- Нико међу живим Земљанима не памти овакав преокрет, те је он за вође с великим плановима не само животна већ и историјска прилика. У условима велике неизвесности неко мора да преузме одговорност
АУТОР: Славољуб Лекић (Извор: Лична архива)
Смене елита увек су резултат распада владајуће парадигме – извора њихове моћи и легитимитета. Старе елите евроатлантског света нову парадигму разматрају као безбедносно и економско питање и поричу духовну кризу. Да би избегле есхатолошке теме и сачувале своје господство хитају да изграде велики дигитални концлогор и започну симулацију новог развојног циклуса човечанства. Ово је сиже савремених настојања елита специјализованих за привредни развој заснован на емисији долара и ратовима. Упркос плановима, сва је прилика да либерална парадигма живи последње године. Покушај да се осујети појава новог уз помоћ тзв. великог ресета исто је што и хватање ветра раширених руку. Да ли је ико успео да преокрене глобални тренд?
Ресет
Премда су намере одлазеће елите нескривене поставља се питање ко ће бити главни носилац колосалног задатка промене парадигме? Изгледа неминовно да главни извођач рушења старог поретка и крчења терена буде Z генерација (рођени после 1990. године). У нас са Z генерацијом као савезником подједнако рачунају противници и браниоци тековина Револуције.
На први поглед нејасно је како ће Z генерација учествовати у изградњи новог света ако је свој светоназор обликовала у школском систему либералног друштва? Но, кризна времена не бирају извршиоце. Као што су бејби бумери (1946-1964) и Х генерација (1965-1980) градили светлу будућност стабилног комунизма/капитализма тако ће Z генерација разграђивати постојећи поредак. Изузетно место међу рушиоцима старог поретка заузеће сви што живот и рад схватају као облик роботизоване делатности. Особито ако су скромног емпатског потенцијала, будући формирани у складу с вредностима предаторске транзиције. Већ их срећемо у институцијама, политици, ријалитијима, претежно као јавне посленике без опширног образовања. Осветиће се поретку који их се одрекао а данас није у стању да се носи с променама. Шта друго могу?
Станивуковићи
Већ наслућујемо како ће улазак у тзв. велики ресет (криза) изгледати. За пример можемо изабрати две личности различитог политичког искуства, геополитичког ранга и животног доба: Тајипа Ердогана (р. 1954) и Драшка Станивуковића (р. 1993). Њих двојица немају ништа заједничко осим једног: обојица наступају на рубовима империјалне немоћи и примером показују да је ресет већ започео. Ердоган је свеприсутни државник на простору бившег Отоманског царства, активан војно и политички у Сирији, Азербејџану, Украјини, Либији и другде. Станивуковић је пак активан у родном граду Бањалуци у коме као градоначелник решава комунална питања без великих политичких амбиција. Међутим, његове године јамче да жеља за великим успехом може доћи под притиском догађаја, пошто се ресет захукта (2021–2025). Време ради за обојицу; за Станивуковића и биолошко. Ипак, судбине амбициозних политичара у доба империјалног вакума и промене парадигме зависе од правилног тумачења потеза ћудљивих и опасних савезника и противника, посебно неумољиве Геополитике.
Наравно, Ердоган и Станивуковић нису усамљени појединци суочени с животном приликом. На пример пољска елита, морена страхом од долазеће оскудице, покушава да прогута укусан залогај Кремља – Белорусију и Украјину. Не оклева ни Румунија усредсређена на Молдавију. И тако редом. У годинама које долазе порашће утицај локалних вођа, будући да САД више не могу подједнако успешно да контролишу глобалне и регионалне процесе. Подсетимо се да је Станивуковићев успон започео у зони одговорности вишедеценијског лидера РС Милорада Додика. Он се од почетка своје каријере (док је Станивуковић учио да хода) држао начела: како год ви гласали ја ћу вам бити премијер.
