О ХАРВАРДСКОМ ИНТЕРЕСОВАЊУ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК: ИЗ ЈЕДНОГ ИНТЕРВЈУА ПОСВЕЋЕНОГ СРБИСТИЦИ И СРБИСТИЧКИМ ПИТАЊИМА

Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа ʼосим кајкаваца, тј. Словенацаʼ), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним језиком говоре? (Д. Обрадовић)

•  Италијан Марио Алинеи (M. Alinei, Origini delle lingue d’Evropa, II, Bologna 2000), ослањајући се на теорију континуитета и одбијајући идеолошки засновану тезу о досељавању Словена на Балкан у 6. столећу, српски језик на западу Балкана везује још за период неолита (7. мил. п.н.е), док неке друге јужнословенске језике, за које Ви показујете интерес, не препознаје у том периоду.
• У лингвистичком смислу, србистика има пуно право сматрати да српским језиком данас говоре и они (нпр. у Босни, Херцеговини, Ц. Гори, Дубровнику, Далмацији, Славонији) који се не сматрају, тј. више не сматрају Србима и који су назив језика којим говоре у међувремену преименовали према свом новостеченом или дограђеном националном обележју (исп. термин „Новохрвати“ код А. Старчевића), или тек према називу државе у којој живе.
• Титоистичка политика је по много основа према Србима била тек притајени наставак бечко‑ватиканске, али и коминтерновске (у оба случаја антисрпске) политике, чега се Срби у извесном смислу још нису ослободили, с много рецидива у различитим друштвеним областима.
• Мени се чини да у српским земљама, по традицији, образовање, медији и друштвене норме немају посебно наглашену улогу у очувању језичког идентитета. Уосталом, они и нису увек на линији потврђивања српског националног идентитета, што значи да су у одређеној мери и сами денационализаторски.

АУТОР: Првослав Радић

Почетком ове године обратио ми се електронском поштом један харвардски студент четврте године пореклом с ових простора, који пише завршни рад на тему језичког идентитета и језичке политике у Србији и Хрватској. У писму на енглеском језику он је изразио жељу за интервјуом са мном о овим питањима. Током даље преписке млади колега ми је доставио питања на која сам најпре намеравао одговорити писмено, али пошто је он планирао да у вези с овим задатком борави неко време у Загребу и Београду, прихватио сам да се видимо, како бих на та и можда нека друга, додатна питања могао непосредно одговорити кроз наш разговор. У међувремену сам му доставио и списак својих објављених радова који му у вези с овим интервјуом могу бити корисни. Састанак је одржан на Катедри за српски језик и јужнословенске језике Филолошкога факултета у Београду 12. јануара ове године, вођен је на српском језику, трајао је непуна два сата и од стране колеге је за његове потребе био сниман.

Због, пре свега, потребе да се у србистици пажљивије прати вањски интерес за језичка питања од значаја за српски народ, сматрам корисним да се у основним цртама забележи садржај овог интервјуа, за шта су ми послужила добијена питања и сам костур мојих одговора, унеколико и накнадно обликован на основу нових детаља из разговора. Достављена питања овде дајем и у оригиналу, на енглеском, и у преводу на српски, а искључујем само прво питање (као и мој одговор на њега), које се тиче моје професионалне делатности, односно мога кретања у области србистике. Уз напомену „Прилог“ (1–4) указујем на један број фотокопија којима сам током разговора поткрепио неке своје ставове и које сам саговорнику предао након разговора.

1.            Кажите ми нешто о свом језику и његовој повести, неке важне тренутке у његовом развоју. (Tell me about your language and its history/any important moments in the development of language.)

То је прилично широко питање, али укратко: српски језик спада у групу словенских, уже гледано јужнословенских, и то западнојужнословенских језика. Новија истраживања потврђују старе хипотезе (нпр. Ј. Копитара) о српском као аутохтоном језику у делу средњег и доњег тока Дунава, као и на добром делу Балкана. Италијан Марио Алинеи (M. Alinei, Origini delle lingue d’Evropa, II, Bologna 2000), ослањајући се на теорију континуитета и одбијајући идеолошки засновану тезу о досељавању Словена на Балкан у 6. столећу, српски језик на западу Балкана везује још за период неолита (7. мил. п.н.е), док неке друге јужнословенске језике, за које Ви показујете интерес, не препознаје у том периоду. Аутор српску језичку област види на простору Србије, у деловима Македоније, Босне, Славоније, те Румуније и Мађарске, уз њено потоње даље ширење дуж Тисе и Дунава. У том правцу иду и резултати разнородних истраживања других аутора (нпр. О. Трубачова, А. Кљосова, М. Гимбутас).

Наравно, много опипљивији лингвистички подаци о српском језику датирају из нама ближих времена, из периода нове ере. Из тих је времена (почетак 7. ст.) и прва државоидна творевина српског народа из области Тесалије, коју ће касније поменути и византијски цар К. Порфирогенит (De administrando imperio, 10. ст.) под именом Серблиа. Ево неких језичких одлика које су тада на српском етничком простору почеле заокруживати и представљати српски језички идентитет: 1) Рано укорењивање упитне заменице што / шта (у односу, нпр., на у северозападном суседству, у тзв. кајкавици, употребљавано кај / ке, или преовлађујуће ча / ца у тзв. чакавици, на југозападу); 2) Од 7. столећа је већ уобличен и развој рефлекса ћ и ђ (м. псл. група *tj и *dj, исп. кућа, међа); 3) Од 13. столећа стари глас јат је прешао доследно у е на источним српским просторима (нпр. дете), на западним, као у деловима Босне, у и (дите), а затим и у дифтоншко ије (дијете), – широко распрострањено по Хуму, Требињу, Дубровнику, Зети. Све су то обележја српског језичког простора, на којем готово до данас живи српски народ и на којем је он некада имао и своје државе. Овај језички простор ће касније страни чиниоци покушати да етнички и лингвистички саобразе својим политичким циљевима, а пре свега га другачије именују. Тако се негде од средине 19. столећа, не случајно у време политичке идеје тзв. илирског / југословенског заједништва, он почиње називати и анационалним лингвополитичким термином штокавица / штокавштина.

Западни, од 15. столећа донекле иновирани дијалекатски варијетет те „штокавице“, тј. српског језика, развио је четвороакценатски систем (с постакценатском дужином), седмочлану деклинацију (с ‑ама/-има у дат.-инстр.-лок. мн.) и др. особености, и управо је он радом Вука Караџића почетком 19. столећа узет за основицу српског књижевног језика. Иако је из овог варијетета у српски књижевни језик ушла и у њему широко заступљена ијекавица, екавица неће излазити из српског културног саобраћаја. Овај западни српски варијетет биће прихваћен 30-их година 19. столећа, у време тзв. илирског (дакле, не „хрватског“) покрета, и за књижевни језик Хрвата, свакако уз бечко‑ватиканску политичку подршку ширењу католичанства, тј. хрватства на исток (в. 2). Иначе, хрватска елита је, утолико пре што је и сама била углавном несловенска, до тада своју писменост и књижевност добрано развијала на страним језицима (немачком, мађарском, италијанском), а од словенске језичке баштине на несрпским или макар претежно несрпским идиомима, на тзв. кајкавици  и чакавици. Хрватска „кајкавица“ је заправо један дијалекат словеначког језика, те су кајкавци по језику Словенци, док је „чакавица“ недовољно јасног етничког порекла, иако има и претпоставки да је реч о говору „старих Хрвата“.

2. Како бисте окарактерисали језички идентитет Ваше земље? (How would you characterize the linguistic identity of your country?)

Примећујем да је у Вашим питањима тежиште на државним (политичким), а не на језичким оквирима, где, међутим, ретко има поклапања. Наиме, српски народ (дакле, и српски језик) постоји и изван Србије, као што у Србији, на другој страни, не живе само Срби, него и други народи, који не говоре српским језиком, или се изјашњавају тако. У Србији, на пример, живи чак 21 национална мањина, што чини 13% укупног становништва (попис 2011), и то ваљда говори о демократичности државе која је управо последњих деценија оптуживана као недемократска и тоталитарна. (Било би Вам, зато, корисно да поредите ово стање у Србији с њеним суседством.) Српски језик је, дакле, и мање и више од Србије, па праволинијско везивање (српског) језика за (српску, тачније србијанску) државу је погрешно јер је било периода у повести српског народа, на пример у време турске окупације, кад он није имао своју државу, али је имао развијену националну свест и свој језик. Парадоксално, али је тада српски народ биолошки био у бољем стању него када је имао заједничку државу с другим, суседним и сродним народима, на пример у време Југославије.

