о питању уједињења Немачке, совјетском руководству су САД обећале да неће бити проширења надлежности НАТО-а или војног присуства ни једног инча на исток. И да уједињење Немачке неће довести до ширења војне организације НАТО-а на исток. Ово је цитат.

Говорили су и давали усмена обећања и све се показало као празна фраза. Касније су почели да нас уверавају да ће приступање НАТО-у држава Централне и Источне Европе само побољшати односе са Москвом, ослободити ове земље страха од тешког историјског наслеђа, па чак и створити појас држава пријатељски настројених према Русији.

Све је испало управо супротно. Власти појединих источноевропских држава су, тргујући русофобијом, унеле у Алијансу своје комплексе и стереотипе о руској претњи, те инсистирале на изградњи колективних одбрамбених потенцијала, које треба усмерити, пре свега, против Русије. Штавише, то се дешавало 1990-их и почетком 2000-их, када су, захваљујући отворености и нашој доброј вољи, односи Русије и Запада били на високом нивоу.

Русија је испунила све своје обавезе, укључујући и повлачење трупа из Немачке, из држава Централне и Источне Европе, и тиме дала огроман допринос превазилажењу наслеђа Хладног рата. Ми смо доследно предлагали различите опције сарадње, укључујући и формат Савета Русија – НАТО и ОЕБС.

Штавише, рећи ћу сада оно што никада нисам јавно рекао, дакле рећи ћу ово први пут. Године 2000, током посете одлазећег америчког председника Била Клинтона Москви, питао сам га: „Шта Америка мисли о томе да Русија уђе у НАТО?“

Нећу да откривам све детаље тог разговора, али реакција на моје питање је изгледала, рецимо, врло суздржано, а како су Американци заиста реаговали на ову могућност, види се у њиховим практичним корацима у односу према нашој држави. То су: отворена подршка терористима на Северном Кавказу, непоштовање наших захтева и забринутост за безбедност у ширењу НАТО-а, излаз из Уговора о АБМ итд. Зато морамо да се запитамо: зашто, чему све ово, због чега? Па, добро, не желите да видите у нама пријатеља и савезника, али зашто од нас правите непријатеље?

Одговор је само један: не ради се о нашем политичком режиму, не ради се о нечему другом, само им не треба тако велика независна држава, као што је Русија. Ово је одговор на сва питања. То и јесте извор традиционалне америчке политике према Русији. Отуда и однос према свим нашим предлозима у области безбедности.

Данас је довољан један поглед на мапу, да се види како су западне земље „одржале“ своје обећање да неће допустити кретање НАТО-а ка истоку. Једноставно су слагали. Добили смо пет таласа ширења НАТО-а, један за другим. Године 1999. у Алијансу су примљене Пољска, Чешка, Мађарска; 2004. године – Бугарска, Естонија, Летонија, Литванија, Румунија, Словачка и Словенија; 2009. године – Албанија и Хрватска; 2017. године – Црна Гора; 2020. године – Северна Македонија.

Као резултат тога, Алијанса, тј. њена војна инфраструктура, дошла је директно до граница Русије. Ово је постало један од кључних узрока европске безбедносне кризе и најнегативније се одразило на цео систем међународних односа и довело до губитка међусобног поверења.

Ситуација се и даље погоршава, укључујући и стратешку сферу. Тако се у Румунији и Пољској, у оквиру америчког пројекта стварања глобалног система противракетне одбране, распоређују позиционе области за ПВО. Добро је познато да се базе за лансирање, који се налазе овде, могу користити за крстареће ракете „Томахавк“ – ударне офанзивне системе.

Поред тога, САД развијају универзалну ракету „Стандард-6“, која, уз решавање проблема противваздушне и противракетне одбране, може да погоди и копнене и површинске циљеве. Односно, наводно одбрамбени систем ПРО САД се шири и појављују се нове офанзивне могућности.

