- Московска патријаршија се одриче од „Трећег Рима“?
- Чињеница је да је Русија – „Трећи Рим“ уграђена у сам чин оснивања Московске патријаршије. Исти тај патријархат који владика Иларион представља пред светом. Можда му његова екстремна заузетост (годишње објављивање, изван дипломатског рада и монашких правила, томова властитих дела, не рачунајући кантате и ораторијуме) не дозвољава да се упозна са документом о оснивању сопствене цркве
- Законодавна повеља о оснивању Московске патријаршије, коју су 1589. године потписали константинопољски, јерусалимски и александријски патријарси, као и вршилац дужности патријарха антиохијске катедре, гласи: „Откако је стари Рим пао у јерес, Другим Римом, то јест Константинопољем владају безбожни Турци; твоје, о благочестиви царе, Велико руско царство, Трећи Рим, надмашиће све благочестјем и ти си једини под капом небеском хришћански цар, постављаш се од целе васељене, од свих хришћана.“
ПИШЕ: Дмитриј СКВОРЦОВ
„Руски народ престао је да схвата шта је то Русија:
она је подножје престола Господњег“
Св. прав. Јован Кронштатски
Чини се да се разјашњавају разлози поразног нечињења Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије (руска скраћеница: ОВЦС МП) пред Фанаровим покушајем разарања канонских основа православља.
Одговарајући на питање грчих новина о теорији „Трећег Рима“, митрополит Иларион, председавајући ОВЦС МП, рекао је: „То је била концепција која је формирана пре неколико векова и одавно је ствар прошлости. Она нас не занима…“
Слично томе, прошле године, на питање ТВ канала Русија 24 о томе да ли се Путинова изјава о „крају либералне идеје“ може сматрати доказом оживљавања идеје о „Трећем Риму“ (Русија као последње упориште хришћанства), митрополит Иларион је одговорио: „Не мислим да данас можемо да користимо концепције развијене пре много векова, које су одражавале одређену историјску стварност, а које су тешко применљиве на данашњу стварност… Не можемо рећи да апсолутну већину нашег становништва представљају људи који иду у цркву. Пред нама је, дакле, врло велики мисионарски задатак… Ово је много важнији задатак од било какве расправе о „Трећем Риму“ и о улози Москве као центра хришћанства… Наравно, Русија је земља са врло дубоким хришћанским коренима… Али то није разлог за било какав тријумфализам и није разлог за стварање било каквих геополитичких теорија које се могу срушити попут кућице од карата под одређеним ударом ветра.“
Питања… непријатна питања
Тешко да ће неко од православних порећи да је у данашњој Русији (руском свету), мисионарски задатак изузетно важан. Међутим, поставља се питање да ли је он заиста једини задатак? Ако је тако, зашто онда постоји толико синодских одељења, комисија и других организација у Московској патријаршији које очигледно немају никакве везе са привођењем цркви још нецрквених Руса? Да, а где је ту и црквено Министарство спољних послова (МИД), на челу са владиком Иларионом?
Шта значи – „да нас“ – идеја Трећег Рима „не занима“? Да ли митрополит овде заиста говори у име целе Руске цркве – епископа, свештеника, лаика? И живих и мртвих. Укључујући и свеце.
Према свеобухватном истраживачу културе средњовековне Русије, проректору Књижевног института А. М. Горког, професору Сретењске духовне семинарије и виших богословских курсева, А. Н. Ужанкову, већ су на пример, митрополит Иларион Кијевски (XI век) и преподобни Нестор Летописац (XII век) усмеравали на „руску идеју“, која у XV – XVI веку стиче обрисе есхатолошке теорије – „Москва – Трећи Рим“: „Задатак Руса је очување православља до Страшног суда“. То јест, то никако није привилегија, а још мање разлог за „тријумфализам“. То је терет који је Васељенска црква предала Русији у најтежем часу и за Цркву (Други Рим је пао под навалом муслимана) и за Русију. Године 1492-1524., концепција „Трећег Рима“ радовима и трудом митрополита Зосиме и старца Филотеја пренета је до елите рађајућег царства и она никако није била она „историјска стварност“ о којој говори митрополит Иларион (Алфејев), указајући на „концепт“ који говори о „центру хришћанства“. Тада су светом, укључујући и хришћански, владале Енглеска, Шпанија, Португалија, Порта… Чак су и Литванија, Пољска и Кримски канал тада биле смртна опасност за Русију.
