Фото: REUTERS/Jonathan Ernst
- Релативно угодна времена се завршавају
- Мислим, међутим, дугорочно гледано, да ће политика обуздавања Кине остати приоритет. А Бајден данас, изгледа, нема другог избора осим да тражи наклоност председавајућег Сија, надајући се да ће пазити да не уздрма ситуацију око Тајвана
- То не може а да не значи померање фокуса америчке спољне политике са Пекинга на Москву
- Из чега, авај, произилази да се времена која су Русији била релативно згодна ближи крају и да долазе друга, алармантнија
АУТОР: Борис МЕЖУЕВ
Видео разговор између кинеског председника Си Ђинпинга и америчког председника Џоа Бајдена, који је одржан 16. новембра 2021. године и трајао је 3 сата и 14 минута, сам по себи није садржао нека посебна открића. Стране су с поштовањем разговарале о заједничким проблемима, изразиле забринутост због растуће конфронтације на Пацифику, потврдиле потребу за мирним решењем сукоба и, што је најважније, сложиле се по питању принципа „једне Кине“. Сједињене Државе су поново потврдиле да неће признати независност Тајвана, а Кина је поновила своју посвећеност мирном решењу тајванског проблема. Наравно, није прошло без замерки: Си Ђинпинг је признао да неке од недавних акција Америке изазивају Кини нешто попут жгаравице, односно да се доживљавају киселим (heartburn). Међутим, генерално гледано, видео разговор се завршио мирно.
Све ово би се могло сматрати признањем дипломатској реторици, да се истог тренутка, као магијом, не промени тоналитет либералне штампе. На страницама The Washington Post, колумниста CNN -а Фарид Закариа почео је посебно често да говори о „кинеској теми“, који је током председниковања Барака Обаме вероватно био главни поборник наставка политике мирног „увлачења“ Кине у сферу глобалне економије и интереса Сједињених Држава. Уочи Обаминог доласка, Закарија је објавио књигу „Постамерички свет“ у којој проглашава почетак ере глобалне поделе рада, у којој Америци треба да остану команде за производњу високе технологије, а Кина и друге земље југоистока Азија да преузму лидерство у области индустријске производње. Убрзо је постало јасно да је таква подела неприхватљива и за САД и за Кину, али и за било кога другог, а незадовољство „постамеричким светом“ манифестовало се у ширењу Хуавеја, с једне стране, и Трамповој победи, на други. Закарија је накратко отишао у сенку, а сада је, изгледа, дошло време за његов повратак.
Фарид Закарија. Фото: dailycaller.com
Закарија и други „глобалисти“ старе школе (Џозеф Нај млађи, Питер Бајнарт) кажу отприлике исто: Америка не може себи да дозволи сукоб са Кином и из климатских и из војно-стратешких разлога. Без Кине, главног произвођача соларних панела на планети и главног загађивача животне средине, немогућа је „зелена” транзиција, као и задатак који је прокламовао самит у Глазгову да се спречи да температура околине порасте изнад 1,5 одсто. Стратешко противљење Кини могло би да има фаталне последице по САД и цео свет.
Није да су ови аргументи нови, али их је у последњих неколико година мало ко изнео у штампи: двопартијски консензус о потреби „обуздавања“ Кине готово да није добио озбиљне критике јавности. Гласови неслагања су се некако изгубили у хору општег негодовања стањем у Хонг Конгу, правима ујгурског становништва у Синђангу, Сијевом политиком у вези са корона вирусом итд.
Изгледа да трочасовни разговор 16. новембра није био случајан. Либерално крило америчке владајуће класе лагано се померило ка Кини. Тактички маневар? Ко зна! Али како то онда објаснити?
На површини, постоји чињеница да саветник америчке администрације за климу и бивши државни секретар Џон Кери има супротно мишљење о кинеској политици „зауздавања“. Кери је можда и најмоћнија фигура у овој администрацији, иако је његова позиција непротоколарна.
Џ. Керри на климатском саммиту у Глазгову. Фото: Reuters/Yves Herman
У последње време, Кери је био на удару и републиканаца и чланова странке јер жели да обнови стратешки дијалог са Кином на еколошким основама, а да би то урадио, потребно је одустати од политике обуздавања Пекинга, макар од радикалних корака који би могли да очврсну Кину. Верује се да је Керијев главни противник у администрацији био саветник за националну безбедност Џејк Саливен. Можда је Саливан изгубио партијску битку од Керија после Глазгова. Штампа је можда преувеличала чврстину његових антикинеских уверења. На овај или онај начин, Кери је био тај који је припремио видео разговор са Сијем, данас је његова линија тријумфовала, а Саливанова линија је барем и минимално коригована.
Овде је неопходна мала дигресија о Бајденовој администрацији у целини. Неке од мојих колега виде у овом тиму сукоб кланова, који се боре за моћ и утицај. Искрено, у Бајденовом тиму не видим знаке „клановског“ рата, који је одликовао две претходне администрације. Упркос очигледном расцепу унутар Демократске странке и крхкости либералне леве коалиције која је збацила Трампа 2020. године, Бајденов тим не потресају унутрашњи скандали. Тамо се током године није десила ниједна приметна оставка. Разлог је тај што скоро сви челници овог тима, изузев Керија, још нису стекли политичку независност. Сви, уопште, лојално испуњавају инструкције шефа државе, а да јавно не истичу свој посебан положај. Међутим, оно што заправо карактерише садашњу администрацију јесте сукоб приоритета у спољној политици. Превише је „приоритета“. Почели су отворено да противрече једни другима.
Један од приоритета је окупљање демократија против ауторитарних држава. Самит демократија ће се одржати од 9. до 10. децембра путем видео конференције. Тешко је разумети како је приоритет заједничке борбе против планетарних проблема, од којих Американци главним сматрају климатски, повезан са овим. А ту је и приоритет јачања трансатлантског јединства. Не би баш све евроатлантске земље желеле да се „окупе“ против Русије и Кине како би напустиле трговинске и инвестиционе односе са овим „ауторитарним“ државама. Обуздавање Кине, још један приоритет Бајденове спољне политике, захтева приближавање Русији и, како се испоставило, извесно отуђење од Француске, укључујући и осигурање борбене способности аустралијске флоте, кључне карике у Индо-пацифичком систему задржавања. А на ова четири приоритета додаје се и пети – подршка „средњој класи”, чијим је интересима актуелни председник обећао да ће потчинити међународну политику.
Сва ова полифонија приоритета некако је успела да се задржи у оквиру једног хора, све док климатска тема у лику њеног диригента Џона Керија није дошла у сукоб са „антикинеском” темом, а ова потоња почела мало да се савија, под утицајем првих. Истовремено, тема „кохезије демократија” остаје на снази, што је изражено у декларацији о стратешком партнерству са Украјином коју је у октобру потписао државни секретар Тони Блинкен.
Мислим, међутим, дугорочно гледано, да ће политика обуздавања Кине остати приоритет. А Бајден данас, изгледа, нема другог избора осим да тражи наклоност председавајућег Сија, надајући се да ће пазити да не уздрма ситуацију око Тајвана. А то не може а да не значи померање фокуса америчке спољне политике са Пекинга на Москву. Из чега, авај, произилази да се времена која су Русији била релативно згодна ближи крају и да долазе друга, алармантнија.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2021/11/22/o-konflikte-prioritetov-vo-vneshnej-politike-ssha-54956.html