Дакле, можемо говорити само о свеукупном идентитету српског језика и ту се могу издвојити два начела у приступу српском језику. По лингвистичком начелу, традиционално негованом у србистици, српски језички простор би почињао од западне Бугарске и севера (С.) Македоније, ишао континуирано преко Србије, Босне, Херцеговине, Ц. Горе, делова Хрватске, па унеколико и Словеније. Тај простор се у бројним радовима данас именује већ поменутим лингвополитичким термином штокавица. Но, главнина те области је као етнички и језички српска препозната већ у научним радовима 19. столећа – код врхунских европских (нпр. аустријских и аустроугарских) слависта попут Словенаца Ј. Копитара и Ф. Миклошича, или Словака П. Шафарика, и њу одликују бројне особене језичке црте, међу којима су неке на које сам већ скренуо пажњу (в. 1). Иако верски издељена (угл. православни, католици, муслимани), ова област је вековима снажно баштинила српске језичке особености, као и српску културу у целини, укључујући и ћирилично писмо.

Да се подробније осврнем на још неке од страних аутора који указују на тај широки домет српског језика на јужнословенском простору. Енглез Џон Бауринг је почетком 19. столећа под српско етничко име и српски језик подводио области Србије, Босне, Славоније и Далмације, а одрази британског приступа тога времена наћи ће се и у Лондонском уговору из 1915. године, односно у његовој пројектованој политичкој мапи западног Балкана (Прилог 1). Баурингов савременик Немац Јакоб Грим сматра да би се под српским именом могло објединити целокупно становништво западнојужнословенске области, пошто, по аутору, ниједан јужнословенски народ нема такве повести која би се са српском поредити могла. Уз такве европске филолошке и етнолошке спознаје делује и Хрват кајкавац Људевит Гај (заправо Немац пореклом), предводник илирског покрета у Хрвата, којим су Хрвати из геостратешких амбиција прихватили српски књижевни језик за свој, но под називом „илирски“ (в. 1, 10). Тако, сам Гај на једном месту непосредно признаје да Хрватима никада није напамет пало тврдити да тај „илирски“ језик није српски. Уосталом, и у Великој општој енциклопедији П. Ларуса (1875) се и Хрвати и хрватски језик подводе под српско име. То значи да – у лингвистичком смислу – србистика има пуно право сматрати да српским језиком данас говоре и они (нпр. у Босни, Херцеговини, Ц. Гори, Дубровнику, Далмацији, Славонији) који се не сматрају, тј. више не сматрају Србима и који су назив језика којим говоре у међувремену преименовали према свом новостеченом или дограђеном националном обележју (исп. термин „Новохрвати“ код А. Старчевића), или тек према називу државе у којој живе. Српски је језик, дакле, шири од територије коју захвата српски народ, што, сматрам, нити је чудо у лингвистици, нити у овом случају то треба посебно доказивати.

Но, ту долазимо и до следећег начела. По политичком, пак, начелу, према сопственом уверењу, односно изјашњавању појединца о својој нацији, језику (и вери), тај српски језички простор је данас ужи: поред главнине Србије, он је сада везан за делове Ц. Горе, те Босне и Херцеговине (најпре Републике Српске), унеколико и Хрватске. Главни узрок томе је најмање двовековна геостратешка тежња великих сила за преуређењем Балкана стварањем нових нација и језика сопственим инжењерингом – не случајно управо на најширем, српском етничком и језичком простору. То је, заправо, стари колонизаторски метод којим стране силе према својим интересима креирају „нову стварност“ на туђем терену, а онда захтевају (често под претњом силе и окупације) да она буде прихваћена као реалност, што је Србима и у ово време добро познато. Овај утицај странаца је углавном ишао (па и данас иде) линијом злоупотребе верског осећања овдашњег живља, односно методом њиховог међусобног сучељавања, према давно познатој Цезаровој Devide et impera. Он се, тако, испољио и кроз тежњу за грађењем нових националних (и језичких) идентитета, и то по далеко слабијем начелу од језичкога, по верском, чиме је вера постала главни и васколики граничник на српском етничком простору, па тако и незаобилазан чинилац у лингвополитичким питањима. Тако се у политичком смислу, поред „хрватскога“, сада већ говори и о „босанском“ (тј. „бошњачком“), али и „црногорском“ језику, где чак ни вера (јер је нужда „закон“ мало изменила) није граничник према „српском“. Процес углављивања вере као битног метода у инжењерингу ове врсте најчешће је био насилан, па је, на пример у хрватском случају, подразумевао католизацију православних и потоњу хрватизацију тих католика, – дакле, асимилацију српскога живља. (Тако је овај инжењеринг, између осталог, за резултат имао чишћење Срба из католичког, потом и муслиманскога корпуса, иако народи Европе (нпр. Немци), па и Балкана (нпр. Шиптари), имају у свом етничком бићу различите верске скупине, што Србима као најбројнијем народу на Балкану очито није допуштено.) У ратним временима овај процес је био посебно бруталан и подразумевао је и геноцидне акције према српском становништву (исп. деловање јасеновачких нацистичких логора за време НДХ уз подршку Ватикана, протеривање Срба у хрватским војним акцијама 1995. год. уз подршку америчког војног и дипломатског кадра и др.), иако елементе тих метода није тешко препознати ни у савременој Хрватској. Због свега тога се након најмање два века расрбљавања западних Срба новонастало стање ствари у лингвистичком смислу не може прихватити и верификовати од стране србистичке науке, јер се ту на лингвистичком плану није ништа ново десило. Уосталом, још су српски прваци 19. столећа (нпр. В. Караџић, С. Милетић) хрватски језик били спремни признати само у политичком смислу, што би морао бити добар путоказ и савременим Србима, ако србистику уопште признају за науку.

Отуда је неспорно да се на некада превасходно српском етничком простору у политичком смислу, према Брозовим (одн. још старим коминтерновским) политичким границама, данас издвајају или покушавају издвојити нови, политички језици као језички стандарди, иако међусобно посве различитог степена стандардизованости. Претежно вештачким уграђивањем језичких разлика, у домену манифестативне функције језика као раздвајајуће (за разлику од комуникативне као спајајуће), граде се или дограђују мање‑више исто тако створене нације на овом простору. Међутим, у поређењу с другим словенским, или јужнословенским књижевним језицима (нпр. с бугарским, словеначким, па и македонским, формираним углавном природним развојем), овај вештачки уситњен блок књижевних језика (стандарда, заправо варијаната, исп. 7) и даље је толико међусобно близак да србистика има пуно право да их сматра регионалним нормама (варијантама) једног истог књижевног језика – српског. (Таквих примера у свету има доста, нпр. у вези с енглеским, шпанским, немачким, арапским и др.) Зато би их, заправо, најисправније било сматрати београдском, сарајевском, бањалучком, подгоричком, загребачком и др. варијантом српског језика, чиме се, уосталом, и нема посебно право бавити лингвистика, него најпре социолингвистика, или социјална лингвистика, тачније (лингво)политика.

3. Који су фактори важни за то како људи овде размишљају о језику? (What factors are important to how people think about language here?)

Узимам да се питање поново тиче Срба и српског језика, па ћу поново поћи од целине српског језика и његових традиционалних територијалних домета. Тај просторни чинилац, свест о старини и традицији снажно утичу и на то како Срби размишљају о свом језику, како у прошлости тако углавном и данас. Кад је о западним територијама реч, Срби су, на пример, тек тзв. кајкавце и чакавце (в. 1) разликовали од себе и свога језика. Њих су шаљиво, можда унеколико и подсмешљиво, називали по посебним, већини Срба (и српскиговорећима) необичним упитним заменицама „кај“ и „ча“ (м. „што / шта“), и тек су те области сматрали српском језичком периферијом, тачније претежно несрпским крајевима. Термин „штокавски“ уместо „српски језик“ вероватно је тек накнадна, лингвополитичка творевина, аналошки сачињена према „кајкавски“ и „чакавски“, из геостратешких потреба у инжењерским политичким канцеларијама Запада. Нешто тако је претходно чињено и с термином „илирски“.

