Поводом питања о месту хрватског језика међу јужнословенским језицима

  •  Да се српска национална свест заиста била успавала код потоњих српских лингвиста, како су давно наслутили поједини српски интелектуалци, потврђује податак да се они нису хтели (или смели) посебно ангажовати око одбране низа суштинских питања везаних за српски језик, почев, на пример, од његовог назвања или утврђивања његовог територијалног домета (дакле и граница са суседним језицима), као и око других кључних питања на које је србистика још у XIX столећу имала свој прилично заокружен одговор.
  • Запуштеност српске лингвистичке науке у југословенском периоду у вези с низом суштинских језичких питања (укључујући и она која се тичу српског националног идентитета) као да коначно стиже на наплату. То се на одређени начин испољило и кроз покренуто питање граматика српскога језика и њихових наставних јединица о саставу јужнословенске језичке групе, што се управо тиче и питања територијалног домета српскога језика, око којег су српски лингвисти поново показали нејединство, додуше, не баш спремни да то и јавно покажу.

АУТОР: Првослав Радић, Филолошки факултет, Београд

  1. О континуитету страног надзора над српском лингвистичком науком и струком

Појава једне граматике српског језика за 8. разред била је недавно узрок негодовања високих хрватских дужносника због лекције у којој се није нашао хрватски језик на списку јужнословенских језика, а око тога се последњих месеци забавио и већи број медијских кућа (штампа, телевизија и др.). Наиме, у граматици групе аутора (С. Новокмет, В. Ђорђевић и др., С речи на дела, БИГЗ, Београд 2021) хрватског нема међу јужнословенским језицима, а од језика насталих „распадом“ тзв. српскохрватског језика остао је само српски језик – уз напомену ауторâ да су хрватски, црногорски и бошњачки „по имену национални језици“, те да су они „на лингвистичком плану искључиво варијанте вуковског српског језика“. Тај језик, пише даље у граматици, „Хрвати […] зову хрватским, Бошњаци босанским, а Црногорци црногорским“ (према V. Andrić, „(Ni)je bilo diskriminacije u udžbenicima“, https://www.danas.rs/vesti/drustvo/nije-bilo-diskriminacije-u-udzbenicima/). Занимљиво је да је уџбеничко решење за начин представљања јужнословенске језичке групе ауторима дао Одбор за стандардизацију српског језика, како је то он сам потом и обзнанио (према S. Tanasić, „Politički jezici protiv srpskog“, https://www.novosti.rs/kultura/vesti/1053077/politicki-jezici-protiv-srpskog-odgovor-odbora-standardizaciju-srpskog-jezika-zavodu-unapredjivanje-obrazovanja-vaspitanja), што значи да студијски програми кроз које су прошли у оквиру својих универзитетских образовања ауторима нису дали довољно знања и способности за самосталан рад у струци. То, међутим, није посебност само ове граматике и њених аутора.

У једној другој основношколској граматици (С. Слијепчевић Бјеливук, Н. Станковић Шошо, Б. Сувајџић, Језичко благо, Логос, Београд 2020), сличног приступа, пише да у јужнословенску скупину језика спадају српски, словеначки, македонски и бугарски, уз две забелешке: 1. „хрватски, црногорски и бошњачки“ су „по имену национални језици“ („који су на лингвистичком плану искључиво варијанте вуковског српског језика“); и 2. „Хрвати језик зову хрватским, Бошњаци босанским, а Црногорци црногорским“ (74). И овде се, дакле, у језичку, лингвогенетску поделу унеколико уградила књижевнојезичка, тј. стандарднојезичка (исп. помињање „варијаната“ и „вуковског српског језика“), као врста посебног приступа јужнословенским језицима на Балкану. И у граматици Ј. Журић (Српски језик и језичка култура, Eduka, Београд) у групи јужнословенских језика нема хрватског. Овде се налазе побројани исти језици као у пређашњој граматици (уз додатак старословенског), али овде експлицитно уз напомену, звездицом везану за помињање српског, – да је „подела […] формулисана према ставу Одбора за стандардизацију српског језика: Хрвати, Бошњаци и неки Црногорци овај језик називају хрватски, босански/бошњачки и црногорски“ (9). Потом, и овде уз слабљење границе између појмова народни и књижевни језик, те и скретање с теме састава јужнословенске језичке групе, следи тврдња да „српски/хрватски/босански (у српској науци: бошњачки) /црногорски – имају исту дијалекатску основу“, те да се њихови говорници лако разумеју, а да су након распада СФР Југославије и формирањем посебних држава на овим просторима ови језици „проглашени различитим књижевним језицима“ (9).

На другој страни, поједине граматике српског језика међу јужнословенске језике укључују хрватски, без посебних појашњења, као у граматици Д. Милићевић, и С. Ракоњац Николов (Граматика, Вулкан знање, Београд 2021). Овде се уз језичку поделу наводи и следеће: „Са стварањем засебне црногорске и босанске државе, после распада СФРЈ, неки лингвисти у групу јужнословенских језика уводе и црногорски и бошњачки или босански језик“ (12), где је читаоцима остао неразјашњен статус хрватског у србистичкој науци не само после него и пре распада СФРЈ. И Д. Ћећез Иљукић, Ј. Срдић и др. (Граматика, Логос, Београд 2018, 10) укључују хрватски међу јужнословенске језике, али као ни што ученицима не остаје до краја јасно зашто у пређашњим граматикама нема хрватског на списку, – тако ни ученицима који раде по овим и сличним граматикама остаје нејасно зашто га (одн. по ком га то критерију) има.

Но, да се вратим хрватском незадовољству поменутом граматиком С. Новокмета и В. Ђорђевић, мада она, видели смо, не чини посебност по питању представљања јужнословенских језика у србијанским граматикама. Због општег хрватског става да се неукључивањем хрватског језика у јужнословенску језичку групу негира хрватски језик и хрватска националност, те тиме исказује и непоштовање према суседној земљи, и сам је хрватски премијер А. Пленковић непосредно затражио од србијанскога председника А. Вучића да се овакав приступ у уџбенику поправи. У вези је с тим реаговао и хрватски председник З. Милановић, као и хрватски министар спољних послова Г. Грлић Радман, што све понегде није могло проћи ни без грубљих реакција, па ни претњи увођењем неке врсте реципроцитета, свакако над преосталим тамошњим Србима. Тој осуди су се придружиле и друге хрватске установе, као Хрватска академија знаности и умјетности и загребачки Институт за језик и језикословље, који је овакво „фалсификовање чињеница“, везано за „негирање постојања хрватскога језика, 24. службенога језика ЕУ“, оценио „политички мотивисаним“ (према „Hrvati pobesneli: Naš jezik srpski?“, https://www.b92.net/info/vesti/index.php).

