Поводом најављеног новог српског правописа
(Из преписке Јовице Вуцеље с Драгољубом Збиљићем)
Вуцеља: Овај видео[1] ја нисам до сада гледао, да ли си ти гледао? Објављен је пре годину дана.
Збиљић: Нисам до сада то гледао, Хвала што си ми послао “линк”. Малопре сам прегледао и преслушао. О много чему се лепо испричаше ови људи: писац Милан Ружић и лингвисти М. Шћепановић и М. Ковачевић. Много паметног и тачног рекоше: ко не уважава уставну обавезу и о језику и, нарочито, писму ћирилици и сл. Само ниједан од њих не рече зашто Устав не уважавају лингвисти, па је још на снази српски правопис (2010) у коме пише да “српска ћирилица није егзистенцијално угрожена” (стр. 15), и додали су да су у легалној употреби алтернативна писма ћирилица и латиница (чиме су поново, тада противуставно, легализовали хрватску латиницу као алтернативно писмо ћирилици, исто као у српскохрватском језику). Или, не рекоше ко њима (“великим српским лингвиститма”) забрањује да и данас нормално реше у српском језику једно писмо, као што је свуда у другим свм престижним језицима једно писмо.
Вуцеља: Замисли срамоту, видео који сам ти послао за годину дана целих само је 36 гледалаца погледало. Дакле, од народа који није заинтересован за очување српског идентитета не може се очекивати да ће самовољно почети писати ћирилицом. За очување културних вредности народ просто није заитересован јер се од тога не може стећи приходи за живот. Због тога је потребна измена овог Вучићевог накарадног закона, са обавезном применом ћирилице у јавној употреби.
“Ту лингвисти нису ради кавзи…”
Збиљић: Наравно да ниједан и ничији народ никада није самовољно мењао писмо, па неће ни српски. Сваки народ, па и српски, писмо увек прима, раније или касније, од својих најписменијих представника, раније обично из манастира, касније се писму учи у школама и на дотично се писмо навикава, јер, писмо је обично (и) навика. Српском народу су комунисти, уз (зло)употребу лингвиста и школа наметали напуштање ћириличког писма и навикавали га на све начине на ново писмо хрватску абецеду, тумачећи је као „друго наше писмо“, па су то „наше друго писмо“ русиста Р. Маројевић и филолог П. Милосављевић преименовали у „српску латиницу“, а да би она још више била „наша“, Маројевићев саборац у Покрету за, показало се, лажну обнову србистике, јер су у питању српског писма (п)остали најгори неосербокроатисти, П. Милосављевић ту је „нашу латиницу“ учинио „још више српском“, тачније „најсрпскијом“ тиме што је деценијама ширио најгори фалсификат – лаж да је то саставио нико други до Вук („горостас српскога народа и његовог језика“) и дао јој име „Вукова српска латиница“ То што је Вук, док је био жив, оставио обично писамце (из 1845) да је то писмо саставио Љ. Гај, кога је Вук готово молио да тај абецедни састав Гај побољша, назначио му је која су слова лоша и како да их замени. То Вуково очекивање и предлагање Гај није прихватио и никада није учинио Једино су Хрвати тек крајем 19. века, када Гаја више није било, прихватили само замену једног Гајевог двознака (дј) Ђуриним једнознаком за ђ. Дакле, ни с тим новим словом Вук, већ мртав, није имао никаве везе ни с гајицом ни с Даничићем и његовим ђ. Да би народ српски почео да самовољно поново користи ћирилицу, мора поново да учи у школи које је његово писмо, зашто треба њим да пише свој језик, мора да има једноазбучан правопис и да сви уџбеници из српског језика буду на ћирилици и да немају више ни двоазбучје, ни наметање хрватске латинице и да се поново цео српски народ навикава у српском језику САМО на своје писмо. Како добро пише Н. Видић:
Ту лингвисти нису ради кавзи,
алʻ је рада сиротиња раја
по народним удружењима
која није жељна туђег писма
у рођеном језику српскоме…
Вуcеља: БЕЗ ИЗМЕНЕ Вучићевог ЗАКОНА СВЕ ЈЕ МРТВО СЛОВО НА ПАПИРУ, И МЛАЋЕЊЕ ПРАЗНЕ СЛАМЕ!
