• Француски књижевник Мишел Уелбек је  шокиран да се све очигледнија појава замене (replacement) становништва, и то не само у његовој Француској, него и у читавој Европи, још увек сматра теоријом завере,па  покушава да  убеди своје суграђане да свет у којем живе не само да није онакав какав им се чини, него да су у том свету сувишни и да ће ускоро бити замењени.
  • Што се тиче потпуног распада друштва на свим нивоима, обележеног свеопштом декаденцијом, расулом, а на крају и перверзијама, у томе скоро да и нема разлике између те две империје Староримске и Новоримске.

АУТОР: Милован Шавија

Посматрајући са помешаним осећањима задовољства, опуштености и усхићења општу еуфорију која је била захватила читаву планету, то јест империју, јер се територија Новоримске империје пружила таман дотле да прекрије целу планету, поводом одржавања њене највеће гладијаторске представе, просечан посматрач се није могао отети утиску да је све функционисало беспрекорно, управо онако како је функционисало и у оној староримској верзији империје. Чак шта више, захваљујући незамисливим технолошким, али и парапсихолошким достигнућима, данашња представа  се одиграва на далеко софистициранији начин, што организаторима омогућава да све то координирају и прате у далеко опуштенијој атмосфери од оне у којој су се идентичним пословима бавили њихови далеки претходници.

Она отрцана фраза из староримских времена: хлеба и игара, делује архаично у поређењу са начином на који се данас манипулише „фановима” гладијаторских представа. Док је некадашње масе претходно добро нахрањених лумпенпролетера требало у колосеумима и аренама доводити у стање делиријума уз помоћ крвавих представа, данас се то ради на далеко елегантнији начин без проливања крви. Модерни лумпенпролетери, претходно подељени у клупске или националне групе, затим уз помоћ специјалних програма кондиционирани, те на крају и хипнотисани, доводе се на велелепне стадионе, савремене реплике некадашњих колосеума, у којима ће одиграти своје улоге, у дочаравању атмосфере из поменутих колосеума, чија главна и заједничка карактеристика је безбрижност маса, барем док траје представа. Додуше, буде ту и бриге, али само за оне којима се деси да им тимови за које су требали да навијају изгубе. Али пошто се ради о глуми, и то у хипнотисаном стању, то и не представља неку велику трагедију.

Оно што ту модернизовану варијанту античке доктрине „хлеба и игара“  чини далеко ефикаснијом и продуктивнијом, што се тиче употребљивости од стране властодржаца, је могућност да се, захваљујући електронским, али и осталим медијима, поменута еуфорија утемељена на масовној хипнози, може са стадиона веома лако проширити и на остале сегменте друштва, то јест, на читаво човечанство. Тако да се читава планета може веома лако током једног периода времена држати у стању тог хипнотичког транса, што се на најбољи начин могло видети првих неколико недеља трајања ове најновије гладијаторске представе зване Светско првенство у фудбалу.

Сцене са стадиона могле су се видети и на улицама многих градова широм империје, а оно што се истовремено догађало у милионима домова, у породичним амбијентима, није тешко замислити. Тако да се са великом сигурношћу могло закључити да су „фанови” имали заиста доста разоноде. Додуше, као што је речено, осим радости било је и туге код оних чији су тимови губили. Али и то се уклапа у режију представе, јер, како радост, тако и туга, имају исто, то јест анестетичко дејство, уз помоћ којег се одвраћа пажња од оних тамних облака неизвесности, који се већ неколико година полако претећи навлаче над читавом империјом.

Дуци Симоновић

Због свега тога они малобројни „звиждачи”, који су прокужили читаву ту игру замајавања, а који су итекако свесни шта се иза тога крије, имају пуне руке посла да у све то увере што више поданика умируће империје. Један од тих мало гласнијих звиждача, је и Дуци Симоновић, кога су током поменуте „катарске” еуфорије многе телевизије и они такозвани „подкасти” извадили из нафталина, не толико што им је стало до спашавања поданика умируће империје, већ да повећају гледаност, то јест број оних такозваних „сабскрајбера”. А он јадник, као бивша гладијаторска звезда, који није остатак живота провео уживајући, на ловорикама славе и у плодовима тешко стеченог иметка, већ, наоружан критичким духом и титулом доктора наука, тај остатак живота проводи у раскринкавању спорта и политике као две најкорумпираније људске делатности, на чијој чврстој и суптилној спрези почива  грађевина модерног друштва.