Познаваоцима словенске и пре свега српске филологије разумљиво је што се хрватска страна потрудила да се њени аргументи и не очешају о лингвистичку науку, већ да остану у домену дневне политике. Челници Института за језик и језикословље су осудили поступак србијанских образовних власти да у основношколске уџбенике умећу „krajnje apsurdnu, naučno potpuno neodrživu i netačnu tezu kako je hrvatski jezik samo jedan od naziva za srpski jezik“. Даље стоји и следеће: „Budući da je hrvatski jezik neoboriva i neosporiva činjenica te priznat kao službeni jezik Evropske unije i evropske porodice jezika, IHJJ ovakve i slične ispade o[sp]oravanja smatra uvredljivim, pa i pravno spornim, te ih smatra velikim korakom unazad kad govorimo o hrvatskim i srpskim jezičkim odnosima jer se i službeno postavlja prepreka bilo kakvoj međusobnoj razmeni ideja i saradnji“ (Исто). Главни аргументи овог научног института су се, дакле, нашли у фразама о „необоривој и неоспоривој чињеници“ о постојању хрватског језика, што је, међутим, овде доказивано тек политичком чињеницом о (недавном) признању хрватског језика у ЕУ, – дакако по аутоматизму, на основу чланства Хрватске у овој политичко‑економској организацији. Дакле, фокус хрватске аргументације свео се на политички приступ, и то мање‑више на политику свршеног чина, која с лингвистиком нема баш много везе. Отуда у истом тону и став Хрватске академије „koja traži od hrvatske vlade da uslovi ulazak Srbije u Evropsku uniju srpskim priznavanjem hrvatskog jezika“ (према S. Tanasić, „Politički jezici protiv srpskog…“).

Овакав поступак Хрватске, који одражава једну врсту сталне хрватске глади за контролом над дешавањима у српском народу, није новина у српско‑хрватским односима. Архивска грађа XIX столећа пуна је примера хрватскога помног праћења дешавања међу Србима, што се, наравно, односи и на област науке и културе. То је својевремено добро исказао српски заступник у Далматинском сабору С. Бјелановић, који се успротивио асимилацији тамошњих Срба, а хрватским посланицима обратио следећом реченицом: „Ви бисте хтјели, да школом истријебите Српство, да књигама уништите српско име“ (В. Ђ. Крестић, Грађа о српскохрватским односима и Србима у Хрватској, 1848–1914, САНУ – Архив Србије, Београд 2019, 439 /1892/, в. 3). Наравно, поодавно се тежи да се и у Србији управља научним и другим дешавањима, а један од примера је и преиначење лексикографскога подухвата започетог крајем XIX столећа у Српској краљевској академији под насловом Речник народнога књижевног језика српског – у Речник српскохрватског књижевног и народног језика, извршено после Другог светског рата уз помоћ комунистичке власти и њеног (про)хрватског врха. Због давнашњег хрватског уплива у ово питање, овај речник, чији томови излазе и данас, после тридесет година од распада СФР Југославије наилази на бројне (давно препознатљиве) препреке у враћању одредбе српски, и поред негодовања српскога народа и дела његове елите, па, уосталом, и насупрот самој србијанској уставној одредби о називу језика (П. Радић, „О тзв. Великом речнику САНУ и неким другим питањима“, Књижевност и језик, LXIV/1–2, Београд 2017, 25–37). На страну то што су хрватски језикословци Србима поодавно потцртали да лингвистички термин српскохрватски заправо значи „хрватски на српски начин“.

  1. У србијанској политичкој потери за „повољним“ лингвистичким решењима

Координирано се у овај догађај око граматика српскога језика

укључило Хрватско национално вијеће у Србији (Ј. Војнић) својом притужбом поверенику за заштиту равноправности (Б. Јанковић), који је затим упутио препоруку Министарству просвете „da hitno preduzmu mere i aktivnosti iz svoje nadležnosti u cilju provere odobrenih udžbenika iz srpskog jezika u pogledu sadržaja koji se odnose na jezike i uklanjanje sadržaja koji je suprotan antidiskriminacionim propisima i ratifikovanoj Evropskoj povelji o regionalnim i manjinskim jezicima“ (према V. Andrić, „(Ni)je bilo diskriminacije u udžbenicima“…). И Заштитник је грађана у међувремену покренуо поступак контроле законитости и правилности рада Министарства просвете и Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ). Иако се бирократско администрирање у домену надлежности надаље усложњава (в. 4), што није тема мога прилога, значајно је да је ЗУОВ, будући да се не сматра научном институцијом, затражио стручно мишљење Одбора за стандардизацију српског језика, који делује при Институту за српски језик САНУ, као „i tačnu formulaciju za regulisanje ove lingvističke teme u udžbenicima“ (Исто). (У међувремену се САНУ у одређеном смислу оградила од Одбора за стандардизацију, односно саопштила да није била консултована у вези с овим питањем.)

Да ли је формацијски гледано баш Одбор за стандардизацију српског језика био адреса на коју је требало упутити ово лингвогенетско и лингвогеографско питање, посебна је тема, но Одбор је на челу са С. Танасићем остао на свом и раније изношеном ставу, потцртавајући научну утемељеност свога приступа: „Od jezika nastalih raspadom srpskohrvatskog jezika među južnoslovenske jezikе treba svrstati srpski jezik, a u napomeni navesti da ovaj jezik Hrvati nazivaju hrvatskim, Bošnjaci bosanskim / bošnjačkim, neki Crnogorci crnogorskim […] Južnoslovensku grupu jezika čine bugarski, makedonski [,] slovenački i srpski jezik (koji se kod Hrvata naziva hrvatski, kod Bošnjaka bošnjački, a kod Crnogoraca crnogorski)“ (S. Tanasić, „Politički jezici protiv srpskog …“). Аутор појашњава да је реч о једном лингвистичком језику, из политичких разлога различито називаном у овим народима – „српски“, „хрватски“, „босански“, „црногорски“ („код неких Црногораца“), те да се с тим у вези са српским слажу и хрватски, бошњачки и „монтенегрински“ лингвисти. Прилог је пропраћен краћим историјским и савременим прегледом овога питања, углавном кроз призму прихватања српског, вуковског књижевног језика најпре од стране Хрвата, потом Бошњака и Црногораца, те кроз његову варијантизацију у појединим јужнословенским центрима (Исто).