Неупоредиво су у (о)чувању писма важнији лингвисти од грађанског закона ((јер се код нас слабо спроводи и Устав, а камоли закони)
Збиљић: Неупоредиво су важнији лингвисти и њихова струка и правопис у једноазбучју, јер деца у школама не уче из закона које је српско писмо, него то искључиво уче из језичких уџбеника и приручника у школи. А и Вучић и власт сва слабо спроводе и Устав, а камоли законе, поготово сигурно неће спроводити закон о српском језику, а посебно део о ћирилици, зато што је то апсурдан закон, јер мало где у свету матични народи праве посебне грађанске законе за матични језик и писмо. Ево, комшије Хрвати најављивали су некакав закон о хрватском језику и латиничком писму, али су одустали од тога. Па иако немају посебног закона за употребу свог језика и латиничког писма, сви Хрвати, без иједног изузетка свој језик пишу својим писмом, никада српским ћириличким или неким другим писмом. Хрвати знају и из дома и из школе непогрешиво које је њихово писмо, јер су хрватски лингвисти за школе спремили (и објавили) давно свој правопис у коме пише у суштини: „Хрватски језик данас се пише латиницом, а све оно што су Хрвати до сада објавили ћирилицом припада хрватској културној баштини.” Ваљда ће сада и српски лингвисти написати за све Србе у новом правопису: „Српски језик или, прецизније у овом случају, Срби данас свој језик пишу својим српским (ћириличким) писмом а све оно што су раније објавили наметаном и у рату и у миру хрватском латиницом, свакако, припада српској културној баштини.“
Без измене Вучићевог закона…
Вуцеља: БЕЗ ИЗМЕНЕ Вучићевог ЗАКОНА СВЕ ЈЕ МРТВО СЛОВО НА ПАПИРУ И МЛАЋЕЊЕ ПРАЗНЕ СЛАМЕ❗
Збиљић: Ако понављаш то своје убеђење о спасу ћирилице преко поправке Вучићевог закона, како онда објашњаваш то да Хрвати немају никакав закон о употреби хрватске матичне лингвистичке варијанте српског језика и хрватске националне верзије латиничког писма, па нема ни једног јединог Хрвата који мисли да треба и може стално да пише “хрватски језик” данас српским ћириличким или неким другим алтернативним писмом? И где то још било где у свету постоји кажњавање представника било ког народа који неће да пише свој језик својим писмом, него бира неко туђе писмо, па бива због тога кажњен? Можеш ли да замислиш, на пример, једног јединог Мађара који мора да буде кажњен што свој мађарски језик не пише мађарским писмом, него га пише, рецимо, хрватским или неким другим писмом?
Вуцеља: Хрватима и Мађарима писмо није угрожено од паравојске другог писма. Србија се не може поредити са државама где постоји примена само једног писма. Зашто је морао Вучић донети Закон поред Члана 10 Устава? У том случају накарадан Закон је само сметња јер се не примењује.
Збиљић: Е, ту је цака, само Срби имају проблем јер им је урађена планирана подвала са два писма да би имала чиме да се замењује српска ћирилица. То други нису увели јер то дели један народ. А лингвисти нормирају језик, па у оквиру тога и писмо. И ту је главни кривац – српска језичка струка (лингвисти), јер власт није плаћена да стручно нормира језик и писмо, јер власт није језичка институција и често на валсти нема ниједног лингвисту. Зато власт не може, није задужена за то, да убацује и да избацује писмо. За то су плаћени и задужени САМО лингвисти у језичким институцијама. Власт с правним службама неће да примени Устав у вези с ћирилицом, закон не треба, јер га ни други немају кад је реч о матичном језику и писму, практично о државном језику и писму. Пошто су лингвисти противуставно задржали оба писма и после српскохрватског језика, власт није смела ни хтела да “избаци” ни једно ни друго писмо законом јер је власт навикнута да „имамо два писма“. Зато она није смела да каже због Устава да су писма равноправна, јер по Уставу нису равноправна, па је она задржала латиницу, чак и без њеног спомињања у закону, Дакле, закон (2021) сачињен је на противуставан начин, зато су они, за велико чудо, избегли да у закону спомену надређен му Устав, јер би по Уставу морали да стварно заштите само ћирилицу у српском језику. Зато је власт на невероватно домишљат (курвањски) начин, и не споменувши ни Устав ни латиницу, успела да буду и вуци сити и и овце (српски народ) на броју. Али зато је остало и после усвајања закона да нема ћирилице више од десет одсто, као и пре тог Вучићевог закона. А шта вреди и да је добар закон, у складу с Уставом кад ми немамо нормалну правну државу која спроводи и Устав и законе. Значи, без плаћених и задужених за тај посао НОРМАЛНИХ лингвиста, ћирилица нема никакве шансе. Е, сад, да је то јака власт, као што је била јака у безобзирности комунистичка власт, да да стварно хоће да заштити ћирилицу, она би “наредила” израду новог правописа, и то нормалног – у ћириличком једноазбучју. Али, пошто је ова власт у готово неописивом друштвено-политичком систему владавине, све иде како без правне државе иде, тј. по ћефовима власти.