Дуци Симоновић

Међутим, огромна већина протагониста тог друштва тешко да има слуха за оно што јадни Дуци говори, понекад занесен и обузет емоцијама, чак и вичући. Заведени и кондиционирани навијачком идеологијом и схватањем да осим спорта, то јест гладијаторских игара, нема важније ствари у њиховим животима, они не само да не знају ништа о самој суштини живота, него немају појма шта се у оквиру тог живота о коме не знају ништа око њих догађа. А то и не чуди, јер је већ одавно познато да се пропагандним триковима и усавршеним методама индоктринације може у главама људи, то јест у њиховој перцепцији света који их окружује, створити слика која уопште не одговара стварности. Због тога Дуци нема никакве шансе да у своју слику тог истог света убеди широке масе, којима се, уљуљканим и ушушканим у својој слици у којој се тако лепо осећају, оно што он прича чини сулудим, уколико неки од њих случајно залута на  поменути телевизијски канал или подкаст на чијем програму је он гост.

Мишел Уелбек

Са сличним проблемом да убеди своје суграђане да свет у којем живе не само да није онакав какав им се чини, него да су у том свету сувишни и да ће ускоро бити замењени, суочава се и највећи живи француски књижевник Мишел Уелбек. Он је недавно у разговору са својим колегом, једним од највећих живих француских интелектуалаца, филозофом Мишелом Онфреом, рекао да је шокиран да се све очигледнија појава замене (replacement) становништва, и то не само у његовој Француској, него и у читавој Европи, још увек сматра теоријом завере. Он сматра, у чему га подржава не само она озлоглашена десница, него и све већи број француских и европских интелектуалаца, да се неконтролисаном имиграцијом потпуно мења етничка слика Европе. Онфреов колега  филозоф Ален Финкелкрат  (Alain Finkielkraut) је још у јануару текуће године је изјавио да би за њега представљало „фанатично одбијање реалности” занемаривање „спектакуларних” демографских промена које се догађају у Европи.

Међутим, сличне појаве не догађају се само у Европи. Такозвани „реплејсмент” је у току и са друге стране Атлантика, на северноамеричком континенту. Међудржавна граница између Сједињених америчких држава и Мексика на том континенту, која је некада сматрана границом између богатог севера и сиромашног југа, је данас толико перфорирана да се слободно може рећи да не постоји. Према незваничним подацима, званични се о таквим трендовима не износе, ту границу је у октобру илегално прешло преко шесто хиљада такозваних „Латиноса”, што је десет пута више него у истом месецу прошле године. То се савршено уклапа у један такођер незванични податак да је једна од агенција Уједињених нација још пре десетак година у својим пројекцијама предвидела да ће наредних деценија око сто милиона „Латиноса” бити убачено преко поменуте границе на северни део континента. Из тога би се могло закључити да је то у ствари био део плана те угледне међународне организације да она поменута подела на богати север и сиромашни југ буде коначно елиминисана. Али како је кренуло са осталим трендовима, тим планом није сигурно предвиђено искорењивање сиромаштва, већ његово ширење са југа на некада богати север.

Игре без граница

А када је о тој такозваној Америци реч, није потребно посебно наглашавати да она представља централну провинцију оне на почетку поменуте Новоримске империје. У њој је, наравно, концепт гладијаторских игара доведен до савршенства, тако да њеним сретним становницима нису потребна она светска првенства у фудбалу, јер се тамо спортске представе у аренама гигантских размера смењују свакодневно током целе године. Неупућени посматрачи из неке од провинција са периферије империје се сигурно питају да ли ти људи још нешто раде, осим што свакодневно висе у аренама, или те исте представе гледају на телевизији. Није потребно наглашавати да од заузетости тим спортским, али и осталим неспортским програмима са тих истих телевизија становници централне провинције империје уопште не примећују ону поменуту замену становништва, то јест себе самих.