На основу става Одбора за стандардизацију, у ЗУОВ-у су се изјаснили да „nisu prekršili nijedan zakon, niti Evropsku povelju o regionalnim i manjinskim jezicima, te da svojim radom u celini, ali i u ovom konkretnom pitanju, štite hrvatski i sve druge manjinske jezike“ (V. Andrić, „(Ni)je bilo diskriminacije u udžbenicima“…). Но, ЗУОВ је затражио изјашњење по овом питању и од свих пет универзитета у Србији (србистичких катедара), па завређује кратак осврт на одзив катедара, као и на њихове ставове у вези с постављеним питањем. Ослањајући се на податке које доноси поменути новински текст, бележимо да су одговоре упутиле катедре из Ниша, Крагујевца и Новог Сада. (Београдска и косовскомитровачка су ускратиле одговор ЗУОВ-у на постављено питање.) Катедре у Нишу и Крагујевцу су сагласне са ставом Одбора за стандардизацију, уза шта лист издваја, претпостављам, кључни став нишке катедре (департмана) „da je Bečkim dogovorom iz 1850. postavljen temelj zajedničkom jeziku na osnovi istočnohercegovačkog narečja srpsko[g] jezika, te da su današnji srpski i hrvatski, bošnjački i crnogorski varijeteti tog jezika“ (!) (Исто, курз. П.Р.). Из овога се може разумети да је тежиште и нишких лингвиста у разматрању ове материје било на питању удела књижевних језика (термин „варијетети“), а не народних (исп. тек кратку рефлексију да источнохерцеговачки дијалекат припада српском језику). Дакле, по овом се критерију међу јужнословенским језицима не очитује удео хрватског, али се, очито, – он не препознаје ни по лингвогенетском критерију.

Новосадска катедра (одсек) је доставила другачији одговор на постављено питање, и он је у листу овако пренет: „Prema genetskim, lingvističkim kriterijumima, u južnoslovenske jezike spadaju srpski, hrvatski, bugarski, slovenački i makedonski. Kada je reč o standardnim jezicima, Srbi, Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci služe se strukturno istim jezičkim izrazom (sa varijantnim razlikama), koji se naziva srpski, hrvatski, bošnjački/bosanski i crnogorski standardni jezik, a osnova ovog jezika je ist[о]čnohercegovački dijalekat srpskog jezika“ (Исто). Новосадски лингвисти су с правом инсистирали на раздвајању питања јужнословенских народних од књижевних језика (макар од ових последњих не били сви поменути), и с правом су се најпре осврнули на састав јужнословенске језичке групе према лингвогенетским критеријима, што је и смисао овакве једне научне поделе. Нејасноћу, међутим, оставља питање језичко‑територијалног идентитета тог хрватског народног језика (у односу нпр. на српски), – управо према критерију који аутори заступају. То је на неки начин, и у некој мери, морало бити објашњено писцима будућих уџбеника, наставницима и ученицима, па и широј научној и стручној јавности. Јер, чињенице говоре да су се управо у том лингвогенетском смислу на територији Хрватске укрстила три дијасистема („наречја“), заправо – језика: српски = „штокавски“, словеначки = „кајкавски“ и хрватски (?) = „чакавски“ (в. 3), према давно препознатој разлици најпре у упитним речима (шта / што, кај, ча), као и у низу других језичких особина. Није, отуда, јасно подразумевају ли аутори под хрватским језиком одређени дијасистем (нпр. „чакавски“), или под хрватски подводе свеукупност ових прилично сучељених дијасистема смештених у територијално‑политичке оквире Хрватске (и свакако понешто од њене „дијаспоре“). Ако мисле на ово последње, њихов став је у супротности управо с лингвогенетским критеријем на који се желе ослонити.

У вези с тамошњим прилично различитим дијасистемима, који хрватски језикословци теже подвести под хрватски језик (уз своју већ традиционалну лакоћу проширивања тог језика на средиште Балкана), корисно је подсетити да су и истраживачи из других научних области, схватајући сву сложеност политичких конструисања српско‑хрватског (југословенског) заједништва, указивали и на битне етнопсихолошке разлике управо међу говорницима ових „наречја“. Тако, етнопсихолог В. Дворниковић (1939), иако начелно указује на „српскохрватско“ језичко јединство, уочава и битан културолошки расцеп међу овдашњим „наречјима“ (тзв. штокавском, кајкавском и чакавском), која по њему представљају и „три психичка и карактеролошка типа“ (Карактерологија Југословена, Просвета, Београд 2000, 642 /репринт/). Имајући у виду управо ову врсту етничке сложености међу онима који се сматрају Хрватима, М. Екмечић ће много касније забележити: „Недостатак етничког јединства“ у Хрвата „остаће трајно обележје хрватске националне свести“ (Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у новом веку (1492–1992), Evro Giunti, Београд 20114, 450).

Но, још се једна недореченост провлачи у ставу новосадске катедре, и она се тиче управо побројаних књижевних језика, који као тема, строго узев, и нису део питања везаног за јужнословенске лингвогенетске диференцијације. Према овде представљеном јужнословенском стању произилази да би био логичан и колико‑толико равноправно успостављен системски однос по питању књижевнојезичке узајамне удаљености – македонски : српски : црногорски књижевни језик, или, пак, словеначки : хрватски : бошњачки  књижевни језик – а он то не може бити! (Додуше, и аутори су проценили као сувишно помињање македонског и словеначког књижевног језика у овом контексту.) На овом лингвистичком плану тај однос је више типа – македонски : бугарски : словеначки : српски/хрватски/бошњачки књижевни језик, управо због тога што је књижевни језик дат на крају овога низа (исп. „исти језички израз“), како је помињано и у граматикама, настао на истој дијалекатској основи, српској, – па још и стандардизован од стране српскога реформатора В. Караџића. Но, то је у исто време и дидактички проблем, овде као тек врх леденог брега, у чијој је основи још једно лингвистичко питање, тачније сумња у стварно постојање више нових, оделитих стандарда на српском („српскохрватском“, „средњејужнословенском“) језичком простору, а свакако најпре у односу на други (условно: виши) ред стандардности исказан кроз македонски, бугарски или словеначки стандард. Постојање књижевних језика као варијаната, коју новосадски аутори сугеришу за српски језички простор, мора се, наравно, прихватити (макар ту било и незавршених и уполовачених стандардизација неизвесне будућности), уз неопходност појашњења ових процеса као механизама који су често у служби политичке инструментализације међу новоствореним нацијама. (Уосталом, она није одлика само средишње зоне; и на македонском терену она је некоћ имала запажену улогу, додуше уз другачије лингвогеографске околности.)

