• Не морате далеко тражити примере. Прво су без икаквих санкција Савета безбедности УН извели крваву војну операцију против Београда, користећи авионе и ракете баш у самом центру Европе.
  • Неколико недеља су непрекидно бомбардовали цивилне градове и инфраструктуру за одржавање живота. Морамо да подсетимо на ове чињенице, иако неке западне колеге не воле да се сећају тих догађаја.
  • А када се почне прича о томе, радије не указују на норме међународног права, већ на околности које тумаче како коме одговара.
  • Онда су на ред дошли Ирак, Либија и Сирија.
  • Нелегитимна употреба војне силе против Либије, извртање свих одлука Савета безбедности УН о либијском питању довели су до потпуног уништења државе, до појаве огромног жаришта међународног тероризма, до тога да је земља потонула у хуманитарну катастрофу, у понор који не престаје дуги низ година грађанског рата.
  • Трагедија, која је осудила стотине хиљада, милионе људи не само у Либији, већ и широм овог региона, довела је до масовног миграцијског егзодуса из северне Африке и са Блиског истока у Европу.
  • У вези са тим – говорићу и о ситуацији у Донбасу. Видимо да су снаге које су извршиле државни удар у Украјини 2014. године коначно одустале од мирног решавања сукоба. Они су преузели власт и држе је уз помоћ, заправо, декоративних изборних процедура. Осам година, бескрајно дугих осам година, чинили смо све што је било могуће да се ситуација реши мирним, политичким средствима. Све је било узалуд

Поштовани грађани Русије! Драги пријатељи!

Данас поново сматрам неопходним да се осврнем на трагичне догађаје који се дешавају у Донбасу и на кључна питања очувања безбедности саме Русије.

Дозволите ми да почнем од онога што сам говорио у свом обраћању 21. фебруара ове године. Говоримо о ономе што нас посебно брине и узнемирава, о оним фундаменталним претњама које из године у годину, корак по корак, грубо и без церемоније стварају неодговорни политичари Запада у односу према нашој земљи. Имам у виду ширење НАТО блока на исток и приближавање његове војне инфраструктуре руским границама.

Познато је да смо 30 година истрајно и стрпљиво покушавали да постигнемо договор са водећим земљама НАТО-а о принципима једнаке и недељиве безбедности у Европи. Као одговор на наше предлоге, стално смо се суочавали или са циничном обманом и лажима, или са покушајима притисака и уцена, док се Северноатлантска алијанса, у међувремену, упркос свим нашим протестима и забринутостима, стално шири. Ратна машина се креће и, понављам, приближава се нашим границама.

Зашто се све ово дешава? Откуд овај дрски начин разговора са позиције сопствене искључивости, непогрешивости и сведозвољености? Откуд пљувачки, презирни однос према нашим интересима и апсолутно легитимним захтевима?

Одговор је јасан, све је разумљиво и очигледно. Совјетски Савез је крајем 80-их година прошлог века ослабио, а затим се потпуно распао. Читав низ догађаја који су се тада одиграли добра је лекција и за нас данас – убедљиво је показао да је парализа власти и воље први корак ка потпуној деградацији и забораву. Чим смо тада, на неко време, изгубили поверење у себе, то је било то – испоставило се да је поремећен однос снага у свету.

Дошло је до тога да ранији уговори и споразуми више нису на снази. Убеђивања и молбе не помажу. Све што не одговара хегемону, онима на власти, проглашава се архаичним, застарелим, непотребним. И обрнуто: све што им се чини корисним, представља се као коначна истина, прогурана по сваку цену, безобразно и свим средствима. Неистомишљеници се ломе преко колена.

Ово о чему сада говорим не тиче се само Русије и не изазива само забринутост код нас. То се односи на цео систем међународних односа, а понекад и на саме савезнике САД-а. Након распада СССР-а, заправо је почела расподела света, а норме међународног права које су се до тада развиле, тј. оне кључне и основне усвојене на крају Другог светског рата и које су у великој мери консолидовале његове резултате – почеле су да сметају онима који су се прогласили победником у Хладном рату.