Могу ли паравојска (гајица ) и војска (ћирилица) да чувају српски језик?
Вуцеља: Дакле сликовито речено АЛЕГОРИЈОМ. Како могу две војске да буду у служби једног народа, ти си тако говорио и ја исто мислим. Заправо то нам се догађа, да имамо у држави мање од 10% српске војске и преко 90% војске хрватске, да бисмо ушли у ЕУ, која српски народ држи у поданичком ропству, што је народ прихватио. Твоје и моје мишљење верујем да се у томе слаже. Да би требало стручњаци, тј. лингвисти деловањем на власт да нас ослободе ропства, као што би морали војни стручњаци учинити да власт откаже присуство другој војсци, која нам уништава идентитет и постојање.
Збиљић: Одлично! Сто посто смо у томе сагласни. Готово да сам био заборавио то раније своје упоређивање с хрватском графичком латиничком паравојском и српском ћириличком војском). То је одличан опис и поређење. Стицајем комунистичких околности најпре у комунистичкој (брозовској) Југославији, нама је освојила терен паравојска око 70 одсто, да би се тај проценат освојене територије хрватском латиничком паравојском проширио до данас на 90 одсто, и у томе је српски и национални, и државни, и цивилизацијски, и језички, и лингвистички и понижавајући за цео српски народ и у Србији и извана Србије проблем. И тај проблем је тим тежи што су данас баш српске власти и лингвисти постали једини кривци за тај тако озбиљни и велики проблем Србаа који сигурно можемо, али (као ад) или нећемо или од некога не смемо да решимо, углавном због слабе српске интелектуалне елите која је преслаба у практичном научном (мислимо ту и на већину лингвиста), логичком и родољубивом потенцијалу (издајници по Н. Видићу и још многима од нас) због којег ми тешко можемо да пратимо напредан свет у науци, култури, цивилизацији, слабо чувамо своје основне и остале чињенице и вредности у области нашег идентитета. И заиста, лингвисти би могли да, као наши генерали, тј. војводе у Првом светском рату да (сада у новом правопису) својом мањом, а бољом војском победе страну бројнију окупаторску војску у нашем језику и – окупација би у томе веома важном била – готова, ћирилица би поново била слободна и победнички би се вратила у своју отаџбину – свој језик и свој народ који би ослобођен чувао убудуће своју језичко-ћириличку територију као што је то до појаве комуниста било дуго.
(11/12. фебруар 2023)
Разговарали: Јовица Вуцеља и Драгољуб Збиљић, два ћириличка војника у Удружењу “Ћирилица” (2001)
[1] Реч је о видеу https://youtu.be/Yp2EdPB7VrU који је Вуцеља послао Збиљићу, у коме о проблему ћирилице у српском језику говоре у Чачку овим редоследом: писац Милан Ружић, , те лингвисти Михаило Шћпановић и Милош Ковачевић који еј објавио једну од убедљиво најбољих и најперецизнијих до сада књига о бици стручној бици за српско писмо и српски језик под насловом Борба за ћирилицу и српски језик (Андрићев институт, Андрићград, 2018).