- Специјална операција војске у Украјини је почела да отвара гнојне ране руског друштва.
- Први су се оградили од операције прозападни либерали, који су одмах чврсто заузели став о извесном поразу Русије.
- Други који су се издвојили су конзументи либералне прозападне пропаганде – представници такозване креативне класе, пре свега из IT сектора.
- Следећи велики друштвени слој, који је показао јасно одбацивање конфронтације између Русије и Запада, била је „пословна заједница“ коју представљају власници бизниса – олигарси.
- Круна антиратне опозиције били су наши „господари културе“, који су у малом, али сложном хору, почели да кукају за миром. Многи од њих су пожурили да напусте територију Русије – и крену у правцу Израела
АУТОР: Анатолиј Широкобородов
Заговорници модерне западне књижевности и Холивуда су нажврљали тоне папира и упрљали километре филмских трака. како би убедили људе да у тренутку када се уобичајени, устаљеном обрасцу понашања, да свака особа се претвара у најпримитивније створење које брине само о својој кожи, у најбољем случају мислећи само на рођаке. Ова идеолошка порука се као црвена нит провлачи кроз све жанрове белетристике и биоскопа – од војних сага до постапокалиптичних прича. Као што често бива, у стварном животу све је управо супротно.
Ужаси и катастрофе, алармантне претње и будуће тешкоће спајају људе, откривају њихове највише несебичне мотиве и активирају колективистичку природу човека. Међутим, неки људи заиста клизе у мочвару екстремног индивидуализма и постају као измишљени ликови у књигама и филмовима.
Страхоте и катастрофе, посебно оне повезане са елементарним непогодама и непријатељствима, не само да одбацују уобичајено понашање, већ и немилосрдно откривају и разоткривају много тога што је труло и застарело у јавним институцијама, а докрајчују слабе и одвратне у друштвеним односима. И то се првенствено односи на оне људе који показују најгоре квалитете у тешкој ситуацији.
Лако је пронаћи стотине видео доказа, на пример, из Мариупоља, који показују да обични људи, становници, које су украјинске власти препустиле својој судбини, организују свој живот у монструозним условима разореног града на основу колективности, узајамне помоћи. Штавише, упркос чињеници да су пре два месеца живели релативно обичним мирним животом и против своје воље нашли се између чекића и наковња, имају довољно далековидности да схвате политичку замршеност ситуације. Схватају да их користе као живи штит, да град уништавају фашистички бандити, да је хуманитарна катастрофа на савести кијевских власти. Њихов став према војној специјалној операцији је генерално негативан, а другачије и не може, с обзиром на то да су стамбени простори постали ратишта, али јасно разумеју ко је крив: САД и Зеленски и чије се акције могу разумети и оправдати. А они сигурно нису жртве пропаганде, јер им се осам година испира мозак у супротном смеру. Лишавање, дакле, материјалне стране цивилизације: станова, воде, светлости, топлоте, болница, продавница, уобичајених власти – не води ка уништењу њене духовне стране. Штавише, многи Мариупољци, људи нашег менталитета, супротно здравом разуму, не евакуишу се из града, чак ни када им је војска пресекла хуманитарне коридоре. Чекају коначно ослобођење града да би започели његову обнову.
Специјална операција је коначно открила одвратни гнојну рану у украјинском друштву у виду Бандере (укључујући значајан део интелигенције) и марионетске кијевске власти, које су одлучиле да Украјину претворе у амерички полигон за преобразбу Украјинаца у носиоце НАТО идеја. Међутим, специјална операција је почела да отвара гнојне ране руског друштва.
Издаја прозападних либерала
Први су се оградили од операције прозападни либерали, који су одмах чврсто заузели став о извесном поразу Русије. Испрва су то прикривали пацифистичким слоганом „Не у рат“, иако се и тада између редова читала радост због сваког уништеног руског тенка, уживање у изношењу најцрњих прогноза о последицама санкција, економском и политичком краху у врло блиској будућности. Чим је изашао чувени закон о одговорности за ширење лажи о оружаним снагама, они су масовно побегли у иностранство. Маске су скинуте како би се водила отворенија проукрајинска пропаганда, све до позива на убиство лидера Руске Федерације.
Могло би се помислити да ови прозападни либерали заузимају у извесном смислу добро промишљену грађанску позицију, брину о судбини Отаџбине, сматрајући извођење специјалне операције погрешном одлуком за народ наше земље. Односно да је њихов став, иако антивладин, патриотски. Међутим, није тако. Ништа промишљено и дубоко у њиховој идеологији није пронађено. Они потпуно понављају пропагандне пароле и агитације Стејт департмента, Русију сматрају државом – историјском злом и насилником над праведним светским поретком. Наравно, проамеричком, при чему неки то и не крију.