Наравно, у стварном животу, у међународним односима, у правилима за њихово регулисање, требало је водити рачуна о променама ситуације у свету и самом односу снага. Међутим, то је требало урадити професионално, глатко, стрпљиво, водећи рачуна и уважавајући интересе свих држава и схватајући сопствену одговорност. Међутим, стање еуфорије од апсолутне надмоћи, својеврсног модерног облика апсолутизма, па чак и на позадини ниског нивоа опште културе и бахатости оних који су припремали, усвајало је и гурало одлуке које су биле, саме по себи, решења. Ситуација је почела да се развија по другачијем сценарију.

Не морате далеко тражити примере. Прво су без икаквих санкција Савета безбедности УН извели крваву војну операцију против Београда, користећи авионе и ракете баш у самом центру Европе. Неколико недеља су непрекидно бомбардовали цивилне градове и инфраструктуру за одржавање живота. Морамо да подсетимо на ове чињенице, иако неке западне колеге не воле да се сећају тих догађаја. А када се почне прича о томе, радије не указују на норме међународног права, већ на околности које тумаче како коме одговара.

Онда су на ред дошли Ирак, Либија и Сирија. Нелегитимна употреба војне силе против Либије, извртање свих одлука Савета безбедности УН о либијском питању довели су до потпуног уништења државе, до појаве огромног жаришта међународног тероризма, до тога да је земља потонула у хуманитарну катастрофу, у понор који не престаје дуги низ година грађанског рата. Трагедија, која је осудила стотине хиљада, милионе људи не само у Либији, већ и широм овог региона, довела је до масовног миграцијског егзодуса из северне Африке и са Блиског истока у Европу.

Слична судбина припремљена је и Сирији. Борбена дејства западне коалиције на територији ове земље без сагласности сиријске владе и санкција Савета безбедности УН нису ништа друго до агресија, интервенција.

Међутим, посебно место у овој серији заузима, наравно, инвазија на Ирак, такође без икаквог правног основа. За изговор су одабрали поуздане информације које су наводно доступне Сједињеним Државама о присуству оружја за масовно уништење у Ираку. Као доказ за то, јавно је, пред очима целог света, амерички државни секретар протресао некакву епрувету са белим прахом, уверавајући све да је реч о хемијском оружју које се развија у Ираку. А онда се испоставило да је све ово била превара, блеф: у Ираку нема никаквог хемијског оружја. Невероватно, изненађујуће, али чињеница је чињеница. Било је лажи на највишем државном нивоу и са високе говорнице УН. И као резултат – огромне жртве, разарања, невероватан талас тероризма.

Генерално, стиче се утисак да су практично свуда, у многим деловима света где Запад долази да успостави свој поредак, резултат – крваве, незалечене ране, чиреви међународног тероризма и екстремизма. Све ово што сам рекао је најневероватнији, али никако једини пример непоштовања међународног права.

У овој серији су и обећања нашој земљи да се НАТО неће ширити ни једну инчу на исток. Понављам – преварили су нас, или да се народски изразимо – једноставно су нас заврнули. Да, често можете чути да је политика прљав посао. Можда, али не у истој мери, као ово поменуто. Уосталом, такво преварантско понашање противречи не само принципима међународних односа, већ, пре свега, општепризнатим нормама морала и етичности. Где је ту правда и истина? Само гомила лажи и лицемерје.

Иначе, и сами амерички политичари, политиколози и новинари пишу и говоре о томе да је последњих година унутар Сједињених Држава створена права „империја лажи“. Тешко је не сложити се са тим, јер је то истина. Али немојте бити скромни: САД су и даље велика земља, држава која формира систем. Сви њихови сателити не само да их резигнирано и послушно подржавају и беспоговорно прате у свим приликама, већ и копирају њихово понашање и ентузијастично прихватају правила која им се предлажу. Стога, са добрим разлогом, можемо са сигурношћу рећи да је цео такозвани западни блок, који су формирале САД по сопственом лику и личности, иста та сама „империја лажи“.

Што се тиче наше земље, после распада СССР-а – уз сву невиђену отвореност нове савремене Русије и спремност да поштено раде са САД-ом и другим западним партнерима, чак и у условима практично једностраног разоружања – одмах су покушали да нас притисну, докрајче и потпуно нас уништите. Управо то се догодило 90-их и почетком 2000-их, када је тзв. колективни Запад најактивније подржавао сепаратизам и плаћеничке банде на југу Русије. Каквих жртава, каквих губитака нас је све ово тада коштало, кроз која искушења смо морали да прођемо пре него што смо коначно сломили кичму међународном тероризму на Кавказу. Памтимо ово и никада нећемо заборавити.