Тако данас србијански лингвисти, а како србијански политичари у власти у вези с овим питањем? Они се, наравно, држе политичких постулата који су у складу с њиховим уверењима у европску перспективу Србије, и кроз ту призму посматрају потребу да се (неодскорашња) српска лингвистичка наука прилагоди (скорашњем) Србијином дневнополитичком курсу. То се унеколико могло наслутити и из неких примера из мога претходног текста, но узећу као бољи пример наступ гђе С. Грубјешић, политиколога, политичара и народног посланика у Скупштини Србије, својевремено Владиног чиновника задуженог за европске интеграције. Она је позвана као гост на ТВ Прва (29.10.2021) да појасни незадовољство хрватске стране у вези с једним бројем србијанских уџбеника и предложи одређена решења. Гђа Грубјешић је изјавила да „ту формулацију из уџбеника, граматике за осми разред треба исправити“ јер није у складу с чињеницама, пошто је „чињеница да је хрватски језик званично одавно признат у Србији“, да хрватска мањина у Србији има право на хрватски језик, на службену употребу хрватског језика. Остављајући по страни неухватљивост оног датирања исказаног кроз „одавно“, уочавамо да гђа Грубјешић није успела да разлучи научно питање поделе (састава) јужнословенских језика од политичког питања, које се тиче и права сваке националне мањине (заједнице) да чува национално име за које сматра да јој припада, укључујући по истој логици и назив језика којим та мањина (мисли да) говори. Јер, чињеница да постоји национална мањина у Србији која се осећа хрватском, те и да она свој језик назива хрватским, не обавезује српску науку да по тој основи у класификацију јужнословенских језика унесе језик „хрватски“. (Сведоци смо, на другој страни, легитимног права грађана Србије да се на пописима становништва национално или по другим основама изјашњавају по сопственом уверењу и осећању, чак и у непостојећим категоријама.) Да аутор из своје уже перспективе посматра ово питање, потврђује и његово стечено уверење да не можемо признати Хрватску, а не признати хрватски језик, при чему заборавља да је у политици и то могуће. Бугарска, на пример, традиционално не признаје суседни македонски језик, иако је признала (БЈ)Р / С. Македонију као државу, – и управо је с таквим ставом она у међувремену примљена у чланство ЕУ. (Из овог европског поступка би и Срби могли нешто научити, укључујући и понешто из језичке политике.) Гђа Грубјешић, даље, сматра и да је подела јужнословенских језика у уџбеницима – без хрватског – „несагласна с праксом у Србији“, не појашњавајући шта би то у овом случају за србистичку науку значило „пракса“ (па још и само „у Србији“!). Јер, управо је по основи такве „праксе“ све католичко са српских етничких простора (укључујући и делове Србије) вековима готово по аутоматизму превођено у хрватство (в. 4). „Пракса“ је у Србији данас, унеколико, непоштовање и српског језика (исп. ТВ рубрику „Best of 2021“ с једне домаће телевизије) и самог назива српски језик (нпр. у називу речника САНУ, в. 1), а посебно је то багателисање ћирилице као српског националног писма (наводно чак и „службеног“ по Уставу Србије). Дакако, праксa не може бити критериј за унос хрватског у списак јужнословенских језика у србијанским уџбеницима, јер је она прилично магловит и растегљив појам, бар у нас.

У наступу гђе Грубјешић нашли су се, тако, и аргументи за којима посеже и хрватска страна, пречесто имајући у виду Србе из Хрватске (ваљда као вечите таоце српско‑хрватских односа), а вероватно и потребу Србије да има Хрвате уза се приликом уласка у ЕУ. За гђу Грубјешић је, зато, „ова формулација [из уџбеника] спорна; дошла је у тренутку који није добар и не размишља се уопште о последицама“. За њу је то „инцидент“ и „преседан“, па такве уџбенике не треба пуштати у промет, јер све што се овде дешава одражава се на положај Срба у Хрватској. Ваљане повремене, иако бледе, назнаке гђе Грубјешић да је реч о лингвистичкој а не политичкој позадини спора, те да спор треба да решавају лингвисти (исп. „Зашто се [то] диже на ниво политичких проблема?“), утопиле су се у салве њених другачијих ставова, чиме је, углавном, повећана супротстављеност њених сопствених аргумената. Зато је онима који се баве науком углавном јасно да ти проблеми између Срба и Хрвата никад неће моћи (а зашто би и морали?!) „заједнички да се реше“, насупрот ономе што сматра део србијанских политичара (исп. „Vučić posle susreta sa Plenkovićem: Rekao sam mu da SANU ne prepoznaje hrvatski jezik“, https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/4541011/andrej-plenkovic-aleksandar-vucic-hrvatski-jezik.html). С обзиром на европски контекст политичких кретања у нас, њихово „решавање“ вероватно не би било у корист ни српске лингвистике ни српске нације, те би та политика помирења вероватно била у служби српског ропског мирења с вишедеценијским фалсификатима и лажима намењеним западном Балкану, пре свега српским етничким просторима. О томе, уосталом, речито упозорава и сама историја српске филологије, недовољно заступљена у нашим уџбеницима, од основних школа до универзитета. Да погађамо зашто?

  1. Осврт на класике славистике и појмове „српски“ и „хрватски“ језик

Још су водећи европски слависти XIX столећа и класици србистичке науке широке просторе средишње јужнословенске области подводили под српски језик. Словенац Ј. Копитар (1780–1844), добар познавалац словенских језика и цензор словенских издања у Аустријском царству, под српским је језиком подразумевао две верско‑културолошке гране – православну на истоку („грчки Словено-Срби“), која употребљава ћирилицу, и католичку на западу (дубровачки, босански, славонски дијалекат), која се превасходно служи латиницом („католички Словено-Срби“) (према П. Милосављевић, Срби и њихов језик. Хрестоматија, Требник, Београд 2002, 84). Тражећи начине да се у Бечу штампа Караџићев Српски рјечник, Копитар ће свој захтев тамошњим властима образложити тиме да је реч о књизи на народном српском језику, који тек треба да се утврди у српској књижевности, те да ова књи­га треба, у исто време, да својим „реформисаним правописом при­пре­ми језичко јединство като­личких и православних Срба“ (Љ. Стојановић, Живот и рад Ву­ка Стеф. Караџића, Београд – Земун 1924, 739, курз. П.Р.).

Иако покривајући у одређеном периоду српске католичке области чешће термином „илирске“, Словак П. Шафарик (1795–1861) устврђује да је „историјски и лингвистички, доказива чињеница да Срби у Србији, Босни, Славонији, Херцеговини, Црној Гори и Далмацији, без обзира да ли припадају источној или западној цркви, сви листом представљају само један огранак великог словенског племена. Исто тако је и њихов језик само једно наречје, премда са више безначајних варијетета“ (П. Милосављевић, Срби и њихов језик… 102). И он ће, уз за то време прилично подробно представљање етничких граница, у „српско наречје“ укључити део Далмације и шире далматинско острвље (језички касније познато као тзв. чакавица!), уз истицање да се овде по традицији чува и „narodno ime Hrvata“ (115). За њихов, пак, језик аутор бележи да се „никад […] није толико много разликовао од језика Срба, а да би могли свој дијалекат да назову самосталним језиком“ (П. Ј. Шафарик, Историја српске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства  – Вукова задужбина – Матица српска, Београд – Нови Сад 2004, 14). Извесна језичка блискост тих Хрвата Србима, а посебно хрватска по обухвату територијална скученост, утицала је на то да сам Ј. Грим (1785–1863), чувени немачки филолог, свој термин „српско‑хрватски“ (1824), који се и данас велича код дела наших „србиста“, узме прилично уздржано. По њему се, наиме, „назив Србин види као најбољи којим би се сви ови народи једног порекла и језика под један језик могли подвести“, јер – „ниједно јужнословенско племе нема такве повести која би се са српском поредити могла“ (према Ма­га­рашевићев Летопис, прир. Б. Ковачек, Нови Сад 1987, 79, 80, спац. и прев. П.Р.).