За ову тему није неважно ослушкивање оног митолошког слоја на који је српски књижевник, нобеловац Иво Андрић својевремено скренуо пажњу. У овом је случају та широка балканска просторност српског језика добро исказана српском народном крилатицом, и данас живом међу Србима (макар и са шаљивом бојом): Говори српски да те цео свет разуме! Уосталом, ако се у време Турске царевине српски језик под тим именом (и на ћирилици) и на турском двору службено употребљавао као дипломатски, онда ова крилатица и нема у себи толико митског. (Занимљиво је да турском окупатору, за разлику од европских, изгледа није посебно сметало српско именовање језика.) У исто време у Срба се подразумевала и народска представа о широкој дијалекатској разновидости овога простора, па и нека врста трпељивости према том шаренилу (исп. израз Није шија него врат). Та трпељивост је у исто време подразумевала и отвореност према страним језичким наносима, па се у србистици неће укоренити пуризам и неће долазити до организованог протеривања и замењивања страних речи и израза. Зато ће на српској страни бити доста језичких вицева и анегдота на тему одбацивања страних речи и замењивања домаћим код наших западних суседа, на пример за турцизме каиш („околотрбушни панталонодржач“), олук („околокућно пишало“) и др.

У оквиру проматрања односа Срба према своме језику постоји још један важан детаљ, а он се тиче агресивности западних спољних чинилаца, која је у прошлости неретко утицала на постојаност српског националног идентитета, добро исказаног најпре очувањем српског језика, односно назива „српски језик“, и ћириличнога писма. Вишевековни прогон српског имена и ћирилице као српског писма управо је утицао на њихово учвршћење у српском народу. Наравно, њих на постјугословенским просторима, нарочито западним, није лако сачувати, парадоксално – чак ни данас. У Хрватској, као католичкој земљи, сада већ и члану Европске уније, у којој је због некадашњег бројног српског становништва за књижевни језик узет српски (в. 1, 2), врши се прогон и српског имена и српског писма. Није много другачије стање ни у Босни и Херцеговини, за коју је приликом једног јубилеја посвећеног Дејтонском споразуму амерички дипломата Ричард Холбрук изјавио да јој је највећи проблем сам назив Република Српска, прихваћен овим споразумом. Има пуно простора за истраживање овог феномена отпора српског народа, као и повесних тапија које он на овако мучан начин стиче. Уосталом, и НАТО бомбе које су крајем 20. столећа дивљачки бацане на српске цивилне и војне објекте прилично су верно оцртале српске етничке просторе и потврдиле их за будуће српске генерације. (То су, уопштено посматрано, управо они српски етнички простори за које још увек нема места у ЕУ.)

Кад је реч о ставу Срба према називу свога језика, што је, чини се према питањима, једна од Ваших преокупација, српски народ и по традицији и по своме знању свој језик зове српски. То није било увек лако одржавати кроз повест, јер се на програму расрбљавања Срба филигрански радило у страним центрима вековима. И аустроугарски окупатори и југословенски агитатори (посебно Брозови) су се били устремили на назив „српски језик“ и на ћирилично писмо, при чему је и једнима и другима ударна песница био хрватски кадар (в. 8). У време Брозових комуниста, који су се након Другог светског рата и уз подршку Истока и уз подршку Запада више понашали као окупатори према Србима и Србији него као ослободиоци, за назив језика је наметан „српскохрватски“, а за употребу назива „српски језик“ ђак је у Србији могао добити негативну оцену. Тако ће се у 20. столећу на истим линијама наћи и аустроугарски монархисти и Брозови комунисти, дакле, и одредбе аустроугарске окупационе власти у Србији (1916) и Брозов тзв. Новосадски договор (1954, в. 12), па у том смислу не изненађују ни савремени притисци према Србима у истом правцу, иако под нешто другачијим идеолошким окриљима. Титоистичка политика је по много основа према Србима била тек притајени наставак бечко‑ватиканске, али и коминтерновске (у оба случаја антисрпске) политике, чега се Срби у извесном смислу још нису ослободили, с много рецидива у различитим друштвеним областима.

Но, када је реч о називу језика у Срба, и он ће сведочити о некада широким српским просторима, данас добрим делом национално пререгистрованим за геостратешке потребе Запада. Јер, и преци оних који се данас у националном смислу сматрају Бошњацима, Црногорцима, добрим делом Хрватима (у одређеном територијалном домету и Македонцима и Бугарима) – свој су језик називали српским. Историја има много потврда о томе из Босне, Херцеговине, Дубровника, Далмације, Славоније итд. Да поменем само неке. Аустријски попис становништва у Дубровнику на самом крају 19. столећа (1890) показује да од 11.177 становника 9.713 говоре „српски“ (исп. Календар Дубровник, 1898), где је, наравно, превасходно реч о тамошњим Србима католицима. Према овом попису, осталих језика (нпр. италијански, мађарски, немачки) има далеко мање, а „хрватскога“ у рубрикама уопште и нема (Прилог 2). Можемо поменути и стање од пре само нешто више од једног века у превасходно православној Црној Гори, за коју се у Земљопису Краљевине Црне Горе (Цетиње, 1911) на самом почетку уџбеника каже да у њој „живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком“ (Прилог 3). А данас већ и овде имамо на делу покушај језичке рестандардизације с циљем удаљавања овога становништва од српског народног бића. Наравно, паралелно с новим националним инжењерингом.

У омеђивању повесних домета назива „српски језик“ Србима често помаже делатност противничких страна, што је такође део одговора на питање како Срби размишљају о свом језику. Мислим овде пре свега на бројне активности кривотворења у области филологије, које српски народ само утврђују у сопствени национални и језички идентитет. Јер, многа филолошка дела објављивана под хрватским именом садрже несумњиво српску језичку грађу, као што су народне песме објављене у Хрватској крајем 19. столећа, а овај поступак је и сам хрватски филолог Ватрослав Јагић оценио као „šovinizam hrvatske braće“. Посебност у овом смислу представља Rječnik hrvatskoga jezika Ф. Ивековића и И. Броза (1901), који је и по признању једног од аутора у предговору по својој грађи – српски. Нема, дакле, никаквог разлога да српски народ и србистика буду увучени у питање идентитета српског језика, односно питање назива језика којим говоре Срби, тј. пре свега Срби.

4. Шта мислите, како језичка политика утиче на језички идентитет у Вашој земљи? (How do you think language policy influences linguistic identity in your country?)

 О оваквим питањима непотребно уско везиваним за државни оквир, ја сам се унеколико већ изјаснио (исп. 2). Но, када је непосредно реч о језичкој политици и језичком идентитету, требало би да језички идентитет одређује и усмерава језичку политику једног народа, а не обрнуто. Срби данас, после најмање читавог века погубне идеологије југословенства, имају прилику да се њихова језичка политика (српска) заснива на њиховом (српском) језичком идентитету, што је, на пример у Србији, исказано кроз одређене законе (в. 5). За разлику од стања у деловима несрпскога суседства, у Србији језичка политика не тежи да предњачи испред живих језичких процеса, односно да их предводи и њима управља, што значи да нема потребе за језичким инжењерингом, као и што нема израженог језичког пуризма (в. 3, 7). Ипак, у те основне идентитетске одлике, кад је реч о књижевнојезичком плану у Срба, спадају, на пример: 1) назив језика с традиционалним, српским националним именом („српски језик“); 2) двојатовски изговор (екавица и ијекавица) као најраширенији; 3) употреба ћириличног писма и фонетског правописа; 4) отвореност према страним (данас нарочито западњачким) цивилизацијским утицајима, пре свега у лексици, – и др.

5. Опишите језичку политику у Вашој земљи, односно како Влада комуницира с језиком. (Describe language policy in your country/how the government interacts with language.)