Да, заправо, донедавно нису престајали покушаји да нас искористе у својим интересима, униште наше традиционалне вредности и наметну нам своје псеудовредности. Оне би нас, наше људе изнутра нагризале, као и оне ставове који већ агресивно саде у својим државама и које директно доводе до деградације и дегенерације, јер противрече самој природи човека. То се неће десити, никоме то није успевало. Неће успети ни сада.

Упркос свему, у децембру 2021. године смо ипак још једном покушали да се договоримо са САД-ом и њиховим савезницима о принципима очувања безбедности у Европи и о неширењу НАТО-а. Све је узалудно. Став САД-а се не мења. Они не сматрају потребним да преговарају са Русијом о овом, за нас, кључном питању, јер тежећи сопственим циљевима, занемарују наше интересе.

И наравно, у овој ситуацији постављамо питање: шта даље, шта очекивати? Из историје добро знамо како је Совјетски Савез 1940. и почетком 1941. године на све могуће начине покушавао да спречи или бар одложи почетак рата. У том циљу, између осталог, трудио се, буквално, до последњег тренутка да не испровоцира потенцијалног агресора. Савез није спроводио или је одлагао најнеопходније, очигледне радње да се припреми за одбијање неизбежног напада. А ти кораци, који су на крају ипак предузети, катастрофално су каснили.

Као резултат тога, земља није била спремна да у потпуности дочека инвазију нацистичке Немачке, која је напала нашу Отаџбину 22. јуна 1941. године без објаве рата. Непријатељ је заустављен, а затим разбијен, али уз колосалну цену. Покушај смиривања агресора уочи Великог отаџбинског рата показао се грешком која је скупо коштала наш народ. Већ у првим месецима непријатељстава изгубили смо огромне, стратешки важне територије и милионе људи. Други пут нећемо дозволити такву грешку, немамо право.

Они који претендују на светску доминацију, јавно, некажњено и, наглашавам, без икаквих разлога, проглашавају нас, Русију, својим непријатељем. Заиста, они данас располажу великим финансијским, научно-технолошким и војним могућностима. Свесни смо тога и објективно оцењујемо претње које нам се стално упућују у сфери привреде, као и нашу способност да се одупремо овој дрској и трајној уцени. Понављам, оцењујемо их без илузија, крајње реално.

Што се тиче војне сфере, савремена Русија, чак и након распада СССР-а и губитка значајног дела његовог потенцијала, данас је једна од најмоћнијих нуклеарних сила у свету и, штавише, има одређене предности у низу најновије врсте оружја. У вези са тим, нико не треба да сумња да ће директан напад на нашу земљу довести до пораза и страшних последица за сваког потенцијалног агресора.

Истовремено, технологије, укључујући и одбрамбене, брзо се мењају. Лидерство у овој области пролази и наставља да се мења, али војни развој територија уз наше границе, ако то дозволимо, трајаће деценијама које долазе, а можда и заувек, и чиниће све већу, апсолутно неприхватљиву претњу за Русију.

И сада, како се НАТО шири на исток, ситуација за нашу земљу је сваке године све гора и опаснија. Штавише, последњих дана руководство НАТО-а отворено говори о потреби да се убрза, исфорсира напредовање инфраструктуре Алијансе до граница Русије. Другим речима, они јачају своју позицију. Не можемо више само да наставимо да посматрамо шта се дешава. То би било апсолутно неодговорно са наше стране.

За нас је неприхватљиво даље ширење инфраструктуре Северноатлантске алијансе и започети војни развој територија Украјине. Поента, наравно, није у самој организацији НАТО-а – он је само инструмент спољне политике САД-а. Приметићу, да је проблем у томе што се на нашим суседним територијама, тј. на нашим историјским територијама, ствара нама непријатељска „анти-Русија“, која је стављена под пуну спољну контролу и интензивно се насељава од стране оружаних снага НАТО-вских земаља и напумпава се најсавременијим наоружањем.

За САД и њихове савезнике ово је тзв. политика обуздавања Русије, у виду очигледне геополитичке дивиденде. А за нашу земљу, ово је питање живота и смрти, питање наше историјске будућности као народа. И ово није претеривање – то је истина. То је реална претња не само нашим интересима, већ и самом постојању и суверенитету наше државе. Ово је црвена линија о којој се много пута говорило. И они су је прешли.