У ХIII веку Црква је спремала савезницу ослабљењој Византији, а до краја XIV века – њену наследницу…
Није било никога на кога би се овај терет могао положити. Коначним ослобођењем 1480. године од истих тих муслимана (што је постало знак за православни свет), Русија је постала једина суверена православна држава. „Руси су етнос XIII века, који се обликовао у атмосфери монструозног притиска и Запада и Истока, одбацивања од стране западно-руских земаља литванских и делимично пољских држава, напада и доминације Хорде“, подсећа изванредни културолог професор В. Л. Махнач. А оно што нас није убило учинило нас је јачима. „Руси XIV века већ имају државни инстинкт“, – наставља Владимир Леонидович. „Подстицај за стварање Руске империје, чини се, донет је споља – не од Хорде, не од Византије као државе, већ из кругова Васељенске православне цркве. Црква је настојала да створи хришћанско царство као своју потпору и стекла га је у Риму под Константином Великим… Али у XIV веку било који Рус који је посетио Константинопољ или је добро био обавештен о тамошњим пословима, савршено је добро знао да царство иде ка пропадању и да највероватније неће преживети. Чак ни Грци у то нису сумњали.“
… Од тренутка упада Хорде, на Руској метрополитској катедри сменили су се врло разнолики људи. Галичанин Кирил, Грк Максим, Галичанин Петар, Московљанин Алексије, Бугарин Кипријан, Грк Фотије… Чак су и њихови политички погледи били различити. Једно се, ипак, није променило: однос према стварању руске државе. „У ХIII веку Црква је спремала савезницу ослабљењој Византији, а до краја XIV века – њену наследницу… Зато је верски и што је још значајније културолошки, Русија програмирана као империја… Преузели смо тешко наслеђе: да заштитимо Цркву, да постанемо главни центар источнохришћанске културе, да помогнемо православним народима, посебно поробљеним. А средином XVI века изван Русије, сви православци су робовали или западним хришћанима или муслиманима.“
Тако је Москва постала управо тај Катехон (у хришћанској есхатологији то значи нешто што привремено спречава крај света и долазак Антихриста), који свет чува од моћи универзалног зла. Ово је вероватно и имао у виду Св. Јован Кронштатски, називајући Русију „подножјем престола Господњег“. Додајмо не „пре много векова“, као што је рекао тренутни шеф ОВЦС, већ у прошлом веку.
Издаја митрополита Илариона
Да, након тога Русија је претворена у безбожно друштво, што делом и даље јесте. Међутим, „Трећи Рим“ није тренутна држава Русија, већ њено прозвање. Национална идеја. Идеја државе коју је створила Црква. Па ко би други, ако не Црква, требало да је оживи? А не да објављује да то не одговара „данашњој стварности“. Посебно, јер данашња стварност је „побуна фанарских јереси“, која задиру не само у канонску територију Руске Цркве (коју наше Црквено Министарство спољних послова предаје центиметар по центиметар још од 1996. године у Естонији), већ и на врло саборну и апостолску природу Цркве. На њене миленијумске каноне. Међутим, уместо да покаже свим истинским православним верницима света да на земљи још увек постоји „територија спасења“, посланик ОВЦС МП „предаје“ и њу.
Чињеница је да је Русија – „Трећи Рим“ уграђена у сам чин оснивања Московске патријаршије. Исти тај патријархат који владика Иларион представља пред светом. Можда му његова екстремна заузетост (годишње објављивање, изван дипломатског рада и монашких правила, томова властитих дела, не рачунајући кантате и ораторијуме) не дозвољава да се упозна са документом о оснивању сопствене цркве. Законодавна повеља о оснивању Московске патријаршије, коју су 1589. године потписали константинопољски, јерусалимски и александријски патријарси, као и вршилац дужности патријарха антиохијске катедре, гласи: „Откако је стари Рим пао у јерес, Другим Римом, то јест Константинопољем владају безбожни Турци; твоје, о благочестиви царе, Велико руско царство, Трећи Рим, надмашиће све благочестјем и ти си једини под капом небеском хришћански цар, постављаш се од целе васељене, од свих хришћана.“ (мој превод скраћени на савремени руски језик мој – Д. С.).
Законодавна повеља о оснивању Московске патријаршије из 1589. године
А ако заиста одбацимо идеју „Трећег Рима“, онда то морамо учинити заједно са статусом патријархата. „Кућа од карата“, како рече митрополит Иларион.
Добро је да није за све у Московској патријаршији идеја „Трећег Рима“ „концепт који је одавно отишао у прошлост и да више никога не занима“. Члан Синодалне богословске комисије и међусаборног присуства Руске православне цркве, протојереј Андреи Новиков је још 2009. године написао: „На ком, ако не на јединственом руском свету лежи одговорност за очување православне вере и морала на планетарном нивоу? Уз сво дужно поштовање према народима Грчке, Бугарске, Румуније, православним Арапима, њихов утицај на светско јавно мњење, на највеће жаљење, износи само око 0,001%. И само је руски свет у стању да помогне, укључујући и њима, да се заштите од растућег агресивног секуларизма и милитантног антихришћанства. Ово није његова супериорност, већ најтежа и најодговорнија служба, чије ће одбијање постати катастрофа не само за народе руског света, већ и за целу људску цивилизацију.“
С руског превео Зоран Милошевић