Човек се пита: ко је припремио терен Z генерацији? Ноторни либерали, пошто су у претходне три деценије сатрли противничке елитне групе и њихове политичке институте у читавом свету, укључујући Русију и Кину. Али то их не брине колико спознаја да ће се са продубљивањем неуправљиве кризе на пустом политичком пољу појавити нове фигуре, неке и без искуства јер није било времена да га стекну. Већ смо видели како су устаници у Црној Гори искрсли ниоткуда јануара 2020. У условима велике неизвесности неко мора да преузме одговорност, тј. да доноси одлуке брзо као лекар у ургентном центру. Неискусан лекар може да изгуби пацијента у тешком али управљивом стању, док искусан може да га спаси из скоро безнадежне ситуације. Дакле, згуснути догађаји усмераваће новопечене политичаре ка бонапартизму, крвном непријатељу либерала. Балкански Станивуковићи одлучиваће према ситуацији и спонтано, мимо елитних група које губе. Притерани текућим потребама и променљивим околностима уклањаће до јуче недодирљиве ведете, не обазирући се на став господина Шваба или Бајдена. Стихија ће их стављати у положај да изненада све изгубе или да се уздигну мимо свих очекивања.
Шанса
Пред нашим очима одиграва се непојмљива промена незабележена у последњих 200, 300 година. Нико међу живим Земљанима не памти овакав преокрет, те је он за вође с великим плановима не само животна већ и историјска прилика. Отуда Ердоган улаже огромне напоре да обнови изгубљено царство, уз помоћ старих пријатеља из Лондона, да болесника на Босфору оздрави и онда седне за исти сто с руским саговорницима. Станивуковићи су у предности над конкурентима из Антисрбије (Хрватска, МХ федерација, Северна Македонија и Црна Гора), будући неоптерећени југоносталгијом или чувањем Брозових, Старчевићевих, Дрљевићевих, Ђиласових и Милових реликвија. Али будући без планова за будућност (насупрот Ердогана), Станивуковићи понети почетничким успехом лако се могу упустити у оснивање нове Париске комуне, Републике Сало или Замјатинове антиутопије. Стога ће им бити потребна фортуна, тј. помоћ драгог Бога. И чврста вера и велико знање неопходно да се снађу у растућем дигиталном безумљу и одоле ћудљивој Геополитици.
Срећници из Z генерације који растумаче небеске знаке и прорачунају трендове схватиће значај обнове образовања. Оно је заједно са здравством на удару пандемијског карантина и све више подсећа на институцију за пропагирање дигиталног ропства и укидање права сваког појединца на једну шансу. Само организовано школство, укључив елитне школе (раније је изнет предлог оснивања православног универзитета), може нам помоћи да лакше предвидимо и пребродимо замке дигитализације и не питајући за цену знања задржимо људски лик у свету цифре.
Предстојећа промена светског поретка неће бити само изазов већ и прилика. Црква ће моћи да се врати пастви на сасвим нови начин и помогне више него пре два столећа (ослабљена отоманском владавином) када није имала јасан одговор на европеизацију и језичку реформу. Србија ће добити прилику да поново постане земља имиграције као пре двеста година. Свако ће се сналазити како зна и уме и тражити место у новом поретку борбом за све оскуднији ресурс ХХI столећа – знање и веру. Без научних и духовних знања и вештина није могуће изградити целовиту слику света. Отуда ће у овом столећу, поред цркве, школа бити најважнија установа Заједнице која свакоме пружа једнаку прилику да усвоји искуство других и добије животну шансу и уздигне се до неслућених висина.
Нови поредак не оставља место старој елити која осим плана да задржи транзиционе ренте нема друге. Изазивач који јој се супротстави – а при том има јасан план – биће победник. Пред нама је много изазова и неочекиваних шанси које би ваљало искористити. И само очекивање да ћемо ускоро бити у прилици да давно пропуштено или покварено надокнадимо или поправимо изазива пријатну дрхтавицу.
Аутор је професор универзитета, уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду и хобиста
ИЗВОР: https://stanjestvari.com/2021/01/15/slavoljub-lekic-o-skoroj-smeni-elite/