У вези са тим – говорићу и о ситуацији у Донбасу. Видимо да су снаге које су извршиле државни удар у Украјини 2014. године коначно одустале од мирног решавања сукоба. Они су преузели власт и држе је уз помоћ, заправо, декоративних изборних процедура. Осам година, бескрајно дугих осам година, чинили смо све што је било могуће да се ситуација реши мирним, политичким средствима. Све је било узалуд.

Као што сам већ рекао у свом претходном обраћању, не може се без саосећања гледати шта се тамо дешава. Све ово је једноставно било немогуће издржати. Требало је одмах зауставити ову ноћну мору – геноцид над милионима људи који тамо живе, који се ослањају само на Русију и наде полажу у мене и вас. Управо су те тежње, осећања и бол људи за нас били главни мотив за доношење одлуке о признавању народних република Донбаса.

Оно што сматрам важним додатно ћу нагласити. Водеће земље НАТО-а, у циљу постизања сопствених циљева, у свему подржавају екстремне националисте и неонацисте у Украјини, који, пак, Кримљанима и Севастопољцима никада неће опростити њихов слободан избор – поновно уједињење са Русијом.

Они ће се, наравно, попети и на Крим. Баш као у Донбасу, донеће тамо рат, да би убијали, као и раније, незаштићене људе картели из банди украјинских националиста, Хитлерових саучесника током Великог отаџбинског рата. Они отворено изјављују да полажу право на читав низ других руских територија.

Целокупни ток догађаја и анализа пристиглих информација показује да је сукоб Русије са овим силама неизбежан. Само је питање времена: спремају се, чекају право време. Сада још претендују и на нуклеарно оружје. Нећемо дозволити да се то деси.

Као што сам раније говорио, након распада СССР-а, Русија је прихватила нове геополитичке реалности. Поштујемо и наставићемо да се односимо са поштовањем према свим новонасталим државама на постсовјетском простору. Поштујемо и поштоваћемо њихов суверенитет, а пример за то је помоћ коју смо пружили Казахстану, који се суочио са трагичним догађајима, са изазовом своје државности и интегритета. Али Русија се не може осећати безбедно, развијати се и постојати уз сталну претњу која извире са територије савремене Украјине.

Дозволите ми да вас подсетим да смо у периоду 2000-2005. дали војни отпор терористима на Кавказу, бранили интегритет наше државе и спасили Русију. Подржали смо Кримљане и Севастопољце 2014. године. Оружане снаге су 2015. године поставиле поуздану баријеру продору терориста из Сирије у Русију. Нисмо имали другог начина да се заштитимо.

Иста ствар се дешава и сада. Вама и мени једноставно није остала ниједна друга прилика да заштитимо Русију, наш народ, осим оне коју ћемо данас бити принуђени да искористимо. Околности захтевају да предузмемо одлучну и хитну акцију. Народне републике Донбаса су се обратиле Русији са молбом за помоћ.

У вези са тим, у складу са чланом 51. дела 7. Повеље УН, уз сагласност Савета Федерације Русије и у складу са уговорима о пријатељству и узајамној помоћи које је Савезна скупштина ратификовала 22. фебруара ове године са Доњецком Народном Републиком и Луганском Народном Републиком, одлучио сам да спроведем специјалну војну операцију.

Њен циљ је да заштити људе који су већ осам година изложени малтретирању и геноциду од стране кијевског режима. И због тога ћемо се залагати за демилитаризацију и денацификацију Украјине, као и за привођење правди оних који су починили бројне, крваве злочине над цивилима, укључујући и грађане Руске Федерације.

Истовремено, наши планови не укључују окупацију украјинских територија. Нећемо никоме ништа да намећемо силом. А опет истовремено чујемо да се у последње време на Западу све више говори да документи, које је потписао совјетски тоталитарни режим, који консолидују резултате Другог светског рата, више не треба да се спроводе. Па, како одговорити на овако нешто?

 

Резултати Другог светског рата, као и жртве које је наш народ поднео на олтару победе над нацизмом, су светиње. Али то није у супротности са високим вредностима људских права и слобода човека, заснованим на стварности која се развијала током свих послератних деценија. Такође, не укида право нација на самоопредељење, садржано у члану 1 Повеље УН.