Главни језички оквир, одакле управо поменух неке одлике, нашао је места и у законодавству Р. Србије. На пример, по Уставу Србије (2006) у Србији „у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (чл. 10), не рачунајући мањинске језике и њихова писма (исп. 2), што је такође регулисано одређеним законима. То не значи да у том смислу језичка политика не би могла бити нешто активнија, па и доследнија у очувању српских језичких посебности (в. 6). Можда по инерцији титоистичког (па и неких пређашњих) наслеђа, термин „српскохрватски језик“, на пример, и даље повремено истрајава у појединим доменима употребе, а стање у погледу очувања и неговања ћирилице је и даље отежано. Рецидиви југословенства јављају се и у другим језичким доменима, па чак и у изради граматика српског језика (исп. П. Радић, О српским граматикама између науке и политике и о неким другим питањима, https://naukaikultura.com/o-srpskim-gramatikama-izmedju-nauke-i-politike-i-o-nekim-drugim-pitanjima/). Поред једног броја србијанских политичара и поједини србисти ни данас нису способни да схвате, или то не желе, да је у југословенско време Србији наметнути назив „српскохрватски језик“ (као и употреба латинице) међу српством имао колико‑толико оправдања у томе што се чинило да овај компромисни назив може представљати политички залог опстанка Срба у Хрватској. Они тешко поимају да након протеривања највећег дела тамошњих Срба не постоји никакав разлог за даљим компромисним решењима која би била на штету српског идентитета.

Ја бих, међутим, овде отворио за мене много занимљивију тему и поставио питање: Колико вањска (не‑српска) језичка политика, дакле, стране владе и институције западних држава, покушавају да утичу на српски језички идентитет? Како на то утиче, на пример, језичка политика из западних политичких центара који су последњих година, у време распада СФР Југославије, ангажовали запажен лингвистички кадар како би ојачали старе или створили нове политичке језике на постјугословенском простору? А та иста језичка политика упорно покушава да и Србију угура у ове процесе вештачког удаљавања од „других“ и процесе јачања линија разграничења према њима, свакако из убеђења да би било најбоље да се Србија одрекне западних Срба и своје западне баштине. Парадоксално је што се у исто време ти „језици“ од стране истих лингвополитичких актера (нарочито када у својим државама за своје потребе треба да омогуће њихово финансирање), ипак, сматрају једним, полицентричним језиком, за који се смишљају различити језички називи (нпр. „босанско‑хрватско‑српски“, одн. „босанско‑хрватско‑српско‑црногорски“) и њихове скраћенице (БХС одн. БХСЦ). А исто такав, полицентричан енглески језик (да не наводим примере за шпански, немачки, арапски и др.) његови говорници не називају „британско‑америчко‑канадско‑аустралијско‑новозеландским… језиком“ (нити га воде, нпр., под скр. БАКАН…). […] Ваше запажање да на тим просторима постоји усаглашеност око назива „енглески језик“ само је доказ више да је ово стање на простору Балкана резултат националног и језичког инжењеринга, активно спровођеног бар последња два века од стране великих сила. И то прилично праволинијски, уз рециклажу старих идеја и без много маште.

Добар пример за тај вањски, по Србе денационализаторски језички инжењеринг спровођен на делу јужнословенског простора је граматика српског језика (Bosnian, Croatian, Serbian, The University of Wisconsin Press,  2006) написана од стране америчког лингвисте Ронел Александер у коауторству с Е. Елиас‑Бурсаћ (Ronelle Alexander, Ellen Elias‑Bursać). Држећи се политичког програма Запада о учвршћењу пређашњих политичких (комунистичких) граница на постјугословенском простору, граматика је с језичког аспекта подржала и језичко разграничење између Србије, БиХ и Хрватске. Показавши се политички прилично ангажованом и лингвистички пристрасном, она се нашла на линији даљег распарчавања српског етничког и језичког простора, одређујући шта има бити чије у језику. Тако се „српском“ (заправо србијанском!) у уџбенику пренаглашено уграђује екавица, за разлику од „хрватске“ и „босанске“ ијекавице. Видне су, даље, разлике у употреби инфинитива, на пример уз тзв. непотпуне глаголе (нпр. морам ићи у „хрватском“ и „босанском“), у односу на конструкцију да + презент (морам да идем у „српскоме“), а понегде су (нпр. у реду речи, исп. „српско“ Да ли је твоја? : „хрватско“ и „босанско“ Je li tvoja?) ове зацртане разлике и сасвим произвољне. Наравно, начињена је и прилично оштра разлика према писму (латиница у „хрватском“ и „босанском“ : ћирилица у „српском“), при чему је у више случајева у оквиру упоредо датих текстова из ових „језика“ та разлика у писму (која и није језичка) једина. Крећући се збирно и по књижевном и по разговорном језику, и по жаргонима и по дијалектима, аутори су лако налазили, пренаглашавали и увећавали број језичких неслагања, па и откривали нове, необичне разлике међу овим варијантама. Такво је, између осталог, и лексичко разликовање између „хрватскога“ bok!, „босанског“ zdravo! и „српског“ ћао! Није, наравно, искључено да су понеке од ових разлика резултат и злонамерних савета или шаљивог расположења домаћих консултаната на које су се аутори ове граматике ослањали. (Мени је, између осталог, познато да се у претходним, рукописним варијантама ове књиге налазио и податак да је химна српских ратника Тамо далеко хрватска народна песма.)

У сваком случају, оваква граматологија тежи да рашири своје лингвополитичко учење на Западу и нађе му примену у различитим културним и другим доменима, па тако ту врсту језичке идеологизације можемо пратити и у америчкој филмској продукцији, посебно оној с босанскохерцеговачком ратном тематиком 90‑их година. Тако су и у антисрпском америчком играном филму Behind enemy lines (ʼИза непријатељских линијаʼ, 2001) у говор босанскохерцеговачких актера, тамошњих Срба и „Бошњака“, уграђиване језичке разлике између Србије и БиХ, отприлике онако како је то замишљено у граматици Р. Александер, па је главна пропагандна порука овога филма да су Срби у Босни и Херцеговини заправо само агресори из Србије. Штета је што српска публика није имала прилике да види овај филм, који се у земљама с америчком политичком доминацијом, рачунајући и поједине земље Далеког истока, безброј пута приказивао на тамошњим телевизијама лажно представљајући стање у тадашњој Југославији, а заправо најављујући наставак рата против Срба другим средствима (в. 6).

Колико је тај снажни глобалистички концепт национално‑лингвистичког инжењеринга и почетком 21. столећа остао ненаклоњен Србима, дочараћу једном анегдотском епизодом из времена мога боравка у Сеулу (Ј. Кореја) у својству гостујућег професора српског језика и културе. Професор из Хрватске, с којим сам делио кабинет, пожалио ми се једнога дана да су му корејски студенти скренули пажњу на то да реч група, коју је професор употребио у неком вежбању с њима, није хрватска. Рекао сам му да вероватно мисле да је реч група српска, а скупина хрватска, што је професор прихватио као вероватно објашњење. Дакле, и у далекој Кореји студенти србистике („србокроатистике“), који и на четвртој години ретко успеју да савладају основе српског језика, на време су, међутим, обавештени о српско‑хрватским односима и језичким (тј. варијантским) разликама. Наравно, студенти мање знају о историјату овога питања и о томе да се ове разлике углавном вештачки уграђују и дограђују с циљем да језичка и свака друга подвојеност између Срба и Хрвата (православних и католика) буде што већа и оштрија, како би то било у складу с геостратешким интересима Запада. То што у овом случају ни хрватски професор није знао како се каже реч група на „хрватском“ језику (и што га је приликом његовога повратка у Хрватску сачекало много нових „хрватских“ речи за учење) паметнима је, ваљда, довољно за разумевање проблема.

6. Какву улогу играју други фактори, попут образовања, медија и друштвених норми у формирању језичког идентитета у Вашој земљи? (What role do other factors like education, media, and social norms play in the formation of linguistic identity in your country?)