Информације којима располажемо дају све основе да верујемо да је улазак Украјине у НАТО, а потом и размештање НАТО објеката овде унапред решен, само је питање времена. Јасно разумемо да ће по таквом сценарију ниво војних претњи Русији драматично, чак неколико пута порасти. И, посебно обраћам пажњу на то, да ће се опасност од изненадног удара на нашу земљу ће се вишеструко повећати.

Морам да објасним да је у америчким документима стратешког планирања (у документима!) остављена могућност такозваног превентивног удара на ракетне системе непријатеља. А ко је главни непријатељ САД и НАТО-а, такође знамо. То је Русија. У документима НАТО-а, наша земља је званично и директно проглашена главном претњом евроатлантској безбедности. А Украјина ће послужити као одскочна даска за такав удар. Да су наши преци чули за ово, једноставно не би веровали. И данас не желимо да верујемо у то, али је истина. Желим да се ово разуме и у Русији и у Украјини.

Многи украјински аеродроми се налазе у близини наших граница. Овде стационирана тактичка авијација НАТО-а, укључујући и носаче високопрецизног наоружања, моћи ће да гађа нашу територију до дубине линије Волгоград – Казањ – Самара – Астрахањ. Распоређивање радарских средстава за извиђање на територији Украјине омогућиће НАТО-у да чврсто контролише ваздушни простор Русије све до Урала.

Коначно, након што су Сједињене Државе прекршиле Споразум о нуклеарним снагама средњег домета, Пентагон већ отворено развија читав низ копненог ударног оружја, укључујући балистичке ракете способне да достигну циљеве на удаљености до 5 500 километара. Ако такви системи буду распоређени у Украјини, моћи ће да погађају објекте широм европске територије Русије, као и изван Урала. Време лета до Москве за крстареће ракете „Томахавк“ биће мање од 35 минута, балистичке ракете из области Харкова – 7-8 минута, а хиперсонично ударно оружје – 4-5 минута. Ово се зове, директно „нож у грло“. И они, без сумње, очекују да остваре ове планове, баш као што су то чинили у више наврата протеклих година, ширећи НАТО на исток, гурајући војну инфраструктуру и опрему до руских граница, потпуно игноришући нашу забринутост, протесте и упозорења. Извините, али само су их пљували и радили шта су хтели, шта им је одговарало.

И наравно, намеравају да се и даље понашају на исти начин према познатој изреци: „Пас лаје, а караван пролази“. Одмах ћу рећи да на ово нисмо пристали и никада нећемо пристати. Истовремено, Русија се увек залагала, и залаже се, да се најтежи проблеми решавају политичким и дипломатским методама, за преговарачким столом.

Свесни смо наше колосалне одговорности за регионалну и глобалну стабилност. Русија је још 2008. године изнела иницијативу за закључивање Уговора о европској безбедности. Њен смисао је био да ниједна држава и ниједна међународна организација у евроатлантском региону не могу да ојачају своју безбедност на рачун безбедности других. Међутим, наш предлог је одбијен из ведра неба: немогуће је, кажу, дозволити Русији да ограничи активности НАТО-а.

Штавише, изричито нам је речено да само чланице Северноатлантске алијансе могу имати правно обавезујуће безбедносне гаранције.

Прошлог децембра предали смо нашим западним партнерима нацрт уговора између Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава о гаранцијама безбедности, као и нацрт споразума о мерама за очување безбедности Руске Федерације и држава чланица НАТО-а.

Одговор од САД и НАТО-а је садржао много уобичајених речи. Било је и рационалних зрна, али се све то тицало споредних тачака и личило је на покушај да се проблем скрајне, дискусија скрене на страну.

На то смо одговорили на одговарајући начин, истичући да смо спремни да идемо путем преговора, али под условом да се сва питања разматрају у комплексу, пакету, без одвајања од главних, основних руских предлога. А они садрже три кључне тачке. Прва је да се спречи даље ширење НАТО-а. Друга је одбијање Алијансе да распореди ударне системе наоружања на руским границама. И коначно, враћање војног потенцијала и инфраструктуре блока у Европи на стање из 1997. године, када је потписан Оснивачки акт Русија – НАТО.