Да подсетим, ни током стварања СССР-а, ни после Другог светског рата, становнике одређених територија у саставу савремене Украјине, нико никада није питао како они сами желе да уреде свој живот. Наша политика је заснована на слободи, слободи избора да свако самостално одређује своју будућност и будућност своје деце. И сматрамо важним да то право – право на избор – могу да користе сви народи који живе на територији данашње Украјине, сви који то желе.

У вези са тим, обраћам се и грађанима Украјине. Русија је 2014. године била дужна да заштити становнике Крима и Севастопоља од оних које ви сами називате „нацистима“. Кримљани и Севастопољци су изабрали да буду уз своју историјску Отаџбину, уз Русију, и ми смо то подржали. Понављам, једноставно нисмо могли да поступимо другачије.

Данашњи догађаји нису повезани са жељом да се задире у интересе Украјине и украјинског народа. Они су повезани са заштитом саме Русије од оних који су Украјину узели за таоца и покушавају да је искористе против наше земље и њеног народа.

Понављам, наше акције су самоодбрана од претњи које нам се стварају и од још веће катастрофе од ове данас. Колико год било тешко, молим вас да ово разумете и позивам на сарадњу како бисмо што пре окренули ову трагичну страницу и заједно кренули напред. И да не дозволимо да се било ко меша у наше ствари, у наше односе, већ да их сами градимо, како би то створило неопходне услове за превазилажење свих проблема и, упркос постојању државних граница, ојачало нас изнутра у целини. Верујем у ово – у томе је наша будућност.

Морам да се обратим и војнослужитељима оружаних снага Украјине.

Поштовани другови! Ваши очеви, дедови и прадедови су се борили против нациста, бранећи нашу заједничку Отаџбину, а нису се борили да данашњи неонацисти приграбе власт у Украјини. Заклели сте се на верност украјинском народу, а не антинародној банди која пљачка Украјину и руга се тим истим људима.

Не испуњавајте њихова преступничка наређења. Позивам вас да одмах одложите оружје и идете кући. Да објасним: сви војници украјинске војске који испуне овај услов моћи ће слободно да напусте зону борбених дејстава и врате се својим породицама.

Још једном, упорно наглашавам: сва одговорност за евентуално крвопролиће биће у потпуности на савести режима који влада на територији Украјине.

Сада неколико важних, веома важних речи за оне који би могли бити у искушењу да интервенишу у текућим догађајима. Ко год покуша да нас омета, а још више да створи претње по нашу земљу, по наш народ, треба да зна да ће одговор Русије бити тренутан и да ће вас довести до таквих последица које никада у својој историји нисте доживели. Спремни смо за сваки развој догађаја. Све неопходне одлуке у вези са тим су донете. Надам се да ћете ме чути.

Поштовани грађани Русије!

Благостање, само постојање читавих држава и народа, њихов успех и одрживост увек произилазе из моћног коренског система њихове културе и вредности, искуства и традиције предака. Наравно, они директно зависе од способности да се брзо прилагоде промењивом животу, кохезији друштва, његовој спремности да се консолидује, да окупи све снаге како би кренули напред.

Снаге су потребне увек – увек, али снага може да буде различитог квалитета. У средишту политике „империје лажи“, о којој сам говорио на почетку свог излагања, пре свега лежи сурова, праволинијска сила. У таквим случајевима кажемо: „Сила постоји, памет није потребна“.

И ви и ја знамо да права снага лежи у правди и истини, која је на нашој страни. А ако је то тако, онда се морамо сложити са чињеницом да су снага и спремност за борбу оно што лежи у основи независности и суверенитета, једина неопходна основа на којој поуздано можете градити своју будућност, изградити свој дом, своју породицу, своју Отаџбину.

Поштовани сународници!

Уверен сам да ће војници и официри Оружаних снага Русије, одани својој земљи, професионално и храбро испунити своју дужност. Не сумњам да ће сви нивои власти, стручњаци одговорни за стабилност наше економије, финансијског система, социјалне сфере, руководиоци наших компанија и целокупан руски бизнис деловати координисано и ефикасно. Рачунам на консолидовани, патриотски став свих парламентарних партија и јавних снага.

На крају, као што је увек било у историји, судбина Русије је у поузданим рукама нашег мултинационалног народа. А то значи да ће донете одлуке бити спроведене, постављени циљеви ће бити постигнути, безбедност наше Отаџбине ће бити поуздано загарантована.

Верујем у вашу подршку, у ту непобедиву снагу коју нам даје љубав према Отаџбини.

Превела с руског Дајана Лазаревић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.