Илустрација: Новица Коцић

  • Ниједан историчар не може рећи да стечена знања о прошлости нису подложна научном преиспитивању. То се свакако односи и на знања о Другом светском, односно грађанском, рату
  • Током ових „дивљих чишћења“, која су по директиви руководећих структура Комунистичке партије Југославије вршена између септембра 1944. и фебруара 1945, у Србији је побијено најмање 60.000 наших сународника – професора, учитеља, свештеника, адвоката, ђака, студената, сликара, глумаца, новинара, државних чиновника, затим и бивших официра и жандара, сељака, трговаца, занатлија и радника.
  • Отета им је и имовина, а стотинама хиљада припадника њихових унесрећених породица су дуго затим, а многима и трајно, систематски ускраћивана најосновнија грађанска и људска права.

АУТОР: Петар В. Шеровић

Има већ један дужи низ година како се у дневној штампи, неким недељницима, на одређеним политичким форумима, форумима појединих невладиних организација, па и на нивоу једног дела наставног особља универзитета, често говори о „ревизији историје“ код нас подразумевајући да се овде ради о негативном тренду у нашој историографији па и нашем друштву у целини. Реч је, пре свега, о ставу који би да каже да се већ једном званично утврђени историјски догађаји током Другог светског рата, као и они догађаји који су уследили деценију након ослобођења земље од немачког окупатора, све чешће тенденциозно прекрајају и то са намером да се историјски рехабилитују поражене снаге грађанског рата за које се, према истом ставу, недвосмислено зна да су по свом карактеру биле идеолошки ретроградне и квислиншке.

Овде је јасно да се ради о једном ненаучном и идеолошки острашћеном односу према историографији и историји као знању о прошлости које се стиче научним истраживањем, одн. критичком анализом релевантних историјских извора као основне грађе за историјску реконструкцију која се постиже њиховим повезивањем, одн. синтезом. Ниједан озбиљан историчар не може рећи да стечена знања о прошлости нису подложна научном преиспитивању и ревизији. То се свакако односи и на наша досадашња знања о Другом светском, одн. грађанском рату на овим просторима, посебно када смо били и остали сведоци готово педесетогодишње заробљености наше историографије идеолошким једноумљем којег је наметао врх власти током трајања југословенске верзије покушаја остварења марксистичке визије владавине радничке класе, одн. социјализма/комунизма.

У светлу горе утврђених околности, не би се требало чудити што негативни ставови „о покушајима ревизије историје“ често провејавају кроз домаћу штампу, што је то тема неких политичких структура које још увек отворено баштине традиције титоизма, или неких тзв. либерално-левих кругова и невладиних организација које своју верзију авангардизма и савременог интернационализма исцрпљују, између осталог, и салонском романтизацијом духа „Титове Југославије“. Ипак када је реч о таквим или сличним ставовима међу историчарима, нарочито међу онима који су по своме звању професори универзитета или сарадници научних института, који би по природи свог позива требало да се баве научним истраживањем историје а не одбраном окошталог идеолошки острашћеног виђења наше историје, онда свакако има места нашем чуђењу које прелази у тешко разочарење и згражавање које, коначно, прелази у неверицу да такви људи још увек заузимају тако одговорна места у нашој друштвеној средини.

Крајем осамдесетих година прошлог столећа историјска наука у Србији је почела да се ослобађа идеолошких стега титоизма и да се полако помера у правцу научне објективности. У том смислу треба истаћи научни опус др Бранка Петрановића и др Веселина Ђуретића који су документовано исправили заблуде о томе да је партизански покрет био једини антифашистички покрет у окупираној Југославији и недвосмислено утврдили да је и Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО) такође имала несумњиво антифашистички и антиокупаторски карактер. Исто тако, у контексту сарадње са окупатором и у светлу тзв. Мартовских преговора 1943, непобитно су документовали спорадичну сарадњу оба покрета, а не само делова ЈВуО, са окупатором. Током поменутих преговора између врха партизанског покрета и немачке војне команде у НДХ, које су на почетку водили Милован Ђилас, Владимир Велебит и Коча Поповић с једне стране и генерал-лајтнант Бенингус Диполд, командант немачке 717. пешадијске дивизије с друге, договорен је привремени прекид непријатељстава уз констатацију да су снаге генерала Драже Михаиловића главни просавезнички фактор који би могао да допринесе успеху евентуалног искрцавања Англоамериканаца на Балкану те да, стога, представљају главног непријатеља како партизана тако и Немаца на тлу окупиране Југославије. У истом контексту, партизански преговарачи су предложили и споразум о војном садејству у случају искрцавања западних савезника на Балкан („партизани, спремите митраљезе да чекамо краља и Енглезе“). Незванично примирје је трајало око 6 недеља током којих су партизани извршили консолидацију и прегруписавање својих главних снага за одсудни обрачун са концентрацијама четничких снага у региону Неретве.

Током прве деценије 21. столећа један број историчара млађе генерације коначно је, након отварања нових историјских извора углавном из архивског фонда БИА, почео да ради на обликовању једне фактографски знатно утемељеније слике по питању Другог светског и грађанског рата на овим просторима, као и ванинституционалног суровог обрачуна ОЗНЕ са стварним и претпостављеним „непријатељима народа“. Током ових „дивљих чишћења“, која су по директиви руководећих структура Комунистичке партије Југославије вршена између септембра 1944. и фебруара 1945, у Србији је побијено најмање 60.000 наших сународника – професора, учитеља, свештеника, адвоката, ђака, студената, сликара, глумаца, новинара, државних чиновника, затим и бивших официра и жандара, сељака, трговаца, занатлија и радника. Отета им је и имовина, а стотинама хиљада припадника њихових унесрећених породица су дуго затим, а многима и трајно, систематски ускраћивана најосновнија грађанска и људска права.

Научна истраживања и објављени научни радови наших историчара нове генерације, међу којима свакако треба поменути др Бојана Димитријевића, др Косту Николића, проф. др Момчила Павловића, др Срђана Цветковића, др Немању Девића, др Радета Ристановића, Славишу Перића, а има још заслужних чија имена нису овде наведена, свакако представљају ревизију идеолошки оковане историографије која нас је пратила последњих 70 година, а у неким случајевима нас, на нашу жалост и на нашу срамоту, још увек прати у неким квазинаучним круговима. Та и таква ревизија историје представља својеврсно ослобађање наше до сада уско укалупљене историјско-друштвене свести о горе поменутим догађањима, а њихов самопрегорни рад заслужује сваку похвалу и нашу захвалност, а не ненаучно утемељену, идеолошки острашћену критику и не ретко опструкцију. То свакако не значи да су они безгрешни и да и њихов научни опус није подложан критици и ревизији на основу неких нових научних сазнања. Можемо бити сигурни да и они, као истински научни радници, на исти начин мисле о себи и својем научном раду.

ИЗВОР: https://stanjestvari.com/2021/12/17/o-potrebi-revizije-nase-ideoloski-ostrascene-istorije/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.