И Словенац Ф. Миклошич (1813–1891), отац упоредне словенске граматике, даје вредне податке о распрострањености Срба на западном Балкану тога времена, и то најпре у оквиру две главне зоне српског језика, источне и западне, екавске и ијекавске: „Источну зону српског језика чини Срем, Банат, северна Србија, Ресава, Источна и Стара Србија; западна зона обухвата Црну Гору с Боком Которском и Северном Албанијом, Дубровник, Херцеговину, Босну […] и један део Славоније. Ту спадају и Срби из Угарске“ (П. Милосављевић, Срби и њихов језик…, 201). Овоме аутор, међутим, додаје на западу и Србе икавце, јер „икавци […] нису сви Хрвати, ча­кав­ци; има икаваца који чисто српски говоре, само што ста­ро­сло­венско Ѣ замењују са и. Ови, наиме, имају исте народне оби­чаје као и Ср­би“ (201). За разлику од претходника, Миклошич се нешто више позабавио питањем издвајања хрватског језика од српског, и он то углавном посматра кроз однос говора „чакаваца“ према говору „штокаваца“, због чега и сматра погрешним двонационални назив језика, – тадашње „српски или хрватски“, на пример (202), несумњиво сачињен за тадашње политичке потребе Запада.

Дакле, када је реч о односу према српском језику (за разлику, нпр., од односа према хрватскоме), водећи европски слависти XIX столећа прилично су сагласни о његовим дометима на јужнословенском простору. И поред њиховог деловања у бечко‑ватиканском идеолошком миљеу, у царевини обележеној појачаним надзором над прилично бројним тамошњим словенским светом, укључујући и српски, они су својим филолошким радом трајно задужили србистичку науку. Није онда необично што су и српски филолози тога времена и њихови следбеници, непосредно познајући уз то и сáмо стање на терену, прихватили основе овог филолошког учења о дометима српскога језика на западном Балкану. Уосталом, Вук Ст. Караџић (1787–1864) је управо вођен руком европских филолога, својих учитеља, ментора и пријатеља (Ј. Копитар, П. Шафарик, Ф. Миклошич и др.), оваква сазнања користио у својим радовима, на пример у студији Срби сви и свуда (1849). Аутор овде бележи да се српским језиком (како екавицом и ијекавицом, тако и икавицом) говори на широким средњојужнословенским просторима, у Србији, Босни, Херцеговини, Црној Гори, Срему, Банату и Бачкој, на простору од Осијека до Сентандреје, у Славонији, Хрватској, Далмацији, у приморским крајевима од Трста до Бојане (П. Милосављевић, Срби и њихов језик…, 129–130). На основу лингвистичких чињеница, он потцртава разлику између српског језика и оног (макар српском језику блиског) идиома, „чакавачкога говора“, који би се лингвистички могао сматрати хрватским језиком (исп. срп. што, шта : хрв. ча; срп. ђ (нпр. међа) : хрв. ј (меја) и др., 139–140). Као антиклерикалац, Караџић се показао још строжим од неких својих претходника по питању мешања верског (тј. политичког) критерија у лингвистичка питања. Он, тако, устврђује да српску језичку област настањују припадници различитих вера (у тадашњој терминологији, „закона Грчкога”, „закона Турскога” и „закона Римскога”), а поред оних који се изјашњавају као Срби део се овог становништва идентитетски опредељује (и) према регионалној припадности, као Славонци, Босанци (или Бо­шња­ци), Дал­­ма­тин­ци, Ду­бров­­­ча­ни, али и Буњевци, Шокци, Латини и др. (130). Приближно тој слици, и С. Милетић ће пар деценија доцније (1869), као друштвени радник, у тзв. Тројед(и)ној краљевини (Славонији, Хрватској и Далмацији) видети „скоро половину Србаља“, с етничким границама на западу које се крећу „дуж Саве, и Купе до Велебита“ (В. Крестић, Грађа о српскохрватским односима… 222).

Караџићеви филолошки следбеници, неки с више доследности неки с мање, тежили су остати на учитељевом путу. У првом периоду свога професионалног рада Ђ. Дани­чић (1825–1882) је сле­дио Караџићево и Миклошичево учење о „што­кав­цима“ као Србима, односно о говору „штокаваца“ као српском јези­ку, одвајајући га, дакле, од хрватског, као „чакавског“ (П. Милосављевић, Срби и њихов језик… 302). То је и време кад аутор сматра да је, за разлику од хрватског имена, – сам народ хрватски врло непознат (301). Даничић касније мења свој приступ, што је изгледа резултат не само деловања загребачке средине, у којој је и за коју је одређено време радио, већ и нараслога духа југословенства у Срба, који ће наставити да на свој начин обликује представе о српском народу, о његовом језику и његовом етничком и језичком окружењу.

Као и Даничић из касније фазе, и С. Новаковић (1842–1915) Србе и Хрвате, у начелу, сматра једним народом, односно под Србима подразумева и Хрвате, а у српске земље укључује и хрватске крајеве. Иако ће код Караџићевих следбеника, у време јачања југословенства, термин „штокавски“ (као и „чакавски“, „кајкавски“) у лингвистичком смислу добијати на снази, он ће у караџићевском духу и даље бити углавном посматран као синоним лингвониму српски језик. Тако, тумачећи прилике на западу и услове у којима је настао тзв. илирски покрет, Новаковић бележи: „Књижевници из краљевине Хрватске напу­стише загорски говор своје краљевине и престонице њене Загре­ба и примише говор српски или штокавски (курз. П.Р.), којим је говорило толико и православне и католичке браће по Сла­вонији, Далмацији и Босни, осим осталих покрајина“ (С. Новаковић, Историја српске књи­жевности, Београд 1871, 29).

