- Као што показује искуство протеклих година, иза маневара турске обавештајне службе крије се хладна калкулација, жеља да се одрже контакти са Русијом чак и у ситуацији када је на њу обасула поплава свих врста санкција.
- Москва такође мора да води рачуна о геополитичким и економским интересима свог историјског ривала. До сада се све заснива на таквим компромисима у односима две земље.
АУТОР: Станислав Тарасов
Након што је на територији Турске извршена размена Руса Константина Јарошенка за Американца Тревора Рида, под координацијом и контролом турских обавештајаца, руски председник Владимир Путин је телефоном контактирао свог турског колегу Реџепа Тајипа Ердогана и изразио му захвалност на учешћу у овој операцији. Заузврат, Ердоган је нагласио да „посредовање Турске у овој размени није само знак важности коју придаје миру, дијалогу и сарадњи, већ и њеног значаја у смислу њене посредничке мисије“. Поред тога, позвао је на „координацију и блиски дијалог између обавештајних организација Турске и Русије, који ће помоћи у спречавању хуманитарних трагедија у региону и успостављању стабилности“.
Обавештајни рад било које земље, а да не помињемо међусобну сарадњу специјалних служби различитих земаља, је сложена и деликатна ствар, о којој више воле да не говоре јавно. Ако се то догоди, онда је ово, по правилу, одређени оперативни догађај. Стога Ердоганов осврт на сарадњу обавештајних служби две земље није случајна и јавно фокусира ову чињеницу. Ово је прво. Друго, таква сарадња је једна од оних (неколико) области које су важне далеко изван земаља партнера. Треће, сарадњу специјалних служби између Турске и Русије у великој мери обликују позитивни или негативни односи сваке од ових земаља са Западом. Ако говоримо о актуелном тренутку, онда се односи Москве и са Бриселом и са Вашингтоном развијају по алармантном сценарију. Спољна политика Кремља је у супротности са западним интересима у Украјини и Црном мору, што је довело до текућег сукоба на југоистоку Украјине и украјинске кризе, као и економских санкција уведених Русији.
Са своје стране, Турска се такође налази у тешкој позицији, јер постоји потенцијална опасност да постане још једна платформа за конфронтацију између Запада и Русије. Није изненађујуће што је Сирија, са становишта геополитике, приоритет за Турску, као што је Украјина за Русију. Није случајно да је шеф Турске националне обавештајне организације (МИТ) Хакан Фидан скоро увек у саставу турске делегације током посета високог профила Москви. Мора се претпоставити да му није додељена улога сталног статисте. Он је преговарао са својим руским колегама, који су били посредници у успостављању контаката између МИТ-а и сиријских обавештајних служби. Што се тиче Украјине, судећи по индиректним знацима, турска обавештајна служба даје руководству земље прилично објективне информације о дешавањима у овој земљи. Према речима турског министра спољних послова Мевлута Чавушоглуа, „делујући дипломатским средствима ван оквира Монтреове конвенције, Турска покушава да убеђује савезнике НАТО-а даље од Црног мора“. У ствари, она се дистанцира од колективног Запада у контексту развоја украјинске кризе, не жели сукоб између НАТО-а и Русије и избегава да буде индиректно увучена у било какву могућу ескалацију у Црном мору.
У том делу се поклапају интереси две земље, иако Москва види да је спољна политика Турске на раскрсници. Што се тиче акција Русије у Турској, оне изазивају много разговора међу стручњацима. Говоримо о покушајима државног удара у лето 2016. године у Турској и улози руских обавештајаца у његовом спречавању. Ердоган је признао да је након тога дао инструкције својим специјалним службама да се позабаве акцијама Американаца у бази Инжерлик, која је постала центар завере. Неуспели државни удар променио је Ердоганову политику: постало му је јасно да је и он само монета у геополитичкој игри САД на Блиском истоку и да се сваког тренутка може жртвовати. Није случајно што је амерички председник Барак Обама Ердогана назвао човеком који није оправдао очекивања, неуспешним и ауторитарним лидером. Након тога је почела озбиљна кадровска чистка међу турским обавештајцима. С тим у вези је упадљиво следеће. О Фидану се јавно причало после гушења војног удара у Турској, у чему је вероватно имао важну улогу. Верује се да је шеф обавештајне службе учествовао у елиминацији прозападно оријентисаних турских генерала.
Међутим, како показује искуство протеклих година, иза маневара турске обавештајне службе крије се хладна калкулација, жеља да се одрже контакти са Русијом чак и у ситуацији када је на њу заспала поплава разних санкција. Москва такође мора да води рачуна о геополитичким и економским интересима свог историјског ривала. До сада се све заснива на таквим компромисима у односима две земље, укључујући и у области обавештајне сарадње. Ердоган је на врхунцу своје политичке каријере. Много зависи од тога како се носи са економским проблемима. То је један од разлога зашто се Турска понаша позитивно и неутрално према Русији. Анкара настоји да буде пријатељ само са онима који могу да буду од користи. И, можда, за Москву сада ово није најгори сценарио.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://regnum.ru/news/polit/3580572.html