У српском случају реч је о одржању, а не о формирању језичког идентитета. Осим тога, мени се чини да у српским земљама, по традицији, образовање, медији и друштвене норме немају посебно наглашену улогу у очувању језичког идентитета. Уосталом, они и нису увек на линији потврђивања српског националног идентитета, што значи да су у одређеној мери и сами денационализаторски (исп. 5). Иако је, на пример, по важећем Уставу српско службено писмо ћирилица, деца у Србији већ од другог разреда основне школе уче латиницу у оквиру предмета Српски језик, вероватно из потребе очувања везе с јужнословенским западом и приближавања тзв. европским вредностима. Латиница доминира у јавном простору, па је она у искључивој употреби и на већини ТВ станица с националном фреквенцијом. На некима од њих се (нпр. на TV Pink, TV Vesti) повремено може уочити и присуство њених неуређених варијанти, заправо, латинице с романским решењима (често геминатама) за слова с дијакритичким знацима, исп. Vuccich, м. Vučić, sveccano м. svečano, nozzem м. nožem, umessanost м. umešanost (у нешто старијој варијанти са: cc м. ć, ch м. č и др.), уз већ почесту употребу латиничнога dj м. đ (исп. презиме Djedović м. Đedović). Тзв. ошишана латиница (без дијакритичких знакова, исп. koza м. koža, sisati м. šišati) је и шире присутна у грађанству, а укорењена је, сматра се, такође по основи техничких неподобности у вези с коришћењем разних комуникационих средстава. Тежње за обуздавањем латинице постоје и у народу и у делу струке, али су оне слабе и недовољно подржане од стране државних и стручних институција, са слабим општим увидом у предности двовековно стабилног и готово савршенога графијског система који Србима нуди српска ћирилица. (Стање ћирилице и случајеви наметања латинице Србима у јужној србијанској покрајини Косову и Метохији од стране тамошњих окупационих власти је посебна тема.)

Тиме смо се дотакли и домена медија, у Србији широко отворених страним језичким утицајима. Као некада турцизми, данас англицизми (тј. американизми, тачније САД‑изми) незадрживо продиру у језик српских медија, а њихова се неконтролисана употреба у јавном простору понекад граничи с неукусом и помодарством (карактеристичним за ТВ лик С. Шојића), па и непристојношћу. Реч је о бројним речима и изразима из енглеског и других западних језика (понекад готово читавим реченицама), који неретко улазе у српски језик непосредно из страних медија путем бројних дописништава, уредништава, кроз различите рекламне садржаје, забавне емисије (за младе) и др., чиме говор домаћих медија на махове постаје недовољно разумљив ширим српским слојевима становништва. Има телевизија с националном фреквенцијом чији је и сам назив на енглеском (нпр. TV Happy), као што и читаве рубрике на неким телевизијама имају енглеске називе (типа Best of…). Недавно је водитељ у вестима на једној телевизији саопштио како ће на познатом европском скупу србијански председник „учествовати у дискусији на тему хаутурестартглобалкооперејшн“.

У јавном простору не дејствују више само стране речи и изрази попут: маркет, ресторан, спикер, лидер, опција, пројекат; суперстар, евергрин, лонгплеј, хепиенд, океј, него и: дрил, кул, естаблишмент, дизастер, руморс, нотинг, оклок; бедгај, њуејџ, њудил, лајфстајл, локдаун, мејнстрим, мелтингпот, риалтајм, прајмтајм, токшоу, фејкњуз, дедлајн, дримџоб, писмејкер, траблмејкер, нонпејпер, ноухау, ролеркостер, антиејџинг, лајфкоучинг, софтпауер, брејнвошинг, фајнтјунинг, даблплеј, шејкхендс; фенси, френдли, спуки, драјвлес, олинклузив; бајдвеј и др. У порасту је, тако, и број хибридних речи и израза, односно образовања (промптно, индипендистички, фејковати, хендловати, пејстовати; у фулу, по дифолту; кликабилан, шерабилан; сингл‑жена, смарт‑сат / смартић‑сатић, уоу‑цена, уоу‑шанса, топ‑догађај, ракија‑шоп, вин‑вин комбинација). Посебно поље дејствовања енглеског језика омеђено је за рекламне ТВ и радио садржаје, те спикеров непосредан говорни пренос енглеских израза садржаних на производу, исп. Шампон хедендшоулдер, Шопендгоу продавнице, Екстраклин пауер капсуле за прање веша, Таш – олинхаус – универзално средство за чишћење подова, Феримакспауер (детерџент за прање судова), Колорсензејшн (боја за косу) итд. Са страном лексиком у српски језик улази и страна фразеологија, као у тренутно омиљеном изразу српских политичара бити у нечијим ципелама (енгл. to be in someone’s shoes) м. бити у нечијој кожи, изразу који на занимљив начин представља цивилизацијску, па и етнопсихолошку разлику између ових култура. Чак и читави реченични модели широко улазе у српски језик нарушавајући његову природу и његов идентитет. Добар пример је прилог икада, који се све чешће употребљава по страном обрасцу, исп. најбоља песма икада (енгл. the best song ever) м. најбоља песма (икада) до сада, а ту је и снажно ширење синтаксичког домета образовања са ‑год (енгл. ever).

Штавише, поједини часописи намењени младима (нпр. Мали забавник, Београд) у свом стрипованом делу имају непосредно измешан српски и енглески текст (ред једног, ред другог), што за циљ не може имати ништа друго до американизацију српских нараштаја. Не видим да ови правци језичке глобализације предвођени англицизмима и енглеским језиком могу бити у сагласју с очувањем ичијег идентитета, па и српског. Ако не постоје државне институције које организовано брину о овим језичким питањима, или се сматрају ненадлежнима за њих, онда би макар нека врста „диверзификације“ страних културних утицаја овде могла бити благотворна.

7. Које су разлике између српске и хрватске језичке политике и како разлике у језичкој политици у Србији и Хрватској утичу на језички идентитет? (What are the differences between Serbian and Croatian language policy and how the language policy differences in Serbia and Croatia affects linguistic identity?)

Најпре, термин „Serbian“ („Serbian language policy“) који, разумљиво, и Ви у питањима користите за „српски језик“ је погрешан, – јер он полази од основне речи „Serbia“. По том термину, српски народни језик је онолико распрострањен колика је и Србија, – а када политички ње није било (нпр. под турском окупацијом) – није било, значи, ни српског језика. То је, најблаже речено, политички некоректно, како се то данас модерно каже, и у супротности је с неким цивилизацијским тековинама. На пример, Британски филолог Данкан Вилсон (Duncan Wilson), и не само он, за српски језик користи назив „Serb language“, јер зна да тај језик лингвистички захвата много шири простор од политичкога домета Р. Србије. И неке моје америчке колеге разумеле су тежину овог терминолошког питања. Дакле, под Вашим „Serbian language“ подразумеваћу српску језичку политику, а не србијанску, јер у вођењу ове језичке политике постоји природни интерес и природно садејство српских научних и културних институција са ширег српског етничког простора (нпр. Београд, Бањалука, Никшић и др.), а о народу да не говорим. Но, из мојих претходних одговора се понешто разазнаје кад је реч о овим питањима у Срба (нпр. 2–5), па ћу најпре поћи од стања код Хрвата, што се овде намеће као кључна тема.

Из разлога трагања за својим идентитетом пред опасношћу од Аустријанаца, Мађара, Италијана и најзад Словенаца и Срба, хрватски прваци су у последња два века стали обраћати пажњу на језичку страну. Утолико пре што је језик могао симболизовати националну посебност, и то почев од самог његовог назива као највидљивијег утиска о посебности. То говори да се језик и даље види као основа идентитета на Балкану, што, уосталом, потврђују и странци који су снажна подршка национално‑језичком  инжењерингу на овим просторима. Наравно, неке културолошке разлике су се поодавно природним путем укорениле у говору Хрвата и Срба, претежно у лексици, и оне су неспорне, као у религијском домену, исп. križ / крст, kršćanin / хришћанин, svećenik / свештеник, али и шире, као у примерима tjedan / седмица, тј. нед(ј)еља (дана); barbari / варвари и др., при чему хрватских еквивалената овога типа углавном нема или их није било ни у западним српским говорима. Пуно тога је, међутим, код Хрвата постигнуто вештачким путем, па је временом у односу на Србе распон тих разлика постајао све шири, што је постизано различитим језичким средствима. Уопштено узев, из овога хрватског арсенала можемо издвојити следеће: 1) Узимање западних одлика српског дијасистема за хрватска обележја (нпр. ијекавизам, рачунајући једносложно дуго јат м. двосложног, именичка промена придева, те бројне лексеме као kruh ʼхлебʼ / ʼхљебʼ, zrcalo ʼогледалоʼ); 2) Оживљавање архаичних језичких појава (нпр. словенска имена месеца у години, мноштво речи попут prisega  ʼзаклетваʼ, nazočnost ʼприсуствоʼ); 3) Бројне интервенције у творби речи (нпр. gledatelj ʼгледалацʼ, polovica ʼполовинаʼ, intervenirati ʼинтервенисатиʼ), уз које иде већ традиционално учитавање београдској варијанти којечега по овој (нпр. учитељка за učiteljica, прозорче за prozorčić) и другим основама; 4) Одбацивање страних речи, односно њихово калкирање према каквом страном обрасцу (нпр. sveučilište ʼуниверзитетʼ, tisak ʼштампаʼ, колодвор ʼстаницаʼ), при чему су посебно грцизми, турцизми (и тзв. србизми) постајали непожељнима (исп. tisuća м. хиљада гр. порекла, мљевеник м. ћевап тур. порекла) као својеврстан „бизантизам“, супротстављен наводно европској култури Хрвата; 5) Доследна употреба латинице (уз њено наметање и тамошњем српском становништву), те појачани елементи морфолошког правописа (нпр. podatci), уз изворно писање страних личних и географских имена (Ludwig van Beethoven, New York). Шира анализа указала би и на друге методе, на пример везане за тежњу хрватских стандардолога да се загребачка варијанта обогати „чакавским“ и „кајкавским“ лексичким елементима и тиме снажније искорачи из српске језичке основе.