Дубровачки Србин М. Решетар (1860–1942), врсни познавалац српске старине и, посебно, дубровачкога говора, у својим је радовима врло рано наступио у складу с Караџићевим и Миклошичевим учењем о „штокавици“ као српском и „чакавици“ као хрватском језику. И поред одређених колебања кроз која је у међувремену прошао, углавном политички натруњених, он ће и на самом крају свог живота, у приступној академској беседи („Најстарији дубровачки говор“) поводом пријема у Српску краљевску академију, поновити резултате својих истраживања од пре пола века у вези са „штокавско‑ијекавском“ природом дубровачкога говора. Иако и даље верујући у српско‑хрватско народно и политичко јединство (један народ под два имена), аутор ће овде поновити своју сада већ надалеко познату реченицу, која заправо не одступа од ауторова некадашњег виђења „штокавице“ као српског језика: „Али ко дијели српско од хрватскога мора признати да је Дубровник по језику био увијек српски“ (према М. Пантић, „Приступна академијска беседа Милана Решетара о најстаријем дубровачком говору и њен (необјављени) завршетак“, Живот и дело академика Павла Ивића, Градска библиотека Суботица, САНУ и др., Суботица – Нови Сад – Београд, 2004, 30, курз. П.Р.).

Љ. Стојановић (1860–1930), који је у својим радовима такође обрађивао пита­ње српско‑хрватских језичких односа, посебно је исказао своју блискост Миклошич‒Караџићевом учењу о „штокавици“ као српском језику: „И као год што ја никад чакавски дија­лекат не могу назвати српским у оном смислу у којем то велим за овај дијалекат у коме ово пишем, јер знам да нема ни­јед­нога човека који чакавски говори, а Србином се зове; исто тако и Хрвати не треба да се љуте, кад им се рече да је онај дијалекат, којим говоре и пишу, или боље рећи, којим се труде да говоре и пишу у Загребу, дијалекат српски“ (П. Милосављевић, Срби и њихов језик… 377 /1896/). Но, аутор ће са сетом овде наслутити ваљање иза брда идеолошке парадигме југословенства, нове друштвене и политичке климе која ће у српској научној средини, ради натегнутога суживота с другима, кључне лингвистичке чињенице, које су ишле у прилог очувању српског националног идентитета, врћи под ноге. Због тога у његовој средини и међу његовим ученицима као да више није ни било оних који би с научног аспекта могли наставити бављење темама везаним за историјске односе српског и хрват­ског народа, посебно њихових језика, што се међу Србима злокобно наставило готово до данашњих дана. (О томе, уосталом, говори и овај прилог.) А управо је то, на другој страни, отварало додатне просторе за бујање и гранање хрватске националне идеје. Јер, како је тврдио својевремено и хрватски политичар С. Радић (1908), Хрвати би мало тога постигли „da nisu pristali uz slavensku i posebice jugoslavensku misao“ (В. Крестић, Грађа о српскохрватским односима… 514).

  1. Југословенство против српских националних интереса и стање у србистици

Видели смо да су и европска и српска филолошка наука XIX и с почетка ХХ столећа препознавале готово исте етничке и лингвистичке просторе као српске, без битнијих територијалних одступања на том плану. (То се не може рећи за неке друге јужнословенске нације, на пример хрватску, чије трагање за сопственим етничким и језичким идентитетом представља необично узбудљиву и непоновљиву филолошку одисеју у светским размерама.) У овом се периоду, међутим, лингвоним српски језик истовремено све чешће препокрива и замењује термином „штокавица“, „штокавштина“ и сл., а с обзиром на друштвенополитичке оквире у којима се овај термин наметнуо као замена за „српски језик“, може се претпоставити да је он имао послужити као подршка организованом продору исконструисаног „новохрватства“ на исток. То је и био део програма хрватске експанзионистичке политике Ј. Штросмајера, која ће се још дуго неговати на југословенским просторима, посебно у титоизму. По Штросмајеру је Загреб у време слабљења Турске империје требало да постане будуће средиште „не само Славоније и Далмације него и целог јужног Славенства“, јер, по самим бискуповим речима, божјом провидности управо су Хрвати позвани „da budu kvasac u ruci Boga i Svete Apostolske Stolice koji će, tijekom vremena, prožeti tijesto južnih Slavena te ih privesti jedinstvu Svete katoličke Crkve“ (В. Крестић, Грађа о српскохрватским односима… 180, 358, према С. Милетићу). У ту се сврху уз помоћ тога католичког „квасца“ спроводила и масовна католизација српскога народа, која је само овде, чудном логиком геостратешких конструктора нових нација, значила и (мање‑више насилну) хрватизацију српства. Још је Св. Марковић забележио у XIX столећу да „загребачка господа“ хоће „да на рачун српске народности шире своју народност“ (249), а већ крајем тог века руски слависта Н. Дурново ће истаћи како се „милиони Срба, поставши римокатолици, претворише […] у Хрвате” (Државе и народи балканскога полуострва, Београд 1891, 105).

Дакле, то узрастање Хрвата у пијемонт јужнословенских народа подразумевало је најпре потискивање и поништење изворног и надалеко распрострањенијег српског имена с ових простора (исп. став Ј. Грима, 3), како у етничком и културолошком тако у лингвистичком смислу, па ће, вероватно за те потребе сачињен (одн. раширен) термин „штокавица“, и не само он, временом све више добијати на значају. (У том смислу неће имати мању улогу исконструисани двонационални лингвоними, као „хрватски или српски“ / „хрватскосрпски“ и сл., који ће у Хрвата имати привремену употребну вредност за разлику од стања у Срба, којима ће зарепак у „српскохрватски“, на срамоту српске науке, остати у употреби до данашњих дана.) Истина, ова је хрватска штросмајеровска политика у то време говорила и о „Југославенству, Југославенима“, али зато, како С. Милетић запажа, „да би се српско име, србска свест успавала, док би под оном љуском језгра Х[р]ватске сазревала, па да се наједанпут покаже у сјајности великохрватства“ (В. Крестић, Грађа о српскохрватским односима… 180). Реч је дакле о конструисању нове нације – „младохрвата“, како су се, уосталом, Старчевићеви следбеници и називали.

Но, и из наступа последњих овде поменутих српских филолога назначује се да је чврсто наступало време српско‑хрватског (® југословенског) политичког и културног заједништва, коме је српска страна на жртвени олтар најпре приложила своју језичку науку, србистичко филолошко учење, засновано вишедеценијским научним радом низа европских филолога (Ј. Копитар, П. Шафарик Ф. Миклошич), укључујући В. Караџића као утемељивача савремене науке о српском језику. С краја XIX и нарочито почетком ХХ столећа на западном Балкану, макар је српској друштвеној елити тако изгледало, снажно ће заживети политичка идеја југословенства, којој ће се србистичка наука на кључним питањима покоравати. Настављачи српске филологије, стављајући се у службу југословенске идеологије, прихватиће да учествују у верификацији оваквог стања и кроз конструисање нове, у основи антивуковске, (не)научне парадигме, будући спремни и да прилагођавају Караџићево учење новим политичким циљевима, па га, најзад, према потребама и фалсификују. Све мање ће бити српских интелектуалаца који су у том српском уступку србо‑хрватству и југословенству видели само голи политички чин, што је он у суштини и био. С. Милетић је, и сам држећи „чакавачки“ за хрватски језик, још 1866. године истицао „да су Хрвати наш језик најпре за књижевни, а после и за званични и домаћи примили“ и – „да смо ми само са гледишта политике тај факт констатовали“ (В. Крестић, Грађа о српскохрватским односима… 183, курз. П.Р.). У нешто блажој, дипломатскијој форми то ће затим устврдити и Ст. Новаковић ставом да је заједнички књижевни језик Срба и Хрвата „највећи створ југословенског покрета XIX века“ (према К. Џамбазовски, „Стојан Новаковић и македонизам“, Историјски часопис XIV–XV, Историјски институт, Београд, 1963–1965, 153, курз. П.Р.).