Немају аргументацију, осим празне приче о суверенитету Украјине и правдања украјинског неонацизма. Међутим, оно што је најважније, када је позиција ових либерала дошла у оштар сукоб са менталитетом народа, они су се без икаквог оклевања поставили изнад њега, те почели да га вређају и понижавају – обичне људе.
Издаја информатичара
Други који су се издвојили су конзументи либералне прозападне пропаганде – представници такозване креативне класе, пре свега из IT сектора. Истина, ти људи не заузимају никакав здрав политички став, већ су једноставно побегли из земље, плашећи се мобилизације и последица великих санкција. Њихова одлука је била заснована на годинама васпитаном космополитизму и страху од домаћих и професионалних потешкоћа.
Бег информатичара показује колико је омладинска политика била преплављена, колико се општа атмосфера васпитања младих у духу западних вредности индивидуализма и сопственог интереса показала јачом чак и од не само природних патриотских осећања, већ и природне потребеа образованог човека за познавањем политичких процеса. Друштво их је одгајало као атомизоване, нарцисоидне, аполитичне субјекте, па су при првој непогоди побегли као пацови са брода.
У понашању руских информатичара постоји нека аналогија са антивладиним активностима током „беломајданског“ периода белоруских IT стручњака. Лукашенко је својим рукама подигао читаву класу високо плаћених информатичара, које опозиционари годинама „жигошу“. А у време покушаја државног удара, постали су друштвена база масовних протеста и финансијски донатори обојене револуције.
Издаја богатих људи – олигарха
Следећи велики друштвени слој, који је показао јасно одбацивање конфронтације између Русије и Запада, била је „пословна заједница“ коју представљају власници бизниса – олигарси. И овде се њихова позиција, као и код либерала о „грађанској позицији“, разбила о гребене стварности и срушила се још једна устаљена теза да најбогатији имају висок ум и завидну проницљивост.
Нема ничег дубоког и интелигентног у позицијама Абрамовича („повуците трупе и преговарајте са Зеленским“), Тинкова („одмах зауставите непријатељства“), Дерипаске („окончајте овај државни капитализам“), Потањина („не конфискујте западне компаније“) и неких других. Они, попут правих кратковидих бизнисмена, брину само о својим економским интересима овде и сада и обузети су страхом за своја неизрецива богатства.
Може се рећи да је ово нетачна генерализација појединаца. Добро је, ако је тако. Али до сада видимо неколико ствари: стидљиво ћутање већине олигарха, масовни бег капитала и одлазак многих бизнисмена у иностранство. Имамо сада мноштво захтева за минималну помоћ војницима ЛДНР, па и Руске Федерације, а помажу им углавном обични грађани, али не компаније и не богати. Постоје знаци да „најбогатији“ не показују дужни ентузијазам у владином програму изградње независне привреде. Међутим, велики раст цена робе широке потрошње, која је у рукама приватних компанија, примећује сваки Рус.
Издаја „господара културе“
Круна антиратне опозиције били су наши „господари културе“, који су у малом, али сложном хору, почели да кукају за миром. Штавише, говорили су углавном они који се називају звездама, односно најизвођенији аутори и „хипизовани“ глумци, „специјалисти за утеху малограђанства“ (како је Горки згодно рекао). Многи од њих су пожурили да напусте територију Русије.
Све „звезде” имају приближно исту апстрактно-пацифистичку реторику и деловање на емоције. Потпуна омамљеност, страх и збуњеност у Агутина, страх, бол, неподношљива туга и стид у новонасталом Козловском, „понор у који падамо” комичара Слепакова; срамота, страх и ужас код Рапопорта, молитве Меладзеа, хистерија Земфире, а ту је и Гребеншчиковљево „лудило“, ту ије и Лазарев, који се стиди што приапда руском анроду, страх и бол показао је Ургант, исто се десило и са певачицом Монеточком, итд, итд. Зато је Галкин је неемотивно одбрусио: „Не може бити оправдања за рат!“ – и спаковане торбе са Пугачовом и… – правац Израел.
Нема пуно смисла помињати такве ликове као што су Ахеџакова, Макаревич, Лазарева, Хаматова, њихова политичка оријентација је била позната и пре специјалне операције.
Сви ови људи се не оптерећују ни анализом ситуације ни упућивањем на било какав детаљнији став. Потпуно је нејасно какво морално право имају да објављују своје апеле широј јавности, злоупотребљавајући, често, незаслужену популарност у политичке сврхе.