Но, до краја 60‑их година прошлог века та различитост као да није попримала шире размере. Један кратак вишејезични речник приложен уз илустровани уџбеник за почетнике (Hartwig Löffler, Guten Tag, liebe Kinder! Mladinska knjiga, Ljubljana 1970) донео је поред ступца с немачким речима и изразима и ступце са синонимима на словеначком, македонском, а у складу с принципима Новосадскога договора (в. 12) и на „хрватскосрпском“ (Mali rječnik riječi i izraza u tekstu) и „српскохрватском“ (Мали речник речи и израза у тексту) језику. У односу на лексику из словеначког и македонског, представљено стање у последња „два језика“ изгледа прилично комично. Основна је разлика између „хрватскосрпског“ и „српскохрватског“ не баш оправдано спроведена у области писма (латиница / ћирилица) и још мање оправдано у области рефлекса јата (ијекавица / екавица), док су друге разлике врло ретке, па и безначајне („beo, bijel“ / „бео“; „sedmica, tjedan“ / „седмица“). Оно што ће се касније представљати кључним језичким разликама између „хрватског“ и „српског“ овде је наведено као заједнички речнички фонд („porodica, obitelj“ / „породица, обитељ“, „raditi, djelati“ / „радити, делати“, „nogomet, fudbal“ / „ногомет, фудбал“), па ће чак и имена месеци, на која су у загребачкој варијанти посебно поносни, бити једнако распоређена на обе варијанте („april, travanj“ / „април, травањ“; „oktobar, listopad“ / „октобар, листопад“).

У овим процесима раздвајања две су се чињенице парадоксално укрстиле у хрватској стандардологији. Прва је она о великом труду хрватских филолога на удаљавању „хрватског“ језика од српског језичког идентитета, а друга она која у исто време показује да загребачка варијанта (с центром у „кајкавској“ области) и даље боље чува изворну, Караџићеву стандардолошку баштину него што је чувају источнији, српски центри, у којима су лингвисти склонији да прате и уважавају живе језичке токове. (Уосталом, на источним просторима је и језичка балканизација снажнија, с већом вероватноћом да преко градских центара она делује и на књижевни језик.) То, међутим, још увек не може оставити жељени утисак у Хрвата о хрватскоме као посебном језику, који се јасно разликује од српског (исп. нпр. само исту граматичку структуру и базичну лексику за делове тела, за бројеве од 1 до 10 и др.), упркос сталним акцијама да се новоуграђени, вештачки језички модели наметну кроз граматике и језичке приручнике, чак и по цену удаљавања од говора ширих народних слојева. Зато и поједини страни аутори судбину загребачке варијанте сагледавају тек кроз евентуално прихватање језичких налога из савремених хрватских граматика, правописа и речника од стране будућих школских генерација (Robert D. Greenberg, Language and Identity in the Balkans, Oxford University Press, New York 2015, 133).

Већ се из овога могу назначити основне разлике у језичкој политици између Београда и Загреба. У сваком случају, српска језичка политика не тежи инжењерингу, или каквој организованој рестандардизацији коју би морао подстакнути распад СФРЈ. Она остаје по традицији антипуристичка, и не баш посебно активна, што свакако има добрих, – али можда понекад и лоших страна. Она не иде за принципом затварања у уске границе, јер јој је и даље циљ отвореност према српским земљама, тј. према васколиком српском народу и његовој баштини, па ако је то могуће и према другим, српскојезичним народима. Отуда српски језик није гадљив ни према кроатизмима (одн. тзв. кроатизмима), о чему на шаљив начин сведочи једна анегдота по којој се познати хрватски лингвист Далибор Брозовић својевремено жалио београдским колегама да све што Хрвати у језику смисле и уведу као знак своје језичке посебности – Срби прихвате као своје. Можда то треба узети као културни образац за српско‑хрватске односе. За Србију се, дакле, не може устврдити онај тип језичке политике који постоји у Хрватској, и не само тамо. Уосталом, сумњам да језичка политика у Хрватској, оваква каква је, уопште може створити посебан језички идентитет, а у српским земљама језичка политика за тим, из добро познатих разлога, и нема потребе. Јер, како је с правом у србистици речено, „српски књижевни језик [је] заиста пореклом српски, док се хрватски претежним делом својих особина не везује за хрватске говоре или старију хрватску традицију“ (Павле Ивић, Полемички и други сродни списи, IX/1, Сремски Карловци, Нови Сад 2014, 360–361). А за шта се онда везује хрватски књижевни језик – србистици је, и не само њој, давно познато (исп. 1, 2 и др.).

8. Имате ли размишљања или запажања о настанку речи наш, као јединственог појма за опис српског и хрватског језика? (Do you have any thoughts or observations on the emergence of the word naš as a unified term to describe the Serbian and Croatian languages?)

 Свакако мислите на израз „наш језик“, за књижевни језик којим данас говоре Срби и Хрвати, као осталом и неке друге овдашње истојезичне нације. Претпостављам да Вас је на ово питање навео податак да је недавно група интелектуалаца са ширег постјугословенског простора покренула предлог за промовисање сличног лингвистичког назвања (Декларација о заједничком језику, 2017). У њему се у лингвополитичком духу говори и о четири републичко‑национално‑језичке варијанте – о тзв. хрватској, босанској, црногорској и српској (заправо србијанској). Наравно, незванични (и полузванични) називи попут „наш језик“ могу се свугде срести. Шпанци, Мексиканци, Аргентинци и бројно друго шпанскиговореће становништво широм света свој језик у незваничној комуникацији може такође звати „нашим“, односно „нашим заједничким“, али се он званично зове шпански, по најстаријој нацији која у овој скупини учествује. (И у овом случају моје паралеле које се односе на српски језик и његове варијанте су јасне, исп. 5). И Ви сте, најзад, за своју породицу „наш син“, „наш брат“ – али у спољном свету, на пример пред државом и њеном администрацијом, ви имате свој идентитет. Истина, изрази попут „наш народ“, „наш језик“ јављаће се и у појединим филолошким документима које су потписивали српски и хрватски прваци још у 19. столећу (нпр. Književni dogovor, Glavna pravila za južno narječje, 1850), али су ови изрази ушли у текст у немогућности да се учесници усагласе и око назива народа и око назива језика, дакле, око основних питања, подривајући тако, заправо, и саме договоре. Утолико је занимљивије то обнављање предлога у вези с „нашим језиком“, што је само још једно рециклирање давно пропалих идеја од стране Запада и знак његове упорности у остваривању неостваривог. То, додуше, не значи да незванична употреба назива „наш језик“ (м. „српски језик“) не продире потворно и у поједине глобалистичке кругове и њихове културне послове у Србији (нпр. унеколико и кроз издаваштво београдског Политикиног забавника), спремне да инсистирањем на  овом изразу подривају српски национални идентитет.