Но, идеологизацији србистике даће велики допринос управо надолазећа генерација пожртвованих југословенских „србокроатиста“, на челу са србијанским лингвистом Александром Белићем (исп. нпр. П. Радић, „Филолошка парадигма Вука Караџића о српском језику и југословенска идеологија“, Крај рата, Срби и стварање Југославије, САНУ, Београд 2021, 537–552), што ће врхунити у титоизму. Брозова клика је, у складу с тековинама тзв. Независне Државе Хрватске, већ током Другог светског рата заговарала устоличење хрватског језика у новој Југославији, настављајући тај подухват после рата нешто перфиднијим средствима, – од организовања Новосадског договора (1954), преко прогуравања низа антисрпских одредница у енциклопедијама и лексиконима објављиваним у Хрватској (и наметаним другима), до посредне подршке сецесионистичком Хрватском прољећу (1971), – које је као лајтмотив имало управо језичке захтеве. Тако, док су Срби у Југославији „у великој мери изгубили свој идентитет“ (П. Ивић, Полемички и други сродни списи,  IX/2, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2014, 302), за шта се посебно био побринуо део њихове одрођене елите, Хрвати су управо у њеним државним оквирима изграђивали свој идентитет, како је то давно устврдио и С. Радић (в. 3), и то добрим делом преко језичког питања, тачније питања назива језика.

Да се српска национална свест заиста била успавала код потоњих српских лингвиста, како су давно наслутили поједини српски интелектуалци, потврђује податак да се они нису хтели (или смели) посебно ангажовати око одбране низа суштинских питања везаних за српски језик, почев, на пример, од његовог назвања или утврђивања његовог територијалног домета (дакле и граница са суседним језицима), као и око других кључних питања на које је србистика још у XIX столећу имала свој прилично заокружен одговор. Запуштеност српске лингвистичке науке у југословенском периоду у вези с низом суштинских језичких питања (укључујући и она која се тичу српског националног идентитета) као да коначно стиже на наплату. То се на одређени начин испољило и кроз покренуто питање граматика српскога језика и њихових наставних јединица о саставу јужнословенске језичке групе, што се управо тиче и питања територијалног домета српскога језика, око којег су српски лингвисти поново показали нејединство, додуше, не баш спремни да то и јавно покажу. То је у садашњем пресеку дешавања прилично оскудан научни капитал, који има све изгледе да по будућност српске лингвистичке науке буде и погубан. Јер, вероватно се ослањајући, између осталог, и на то нејединство, 27. јануара ове године (уз посве препознатљив поступак одабира датума) србијански се Заштитник грађана огласио захтевом Министарству просвете „да до почетка наредне школске године повуче из употребе уџбеник за српски језик за осми разред основне школе у којем се негира постојање хрватског, босанског и црногорског језика, у циљу поштовања језика националних мањина који су признати у Републици Србији“ („Министарство просвете да повуче спорни уџбеник из српског језика“, https://www.ombudsman.rs).

Заштитник је, заправо, с цензорске и рецензентске позиције покушао ове језике наметнути (ако их је све и побројао?) као „моралнополитичку“ обавезу писцима будућих уџбеника српског језика, – а вероватно и лингвистима! По аутоматизму је, тако, србијанској језикословној елити подметнут и став да се као искључиво српско језичко обележје има сматрати екавица (нема, дакле, Срба ијекаваца, а о икавцима и да не говоримо), што је такође на линији хрватског (и прохрватског) филолошког програма (исп. карту уз: T. Matasić, Dobar dan! Ein Lehrbuch des Kroatischen mit Anhang für Serbisch, Max Hueber Verlag, München 1994). А све то, уз очевидно свргавање ћирилице у српској култури, значи свесно и организовано прекрајање српског културног идентитета. Заштитник је узгред и укорио ЗУОВ што није узео у обзир „да начин на који је Одбор за стандардизацију српског језика дефинисао поделу јужнословенских језика може за последицу имати повреду права припадника националних мањина и довођење признатих језика националних мањина у неравноправан положај“ (Исто). Очекивано, челници Одбора за стандардизацију су оштро реаговали, углавном потцртавајући већ познате ставове Одбора (исп. М. Симић‑Миладиновић, „Продор политиканства у расправу о језику“, https://www.politika.rs/scc/clanak/498272/Prodor-politikanstva-u-raspravu-o-jeziku), али је било и других критичких осврта (нпр. Д. Петровић, „Јуриш ʼзаштитника грађанаʼ на српски језик“, https://naukaikultura.com/juris-zastitnika-gradjana-na-srpski-jezik/).

  1. К епилогу

Слабљењем, а затим и падом титоизма српска лингвистика се, иако отежано, била почела враћати својим полазним позицијама, традиционалној србистици, и у томе су, с правом, предњачили – дијалектолози. Већ је књига П. Ивића Српски народ и његов језик (СКЗ, Београд 1971) у доброј мери и на више места сугерисала српску језичку (и етничку) природу тзв. штокавице, исп.: „Основна политичка формација у којој се развио штокавски дијалекатски тип била је средњовековна Србија“, а она је захватала Рашку, најчешће и Травунију (Требиње – Никшић), Дукљу (потоњу Зету, тј. Ц. Гору), Захумље или Хум (већи део Херцеговине) и Босну (41). За потоњу епоху турског освајања Балкана аутор констатује да је источнохерцеговачки ијекавски у ово време начинио највећи продор, када су „његови припадници, Срби из некадашњег Хума и Травуније, преплавили […] западну Босну“, а затим се ова „велика етничка формација наставља и преко границе данашње републике Хрватске“ (64). Она овде покрива велики део северне Далмације, област у близини Шибеника, ушће Зрмање, источну Лику, Кордун, Банију, делове Горског Котара, Беле Крањске и Жумберка, те Славоније (64–65). Ивићеви поједини ставови из ове књиге, а посебно његови потоњи радови (исп. Полемички и други сродни списи, IX/1–2…), релативизоваће, с правом, и појам „хрватске етничке територије“, када је о ранијим вековима реч (в. о томе и П. Радић, https://naukaikultura.com/pola-veka-jedne-kultne-knjige-u-srba-p-ivic-srpski-narod-i-njegov-jezik-skz-beograd-1971/).