„Звездама“ су се придружили интернет идоли омладине попут Варламова, Дудја, Собчак и Шулман, који су покренули одговарајућу пропаганду на Интернету, пажљиво и вешто прилагођавајући поруке западних и украјинских медија.
Тако су се либерали, истакнути део техничке, стваралачке интелигенције, али и бизниса, нашли, најблаже речено, у опозицији не само према држави, већ и према народу. Може се рећи да је то манифестација неке сервилности према Западу, која им је увек била својствена, али се јасно манифестовала тек у активнијој фази конфронтације.
Што се тиче народа, најзрелији став се примећује управо код обичних, не увек образованих и начитаних људи. То показује да политичку и идеолошку зрелост нашег друштва дугујемо не „вођама јавног мњења“, „звездама“, бизнисменима, политиколозима, интелектуалцима, који су се самопрогласили елитом нације, већ оним вредним радницима из радничке периферије која је исмевана и понижавана последњих деценија . Они не само да се чврсто залажу за чишћење Украјине од нацизма, већ су и огорчени преговорима са бандом Зеленског, покушајима проналажења компромиса са Западом и деликатношћу војне операције. Симбол за народ нису били хистерични јауци шоумена, већ старица са заставом СССР-а, као да потиче са чувене Герасимовљеве слике, над којом се Бандера измотавао.
Клањање пред западом и неспособност за опште историје процене
У мотиве свих оних који агонизирају око тренутног мира у великој су мери умешани и њихове личне интересе. Либерали добијају новац са Запада, ИТ људи трпе због одсуства конфора због санкција, богаташи су оптерећени немогућношћу да воде луксузан начин живота међу англосаксонским рођацима, „звезде“ желе да наставе да се возикају на концерте по Америци и Канади. Међутим, постоји и нешто чисто идеолошко и психолошко што их све уједињује – клањање пред Западом.
Сво то покорно западњаштво својствено је људима који су духовно, морално и интелектуално слаби. Западни свет, САД, ЕУ су глобални центри моћи који тврде да диктирају своје наредбе широм планете. Њихова моћ изазива страхопоштовање, поштовање и поштовање у душама ових људи. Они су неспособни за опште историјске процене, неспособни да препознају да је вођство Запада изграђено на вековима колонијализма, геноцида, интервенција и извлачења ресурса из сиромашних земаља.
Овај сервилни однос према Западу надмеће се на њихов још одвратнији квалитет – бахатост према свом народу. Подигавши се на рачун новца, образовања или овладавања „масама“, они почињу да се према народу односе са презиром, стављају се изнад народа, сматрају га вечно заосталим и простим. Они себе и своје заједнице јасно одвајају од народа. Често отворено показују разметљивост према обичним људима.
ИЗДАЈНИЦИ РУСИЈЕ. ПОСТОЈИ И ПРОФЕСИЈА – МРЗИТЕЉИ РУСИЈЕ
Ова два фактора заједно предодређују физиономију људи који, имајући одређени утицај и тежину, преферирају прозападну позицију.
Међутим, потребно је унети неколико важних исправки у оно што је речено.
Прво, и наш народ је заражен западњаштвом. И обичним људима често теку слине на све страно и манифестује се неодољива жеља да се замере Русији. Међутим, овај тренд је много мање изражен и на прекретницама историје више бледи него него што расте.
Друго, нису сви из „креативне класе“, великании културе и бизнисмени упали у замку осуду Русије и оправдање украјинског нацизма и понизност пред америчком хегемонијом.
Треће, прекретница која је поколебала многе људе био је почетак војне специјалне операције од Руске Федерације, која је омогућила да се Русија прикаже као агресор. Наша држава није успела да убеди ове људе да су прве пуцње украјинске власти испалиле још 2014. године. То је делом и због чињенице да је идеалистичка идеологија „грађанског друштва“ насађивана нашој земљи већ тридесет година, док је антифашистичка пропаганда била слаба, при чему су осам година „вукли мачку за реп“ „минским форматом“ .
Ипак, овако или онако, вртлог догађаја почео је да повлачи линије разграничења у друштву, отвариле су се гнојне ране, али уследила су и самопрочишћавајући „расколи”. У овој ситуацији не треба бити склон помирењу и компромису – што је више јасноће, отворености и директности, то боље. Само по себи нема ничег злочиначког у жељи да се победи властита влада, али подржавање америчке хегемоније, подржавање претварања Украјине у упориште за напад на Русију и толерантан однос према нацистичком терору је злочин против народа, најсличан издаји која се не може толерисати. Не смемо заборавити оне који себе уздижу изнад нашег народа и окрећу воду на млин Запада.
С руског превео Зоран Милошевић