Да игре у централној провинцији империје нису ограничене само на спорт показује случај Сема Бринтона, иначе дипломца са чувеног МИТ (ем-ај-тија), и једног од пионира „трансџендеризма” међу запосленима у америчким министарствима. Он је позицију помоћника секретара у Оделењу за утрошено гориво и уклањања отпада у Америчком министарству енергије највероватније заслужио дугогодишњим радом на одржавању радионица за обучавање студената на америчким колеџима у вештини званој “Kink 101”. У чему се састоји та вештина види се на једној од доњих фотографија. Додуше, може се десити да му ту бриљантну каријеру малчице помути недавни инцидент када је на аеродрому у Минеаполису „мазнуо” једној жени путну торбу. Али без обзира што га је полиција касније ухватила ипак се не очекује да му то много науди, пошто поред свега припада угледној Демократској партији, чијим члановима је дозвољено да некажњено чине и много тежа кривична дела.

А када је о тој такозваној Америци реч, није потребно посебно наглашавати да она представља централну провинцију оне на почетку поменуте Новоримске империје. У њој је, наравно, концепт гладијаторских игара доведен до савршенства, тако да њеним сретним становницима нису потребна она светска првенства у фудбалу, јер се тамо спортске представе у аренама гигантских размера смењују свакодневно током целе године. Неупућени посматрачи из неке од провинција са периферије империје се сигурно питају да ли ти људи још нешто раде, осим што свакодневно висе у аренама, или те исте представе гледају на телевизији. Није потребно наглашавати да од заузетости тим спортским, али и осталим неспортским програмима са тих истих телевизија становници централне провинције империје уопште не примећују ону поменуту замену становништва, то јест себе самих.

Да игре у централној провинцији империје нису ограничене само на спорт показује случај Сема Бринтона, иначе дипломца са чувеног МИТ (ем-ај-тија), и једног од пионира „трансџендеризма” међу запосленима у америчким министарствима. Он је позицију помоћника секретара у Оделењу за утрошено гориво и уклањања отпада у Америчком министарству енергије највероватније заслужио дугогодишњим радом на одржавању радионица за обучавање студената на америчким колеџима у вештини званој “Kink 101”. У чему се састоји та вештина види се на једној од доњих фотографија. Додуше, може се десити да му ту бриљантну каријеру малчице помути недавни инцидент када је на аеродрому у Минеаполису „мазнуо” једној жени путну торбу. Али без обзира што га је полиција касније ухватила ипак се не очекује да му то много науди, пошто поред свега припада угледној Демократској партији, чијим члановима је дозвољено да некажњено чине и много тежа кривична дела.

Мада се могу уочити неке паралеле и сличности у појавама које су као увод у скори крај и пад обележиле последње фазе у развоју Староримске и Новоримске империје, постоје такођер и неке специфичности на основу којих би се могло наслутити да начин на који ће завршити нећи бити у потпуности идентичан. Као што се видело, што се тиче потпуног распада друштва на свим нивоима, обележеног свеопштом декаденцијом, расулом, а на крају и перверзијама, у томе скоро да и нема разлике између те две империје. Међутим, она парадигма „хлеба и игара” доживела је у Новоримској империји не малу трансформацију, посебно у оном сегменту који се тиче хлеба. Док је у старој империји плебс углавном уживао у бесплатној храни која се састојала од доброг старог хлеба справљеног, од чега би другог него од брашна, воде, соли и квасца, у новој империји храна није више бесплатна, а по свом изгледу и саставу није ни налик храни коју је човек јео током читаве своје познате историје.

Данашња америчка храна је до те мере извештачена, да би се чак тешко могла назвати храном у оном класичном биолошком смислу према којем би требало да представља сировину чијим се уношењем у организам омогућавају они витални процеси неопходни за одржавање живота тог организма. Исхрана просечног поданика америчке провинције се углавном састоји од оне такозване брзе „џанк” хране и високопроцесуиране вештачке хране у чијем саставу се од такозваних адитива, претежно хемикалија, они природни састојци тешко могу приметити. А ти, назови природни састојци, се углавном своде на оне најпростије шећере и оне делове који се добијају од генетски модифиокованих, како биљака, тако и животиња. Од такве хране људски организми не само да немају никаве користи, него од ње оболевају, постепено се дегенеришу и сходно томе полако и сигурно умиру.