Као што језик често представља битну националну одредницу једног народа, за тај народ и сам назив језика може представљати исто то, као што је то углавном и само име народа. Традиционални назив за језик којим Срби (и не само Срби) говоре на свом етничком простору је „српски језик“. Са српскога становишта посматрано, поновно потезање израза „наш језик“ и сличних анационалних и денационализаторских термина за језик којим говоре Срби („нашки“, „заједнички“, „матерински“ / „матерњи“, „домаћи“ и др.) доживљава се у њих само као наставак дуге традиције расрбљавања српског народа и овим методом. Још је далматински Србин Данило Медаковић приповедао да је у првој половини 19. столећа учен да је Влах, као и да му је језик „нашки“ (према Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848–1871), Издавачка књижарница Напредак, Београд 1925, 163). У том се смислу с том наменом већ поодавно јављају и термини попут илирски, рацки, влашки, морлачки, штокавски, српскохрватски, југословенски, средњејужнословенски и др., као синоними за српски језик (исп. 3).

Зато би, дакле, управо Срби у том смислу морали бити обазриви у борби за очување свог идентитета, јер он није прошао неокрњен после векова спровођења хајке на њега. Једна илустрација овоме: Од појаве лингвистичкога часописа Српски дијалектолошки зборник (1905) до појаве часописа Српски језик (1996) прошао је готово читав век у обезличавању имена српског језика, – дакле и српског народа. А то је време снажног југословенства међу српском елитом, када ће под југословенским (угл. титоистичким) плаштом бити сачињене чак 2–3 нове јужнословенске нације на српском етничком простору. У том периоду (1932), управо под именом Наш језик, појавио се лингвистички часопис у Београду. То што он под тим именом излази и данас није нешто чиме би се Срби могли посебно поносити. У духу ове моје последње тврдње треба разумети и моје виђење чињенице да се и у САД израз „наш језик“ за српски језик и његове варијанте покушава понегде усталити у универзитетској настави. И то након што је у САД претходно подржан распад С(Ф)Р Југославије, те грађење и дограђивање нових нација и језика (тј. језичких варијаната), на истом, углавном српском језичком простору.

9. Посебно сам заинтересован за то како људи зову свој језик и комуницирају са званичним називом језика у другој земљи? (I’m especially interested in what people call their own language and interact with the official name of the language in the other country?)

Из српског миљеа посматрано, разговорни језик не искључује низ језичких назвања попут босански, црногорски, хрватски, као и херцеговски, далматински, истарски, славонски, војвођански, моравски и сл., али она често имају посебне садржаје: могу значити локалну (нпр. етнографску, дијалекатску), нека и републичку (политичку), па и тек емотивну одредбу. Наравно, када се после толиких ратова и толико мржње на овим просторима појединац нађе у туђој или отуђеној средини (у дужем или краћем периоду, нпр., непријатељској), етничка мимикрија ће понекад налагати да он не открива, тј. да пригуши свој идентитет (назив своје нације и свога језика), а у званичној комуникацији с администрацијом те државе да користи званично име тамошњег језика. Но, ту се отварају и многа друга питања на која би се могла скренути пажња, као она која се тичу именовања језика у „сопственој“ земљи. Илустративан је, на пример, случај Срба у Хрватској и већ традиционално наметање хрватског назива српском језику макар деценијама уназад. Пред последњи верско‑грађански рат у СФРЈ (1991) тамошњи Срби су чинили 12,2% укупног тамошњег становништва, а њих према последњем попису (2021) има тек 3,2%, – од којих се изјаснило да српски говори само 1,16%. Нешто је другачије стање у Муслиманско‑хрватској федерацији и посебно Републици Српској (БиХ). Створивши у рату своју државу 90‑их година прошлог века, Срби из Републике Српске су учврстили назив „српски језик“, одбијајући да прихвате босанско именовање језика („босански језик“). Овакво именовање наметано је од Аустроугарске још на прелазу 19. у 20. столеће, а у одређеном смислу уважавано је и од стране Брозових комуниста (тзв. босанскохерцеговачки књижевнојезички израз, исп. 3). Ово Вам у оквиру Ваше делатности такође може бити изазовна истраживачка тема.

Разумљиво је, на другој страни, да многи људи, на пример из Србије, Хрватске, Муслиманско‑хрватске федерације, када се нађу у туђини и буду, како то често бива, упућени једни на друге, радије користе национално неутрално именовање језика. У тој врсти тзв. политичке коректности, и на том комуникативном нивоу, може бити прихватљив и назив „наш језик“ (/ „нашки“), као што је, уосталом, доскора по тој основи био уобичајен и термин „југословенски“.

10. Урадио сам анализу сентимента српских и хрватских твитова који садрже фразе „српски језик“ и „хрватски језик“, и упоредио како свака нација говори о свом термину за језик. Открио сам да ће Хрвати вероватно показати већу поларизацију када разговарају о свом језику, јер ће се чешће залагати за термин „хрватски језик“ или га критиковати, него што ће Срби у вези са „српским језиком“. (I measured this by doing a sentiment analysis of Serbian and Croatian tweets containing the phrases „srpski jezik“ and „hrvatski jezik„, and comparing how each nation talks about its own term for the language. I found that Croats are likely to exhibit greater polarization when discussing their own language, being more likely to both advocate for and criticize „hrvatski jezik„ than Serbs are for „srpski jezik„.)

 Анализа Вам показује неусаглашеност (или недовољну усаглашеност) хрватске јавности у погледу односа према термину „хрватски језик“. Ако је то тако, тиме је чак и данас, у Вашем истраживању, потврђена етничка, национална, па и културолошка непреврелост на простору Хрватске, без обзира на то што је површинска унификација спроведена још у прошлом веку, једним или другим средствима. (Нешто се на ту тему могло закључити и из мог претходног излагања, када је реч о вековном уделу српског народа на просторима који се данас подводе под назив Хрватска, исп. 1–3 и др.). Историјских података о томе има довољно. Српски просветитељ Доситеј Обрадовић у другој половини 18. столећа не препознаје хрватски идентитет и не уме га етнички омеђити, на шта упућује и његова реченица с почетка овога прилога, а у том правцу ће српски историчари и лингвисти наступати до данашњих дана (М. Екмечић, П. Ивић, Д. Петровић и др.), с изузетком периода комунистичке диктатуре. Почетком 20. столећа председник мађарске владе Шел (Szel), а он у томе није био усамљен међу Мађарима, указивао је на опасност по Аустроугарску од стварања, по њему, – „nekakve hrvatske nacije“ (Nikola Žutić, Ilirski zavod svetog Jeronima, Institut za savremenu istoriju, Beograd 2020, 96). А тај се процес стварања хрватске нације могао спровести само асимилацијом, претапањем српског народа и његове националне свести у хрватство. На те бруталне процесе стварања хрватске нације од српскога ткива скренуће пажњу и руски филолог Николај Дурново, који крајем 19. столећа, дајући општу слику ових појава у Хрватској, запажа: „Милиони Срба, поставши римокатолици, претворише се у Хрвате“ (Државе и народи балканскога полуострва, Издање академског певачког друштва „Обилић“, Београд 1891, 105). Уосталом, на ове процесе ће упућивати и доскора висок српски етнички удео у Хрватској (в. 9), што објашњава и како је српски језик (тзв. штокавица) ушао у корпус хрватскога, додуше не без разноразних културолошких пукотина на хрватском националном телу, које о томе сведоче и данас. Скренућу с тим у вези још пажњу на истраживања Владимира Дворниковића, југословенског етнопсихолога, чија су се истраживања добро наслонила на Обрадовићева запажања с почетка овога текста. Дворниковић, и поред изражене пројугословенске ноте у својим радовима, на једном месту истиче: „Што, ча и кај претстављају не само три наша дијалектска него и три психичка и карактеролошка типа. Нарочито је изразита супротност између маскулиног што и феминилног кај, чињеница која се испољила на безброј подручја и није остала без утицаја и на племенско‑политичке односе између Срба и Хрвата, између штокавског Београда и, претежно, кајкавског Загреба“ (Карактерологија Југословена, Просвета, Београд 2000 /репринт из 1939/, 642). Зато и данас на хрватском тлу по много основа нема оног јединства које би се, иначе, очекивало, и Ви сте то добро уочили у Вашем истраживању.