Управо су ови наши темељни предлози игнорисани. Западни партнери су, понављам, још једном изнели научене формуле да свака држава има право да слободно бира начине да обезбеди своју безбедност и да улази у одговарајуће војне савезе и алијансе. Односно, ништа се није променило у њиховој позицији, чују се исте референце на озлоглашену политику „отворених врата“ НАТО-а. Штавише, поново покушавају да нас уцене, поново прете санкцијама, које ће ипак увести како буде јачао суверенитет Русије и јачала моћ наших Оружаних снага. А изговор за још један напад санкцијама ће се увек наћи или једноставно фабриковати, без обзира на ситуацију у Украјини. Постоји само један циљ – обуздати развој Русије. И урадиће то, као и раније, чак и без икаквог формалног изговора, само зато што постојимо и никада нећемо компромитовати свој суверенитет, националне интересе и наше вредности.

Желим да кажем јасно и директно: у садашњој ситуацији, када су наши предлози за равноправан дијалог о фундаменталним питањима заправо остали без одговора од стране САД и НАТО-а, када ниво претњи нашој земљи значајно расте, Русија има пуно право да предузме одговарајуће мере ради очувања сопствене безбедности. Управо то ћемо и урадити.

Што се тиче стања ствари у Донбасу, видимо да владајућа врхушка у Кијеву стално и јавно изјављује неспремност да примени Мински пакет мера за решавање сукоба и да није заинтересована за мирно решење. Напротив, поново покушава да организује блицкриг у Донбасу, као што се то већ дешавало 2014. и 2015. године. Сећамо се како су се тада завршиле ове авантуре.

Сада практично не прође ниједан дан без гранатирања насељених места у Донбасу. Формирана велика војна група непрекидно користи јуришне дронове, тешку опрему, ракете, артиљерију и вишецевне бацаче ракета. Убијање цивила, блокирање, злостављање људи, укључујући децу, жене, старце, не престаје. Како ми обично кажемо – овоме се не назире крај.

А такозвани цивилизовани свет – у којем су се наше западне колеге самозвано декларисале као његови једини представници – то радије не примећује, као да сав овај ужас, геноцид, коме је подвргнуто скоро 4 милиона људи, не постоји, и то само зато што се ови људи нису слагали са подржаним пучем Запада у Украјини 2014. године. Супротставили су се пећинском и агресивном национализму и неонацизму, који је био уздигнут на ниво државног покрета. И боре се за своја елементарна права – да живе на својој земљи, да говоре својим језиком, да чувају своју културу и традицију.

Колико дуго ова трагедија може да траје? Колико још може да се трпи ово? Русија је учинила све да очува територијални интегритет Украјине, свих ових година упорно и стрпљиво се борила за примену Резолуције 2202 Савета безбедности УН од 17. фебруара 2015. године којом је консолидован пакет мера из Минска од 12. фебруара 2015. године за решавање ситуације у Донбасу.

Све је узалуд. Мењају се председници и посланици у Скупштини, али се не мења суштина, агресивни, националистички карактер самог режима који је преузео власт у Кијеву. То је у целини и у потпуности производ државног удара 2014. године, а они који су тада кренули путем насиља, крвопролића, безакоња нису препознали и не признају ниједно друго решење питања Донбаса, осим војног.

У вези са тим, сматрам да је неопходно донети закаснелу одлуку да се одмах призна независност и суверенитет Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике.

Молим Савезну скупштину Руске Федерације да подржи ову одлуку и потом ратификује Уговор о пријатељству и узајамној помоћи са обема републикама. Ова два документа биће припремљена и потписана у најскорије време.

А од оних који су преузели и држе власт у Кијеву, захтевамо хитан прекид борбених дејстава. У супротном, сва одговорност за могући наставак крвопролића биће у потпуности на савести режима који влада на територији Украјине.

Објављујући данас донете одлуке, уверен сам у подршку грађана Русије и свих патриотских снага земље.

Захваљујем се на пажњи.

Превела с руског Дајана Лазаревић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.