О томе недвосмислено говоре релевантни статистички подаци. Повећана телесна тежина и гојазност у толикој мери узимају маха да су се већ одавно претворили у праву пандемију, много опаснију од оних вирусних. Јер, са прекомерном тежином су у блиској вези веома опасне хроничне болести, које годишње односе много више живота од оних такозваних пандемија. Проценат особа са прекомерном тежином је на глобалном нивоу достигао 39%, док је тај проценат у централној и оним европским провинцијама између 50 и 60 процената. То је три пута више него пре само 50 година. Али, много опаснији проблем због конзумирања високопроцесуиране вештачке хране је у новооткривеном податку да она утиче на когнитивне способности. Недавно објављени резултати истраживања обављених у Бразилу показују да те способности код особа које конзумирају ултра-процесирану храну опадају за запањујућих 28%. Таман довољно да им можеш без великих тешкоћа продавати разне врсте магли.

Узимајући све то у обзир, може се на први поглед учинити да је она замена становништва сјајно замишљена, јер би „латиноси” у Америци и Африканци и Азијати у Европи могли донети спасоносно освежење увелико дегенерисаним белим грађанима империје. Као што су некада варвари сменули на историјској позорници пропале и исто тако дегенерисане Римљане. Али, мале су шансе за то, барем како је тврдио Мишел Онфре у оном разговору са својим колегом Мишелом Уелбеком. Он сматра да се ту суштински ништа неће изменити, то јест, да ће ти „нови варвари” наставити истим путем којим су ишли они које су сменули, а то је конзумеризам и, наравно, брза и процесуирана вештачка храна.

Ако се томе свему дода вакцинама индукована когнитивна ретардација, о којој се у последње две године све више говори, и то на веома ауторитативном нивоу, онда би колапс Новоримске империје могао бити заиста оригиналан. На последњем саслушању Међународног комитета за истраживање злочина (International Crimes Investigative Committee – ICIC), под председништвом угледног немачког адвоката Рајнера Фирмиха, одржаном 14. новембра разговарано је управо о том феномену. Тако је један од саслушаних, америчка независна новинарка и „теоретичарка завера” Наоми Волф, у разговору са Фирмихом описала како изгледа губитак воље за животом и потпуни поремећај карактеристика личности код вакцинисаних особа, које они невакцинисани све теже могу да препознају. Док је доктор  Питер Брегин отишао корак даље упоређујући вакцинацију са лоботомијом, то јест уклањањем појединих делова мозга у циљу утицања на понашање, због чега је сматра дивљачким и најбруталнијим злочином икада почињеним.

Са њима се у потпуности слаже и доктор Вернон Колеман, ако не највећи живи „звиждач”, оно сигурно најпродуктивнији међу њима, јер је до сада објавио преко педесет књига. У оној најновијој објављеној прошле године: „Endgame: The Hidden Agenda 21” је до у најситније детаље објаснио све опасности ситуације  у којој се тренутно  нашло човечанство, а коју критичари препоручују свим оним поданицима империје, несвесним реалности у којој живе. На основу података до којих су дошли многи истраживачи широм света, према којима је захваљујући липидним нано честицама – LNP, многим мистериозним састојцима вакцина, на челу са мРНА, омогућен неометан приступ у мозак вакцинисаних, Колеман злосутно наслућује шта би се све могло очекивати у ближој и даљој будућности са когнитивним способностима припадника људског рода, узимајући у обзир чињеницу да је до сада у људска тела убризгано преко 13 милијарди доза вакцина.

Шта је преостало за чиповање

Уколико се на основу свега изложеног дође до прилично очигледног закључка да се човечанство у  толикој мери већ дегенерисало, са великим изгледима да се дегенерација неометано настави у годинама које следе, онда се са приличном дозом чуђења може поставити питање чему би требало да служи чиповање таквих организама, које представља главну полугу оног славног „великог ресета” замишљеног у главама Клауса Шваба и његове десне руке Јувала Ное Харарија. Ако се поред тога узму у обзир и остале полуге ресета, као што су тотална дигитална и биометријска контрола уз помоћ разноразних камера и сензора, те прикупљање милијарди бесмислених података о сваком поданику империје, који су ионако сваким даном све глупљи због поменутог рапидног опадања когнитивних функција  и све слуђенији од силних манипулација, онда се читава та софистицирана логистика чини не само сувишном и бесмисленом, него и сулудом.