Везано за ове и овакве процесе, не може се избећи закључак да је и хрватска нација резултат инжењеринга као и хрватски језик. Историјских података, дакле, за то има довољно на многим странама. По свему судећи, овде ће и даље посебно бити драгоцени страни архивски документи који говоре о овом питању, као онај везан за име мађарскога историчара и дипломате Лајоша Талоција, секретара бечког Царског архива, који је у свом дневнику оставио податак о бечко‑ватиканском пројекту којим је 1836. године отпочело стварање хрватске нације. Занимљиво, то је она година када је у Хрватској заснован илирски покрет (в. 1, 2), и када је Вук Караџић написао познати чланак Срби сви и свуда, иако га тада није објавио, тј. вероватно није смео објавити. (Чланак се појавио тек 1849. године.) Зато Вам, на другој страни, Ваша анализа потврђује стабилност традиционалног поимања термина „српски језик“ међу Србима, о чему не треба посебно говорити, а у прилог томе управо иде оно што се дешавало, па и што се и данас дешава на хрватској страни.

11. Хрвати на сличан начин показују већу поларизацију од Срба када користе израз „наш језик“ за означавање српског и хрватског као истог језика. (Croats similarly exhibit greater polarization than Serbs when using the phrase „naš jezik“ to refer to Serbian and Croatian as the same language.)

Најпре, претпостављам да и овде мислите на српски и хрватски као исти књижевни језик, а не и народни, пошто Вам питање народних језика и њихових разграничења није у средишту пажње. То је, такође, добро запажање, иако се ово питање по својој суштини не разликује много од претходнога. Као у претходном случају, и овде такав приступ код Хрвата потиче из потребе за јасним омеђењем свога националног и језичког идентитета, што није лако јер се хрватски језик заправо простро на три језика, три етно‑целине од којих су бар две нехрватске, – словеначка (тзв. кајкавица) и српска (тзв. штокавица). Српски приступ, видели смо, нема посебних проблема с утврђивањем српског језичког идентитета, нити за језички план везује бригу због могућег слабљења или губљења идентитета (в. нпр. 3, 7, 9). У том смислу, ни израз „наш језик“ – посебно у незваничној употреби – не ремети уверење Срба да је реч о српском језику (исп. 8). Поменух већ да и данас у Београду излази часопис Наш језик – али се и данас под тим називом подразумева српски језик. Каква‑таква употреба израза „наш језик“ код Срба проистиче и из једне врсте слободнијег односа према самом језику као појави, па и чињеници да данас и друге нације говоре српски као свој матерњи језик. Наравно, та врста толеранције може прећи меру (исп. „самоубилачка српска толеранција“, О. Луковић‑Пјановић), на пример, ако би се израз „наш језик“ почео (зло)употребљавати у сврху организованог потискивања назива „српски језик“, што није немогуће да се понегде и јавља (исп. 8). Српска средина, додуше, није увек имуна на те и такве опасности. Пуно тога она по инерцији негује из прошлих југословенских времена, која нису била наклоњена српском народу. Видимо да по том принципу и даље истрајава понешто од лингвополитичке терминологије у србистици (исп. 5), где спада и бесмислено истрајавање на „српскохрватском“ термину „штокавица“, сада већ и паралелно с термином „српски језик“. А притом је општепознато да српском језику не припадају ни „чакавски“ ни „кајкавски“ говори.

12. У међувремену, много је већа вероватноћа да ће Хрвати признати постојање „српскога“ као дискретног [ʼјасно омеђеног, посебногʼ] језика него што ће Срби признати „хрватски“ као језик. (Meanwhile, Croatians are far more likely to acknowledge the existence of „Serbian“ as a discrete language than Serbians are to acknowledge „Croatian“ as a language.)

И ово је, верујем, у основи тачно запажање, али за дубље разумевање таквог стања ствари потребно је више историјског и лингвистичког знања, како не би остао погрешан утисак о већој хрватској толерантности према „српском језику“ него српској према „хрватском“. То је као када би се по истом („шибицарском“) методу желело назначити како су данас шиптарски сепаратисти из јужне србијанске покрајине Косова и Метохије толерантнији према Србији јер су спремни да Србију (тј. њен остатак) признају за државу, за разлику од србијанске власти која не признаје „Косово“, тај насилно отцепљен део своје територије, за посебну државу. Неке од података важних за разумевање оваквога стања у српско‑хрватским односима изнео сам Вам кроз претходне одговоре. Посебно мислим да се из њих могао разумети овај други део питања, који се тиче уздржаности Срба и србистике да признају хрватски као посебан лингвистички језик (нпр. 1–3, 7 и др.). Остаје нам, тако, да размотримо шта је у позадини прикупљених резултата који кажу да је „много већа вероватноћа да ће Хрвати признати постојање ʼсрпскогаʼ“ као посебног језика. Наиме, под српским језиком (и народним и књижевним) хрватски су лингвисти уз вањску подршку поодавно спремни заправо прихватити само његов србијански део, – екавицу (и то без говора овдашњих Хрвата, одн. католика). Дакле, српски као углавном републички омеђен и можда обележен ћирилицом. Још је пре пола века хрватски лингвист Рикард Симеон у свом лексикону под одредницом hrvatskosrpski пренео тврдњу да је „ʼSrpskiʼ /…/ naziv za jezik koji se govori u Srbiji i piše ćirilicom, dok se ʼhrvatskiʼ govori u Hrvatskoj i piše latinicom“ (Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, I, Matica hrvatska, Zagreb 1969, 500). У том је духу претходно деловао и Новосадски договор, организован од стране Брозове власти у намери да се српски етнички простор настави парчати и уситњавати етничким и лингвистичким инжењерингом, сада комунистичким (исп. 3). По том плану српски je народ у Хрватској (и не само тамо) био осуђен на губитак свог националног имена, назива свога језика, свога писма и на многе друге облике расрбљавања. То ће убрзо бити назначено и хрватском Deklaracijom o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika (1967), а касније на одређени начин бити потврђено и различитим државним законским актима, па најзад и Уставом из 1974. године. То је био другачијим средствима спровођен наставак усташке геноцидне политике према Србима из времена Другог светског рата, а српска историјска и лингвистичка наука је присиљавана да се тој политици придружи, као што се од ње то са Запада безусловно тражи и данас.

Та антисрпска и панкроатистичка политика активно делује од друге половине 19. столећа у Хрвата, на пример од времена Анте Старчевића, који је српски језик сматрао „вараличком измишљотином“, те порицао и само постојање Срба. Од тога није далеко ни савремено стање ствари, па, на пример, Томо Матасић у свом уџбенику (Dobar dan! Ein Lehrbuch des Kroatischen mit Anhang für Serbisch, Max Hueber Verlag, München 1984) прилаже на крају језичку карту (Karta hrvatskog jezika s dodatkom srpskog – Прилог 4) по којој су, поред Хрватске, под хрватски језик („Kroatisch“) подведене и Босна, Херцеговина, Ц. Гора, западна Србија, дакле, углавном све ијекавске језичке области, укључујући и буњевачку (икавску) на северу Бачке. Оно што је на карти преостало након задовољења ових главних хрватских апетита налази се у границама окрњене Србије и означено је као „Serbisch“. Онако како се ствари данас захуктавају у кроатистици, испашће још и да је српски језик део хрватског језичког комплекса – још једна замена теза у Хрвата и њихових старих и нових савезника (већ прихваћена, нпр., од стране савременог немачког социолингвисте Л. Аубургера), што је омиљени инструмент њихове политике. Зато је признање хрватског језика, онаквога каквог га Хрвати данас желе видети, управо пречица ка непризнавању српског језика, па би Вам из овога могло бити јасније зашто се српски народ, а пре свега србистика као наука, у таква виђења не сме упуштати. Чак, мислим, ни по коју цену.

*

У сваком случају, за лингвистичке теме за које сте показали интерес и на које сте упућени од стране Ваших професора, макар се чинило да су оне једноставне и претежно везане за прозаичну садашњост и могућа „прагматична“ решења Запада, биће Вам потребно доста ширих знања из историје, филологије, лингвистике, етнологије, политике. За то ће Вам бити потребна и сопствена, додатна истраживања, но с обзиром на то да на грбу Харвардског универзитета на којем студирате стоји реч „Veritas“, треба се надати да ћете у свом раду истрајати на путу истине, као универзалне људске вредности.