И дијалектолог Д. Петровић ће потом на више места, као и у књизи Српски језички заперци (Мирослав, Београд 2018), још директније указати на динамику развоја хрватског народа (народа с „ʼрастројеним идентитетомʼ“, 13, исп. 2), који се проширио с узаних југозападних („чакавских“) предела на три „кајкавске“ (словеначке) жупаније, да би затим од краја XIX столећа Хрвати „почели ʼосвајатиʼ штокавске (тј. српске) просторе – на којима је дотле хрватско име било потпуно непознато“ (13). Најављујући низ оваквих тема у даљем делу књиге аутор се осврће на широко заступљене српске културне тековине на јужнословенском западу, одговарајући критичарима тзв. Велике Србије, који већ традиционално оспоравају постављење њене западне границе на линији Карлобаг – Вировитица. По Петровићу је, наиме, та граница заправо ишла и западније од ове линије (нпр. по Кварнеру, Истри, Белој Крајини, Жумберку), „а Хрвата источно од ње – никад и нигде до Старчевића и његових комунистичких наследника!“ (18). Аутор овде даје преглед по „хрватским“ регијама (Славонија, Срем, БиХ, Далмација, Дубровник) доказујући да оне у етничком смислу нису биле хрватске. Он се осврће на поједина истраживања по којима је опредељење једног дела „католика нашег језика“ било само регионално (буњевачко, шокачко, славонско, бошњачко, дубровачко), уз своје прецизирање да „у Славонији, Дубровнику и великом делу Далмације уз кршћанство [католичку веру, П.Р.] иде и српско народносно опредељење“ (курз. П.Р.), на шта указује и тамошње стабилно присуство српског имена (164). Петровић тврди да се Караџић није упуштао у питања „чакавице“ и „кајкавице“, „али никад није ни одступио од схватања да су, за његовога времена сви штокавци били Срби (они католици који нису били Срби још мање су били ʼХрватиʼ)“ (207). Таква слика ће остати и деценијама после Караџића, најмање до хрватскога Католичког конгреса из 1900. године и његовог програма католизације/хрватизације западних српских области (Исто, исп. у вези с тим и: Д. Петровић, https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1058080/hrvati-utvrdili-njihov-jezik-stariji-srpskog-profesor-ima-dokaze-njihov-jezik-moze-biti-jedino-srpski).

Посредством католизације српских етничких простора (која, уосталом, и данас траје) и својим особеним лингвистичким конструктима, хрватски језички инжењеринг поодавно покушава уклинчити, а нарочито раширити појам хрватског језика и на раван лингвогенетике, тежећи да обједини под хрватство органски различите идиоме (неки би сликовито казали: и српско‑словеначки „кајкавски“, и српско‑хрватски „чакавски“, а нарочито сам „штокавски“, одн. српски). Једино што као проблем за концепт грађења оваквих идентитета остаје то што на тај начин и у таквој лабораторији (најпре илирско‑југословенској, затим потоњој, њој блиској глобалистичкој) не могу настати нови лингвистички језици. И тога би се довека требало држати, – макар то важило само за Србе и „њихову“ науку.

                                                               ***

Србистичка би наука у вези с овим питањима могла имати довољно традиционалног, па можда и савременог потенцијала да остане своја – дакле слободна – ако би смогла снаге да начини јачи отклон од сопствене незаинтересованости, неодлучности, па унеколико и нестручности. Уз то, она мора да се коначно и темељно разбрачи од југословенске идеологије, која је лешинарски прати у стопу већ два века, а у међувремену се и неке друге идеологије на њу већ успешно калеме. Управо тај идеолошки миље не дозвољава Србима да јасно и аргументовано, од својих универзитетских катедара до основношколских уџбеника, понуде свој давно заснован одговор на крупна научна питања, као што је питање састава јужнословенских језика, а заправо по аутоматизму – и питање идентитета и домета српског језика на јужнословенском језичком простору. Организационо посматрано, њима би у вези с овим и сличним питањима од србијанских научних институција и тела највише могао помоћи Одбор за дијалектологију САНУ (као и Дијалектолошки одсек Института за српски језик), да се његов поодавно започет рад на изради српског дијалектолошког атласа није у последње време (рекло би се, и готово организовано) почео ограничавати и утуљивати. У сваком случају, анализирана уџбеничка афера ће убрзо показати да ли је у српскоме друштву познавати границе српскога језика и пласирати их у науци и струци и даље знак политичке некоректности, одн. друштвенополитичке неподобности, како се то исто, само другим речима, доскора називало у титоистичком режиму. Она ће, уосталом, показати и да ли уз овакве тешкоће унутар самог образовног система у Србији, које се испољавају у вези са суштинским питањима српског народа, тај систем уопште има разлог свога постојања, а ако има – који је?

С лингвистичког аспекта се, дакле, уметање хрватског међу јужнословенске језике, ако се под њим евентуално не подразумева тзв. чакавица, заиста може сматрати политичким имплантантом, коме није место у науци и струци. Оваква поставка би била  вишеструко штетна по српске и научне и националне интересе и лако би се могла разгранати у различитим и по српску науку непожељним правцима, па и пут потврђивања недавног исполитизованог и бесмисленог става немачког социолингвисте Л. Аубургера да је варварски српски народ Хрватима у XIX столећу преотео и језик (према M. Okuka, Srpski na kriznom putu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo 2006, 291). А нико не би очекивао да у одбрану српске науке од таквих конструкција и замена теза иступе разни српски политичари (рачунајући и Заштитнике грађана) уместо филолога и лингвиста. Зато је те две ствари, лингвистику (одн. лингвистички језик) и политику (одн. политички језик), најбоље методолошки не мешати, а нарочито не мешетарити међу њима. Наравно, и политички језици имају право на свој живот, пре свега у политичкој сфери друштвеног организовања. Они ту имају право на своја именовања и преименовања, на своје декларације, резолуције, на заштиту законом и политичком коректношћу, и на многа друга места на којима њихови носиоци и представници могу исказивати, потцртавати па и уграђивати ту симболичку и разликовну, тзв. манифестативну функцију „језика“ и ширити је даље међу својим следбеницима. Ту, међутим, не станује наука, као што ње нема ни у ставовима појединих наших политичара који би да утичу на науку, тежећи јавно или потајно да каналишу лингвистичке ставове и прилагођавају их дневнополитичким (а можда и својим личним) потребама. Но, што рече народни гуслар, – „Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи!“. Дакле, нека и наши политичари пишу своје граматике, нека их понуде јавности, па да видимо и то чудо у нас. Само, бојим се, то чудо би код наших политичара, нешто због њиховога танушног лингвистичког знања, а још више због њиховог честог непрепознавања стварних националних интереса и потреба њиховог народа, морало бити много, много веће него што је код неких других.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.