Стога је више него очигледно да се пад и пропаст Новоримске империје заиста одиграва на оригиналан начин, о којем се током пропадања оног старог Рима није могло ни сањати. А најоригиналнијим се чини новитет да ће се у провалији осим Римљана, наћи и сами „варвари”, тако се оставља отвореним питање ко ће на рушевинама подизати темеље нове цивилизације. А да би се она бесмисленост и сулудост  схватили можда би могло да помогне подсећање на оне експерименте са мишевима, које је пре пола века изводио Американац Џон Калхоун.

Није на одмет подсетити се детаља. Калхоун је четири пара мишева ставио у кавез у којем су имали идеалне, такорећи рајске услове за живот, са довољно животног простора, обиљем хране и одсуством опасности од грабљивица. Извесно време све је функционисало беспрекорно док популација није достигла одређен број, након чега су се почеле јављати девијације у понашању, које је Калхоун назвао „колапс понашања”. Девијације су постепено ескалирале, што је водило разврату и дегенерацији читаве заједнице, да би на крају дошло до потпуног изумирања, тако да у кавезу није остао ни један живи миш. Тај експеримент, а поготову његов исход, навео је поједине стручне посматраче свега онога што се на светској позорници тренутно догађа, да наслуте да би нешто слично могло да се деси и са човечанством, јер онај колапс понашања мишева неодољиво подсећа на тотално безумље које се незаустављиво шири читавим империјом.

Није ваљда све тако црно

Међутим, не би требало бити толики песимиста, јер људи ипак нису мишеви. На оптимистичан исход Калхоуновог експеримента који се тренутно спроводи на људима може навести подсећање на оне Камене водиче из Џорџије.

Ради се о каменом монументу подигнутом 1980. у Елберт каунтију у америчкој савезној држави Џорџија од стране анонимног аутора који се појавио под псеудонимом Р.Ц. Кристијан (R.C. Christian). На њему је на осам данашњих светских језика : енглески, шпански, свахили, хинду, хебрејски, арапски, кинески и руски, као и на четири стара античка језика: бабилонски, класични грчки, санскрит и староегипатске хијероглифе, у облику водича уклесано 10 принципа на којима би се највероватније неко будуће човечанство требало да темељи.

Потсетимо се како ти принципи гласе:

1-Одржавај човечанство испод 500.000.000 у трајном балансу са природом.

2-Води репродукцију мудро да би побољшао погодност и разноликост.

3-Уједини човечанство једним активним језиком.

4-Владај страшћу-вером-традицијом и свим стварима умерено, са разумом.

5-Заштити људе и нације праведним законима и судовима.

6-Нека све нације саме собом владају, решавајући спољашње спорове на светском суду.

7-Избегавај непотребне законе и бескорисне службенике.

8-Уравнотежи лична права са друштвеним дужностима.

9-Цени истину – лепоту – љубав – тежећи ка складу са бесконачним.

10-Не буди рак на овој земљи – остави простора природи – остави простора природи.

На први поглед звучи привлачно и, како би се рекло, годи уху, јер они на елегантан начин обједињују све оно што је недостајало човечанству током читаве његове познате и углавном  крваве историје. А у оних петсто милиона би се могли крити преживели из експеримента који је у току, наравно без оних лудака, који су у својим главама смислили пакао у чијем пламену ће неминовно морати завршити, а који су највероватније тај мистериозни монумент пре неколико месеци срушили, да их не подсећа на оно ка чему, избезумљени, незаустављиво срљају.

Звучи као утопија, али треба рећи да је боље веровати у лепу утопију, него у вешто упаковану монструозну дистопију у чијем холокаусту би могли, слуђени играма без граница, неосетно нестати са лица земље. А поред тога још и веровати да се, након свега, неће опет на историјској сцени појавити нека нова империја, Трећеримска.

ИЗВОР: https://sedmasila.rs/milovan-savija-o-propasti-novorimske-imperije/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *