Још једна књига, коју је објавио аутор овога чланка, односи се на актуелни геополитички положај српског народа и српских земаља. Књига се зове „Нова балканизација српских земаља“. Овај текст представља донекле модификовано излагање аутора књиге на промоцији која је одржана у Сокоцу крајем октобра прошле године. Према мишљењу других аутора, све што је речено на промоцији, и у самој књизи, на врло веран начин одсликава актуелну политичку ситуацију и стање односа међу ентитетима и међу народима у БиХ, као и утицај великих сила на „з/Западни Балкан“ и на преобликовање дејтонског уређења БиХ, са посебно израженом тежњом умањења уставних надлежности Републике Српске, све до њеног укидања.
Као што нам је познато излазимо из постхладноратовског периода, у коме је америчка хегемонија, сматрана савршеном идеологијом и трајном униполарном геополитичком конструкцијом и улазимо у нову еру мултиполарности.
У протеклих двадесетак година увођени су нови појмови у области географије, политичке географије, геополитике, међународних односа, који су служили за преумљавање и уподобљавање нових поданика у земљама насталим након пада берлинског зида, распада СФРЈ и експанзије таласократског Запада.
У том погледу уведен је и појам „з/Западни Балкан“ у постмодерни речник, који је Запад „жигосао“ као свој, иако тај простор географски, етнички, цивилизацијски и геополитички углавном не припада Западу.
Очито је да се „з/Западни Балкан“ налази у снажном процесу преобликовања и унутрашњег конфонтирања, услед мешања великих сила, чије присуство ће се и појачати. САД и ЕУ покушавају да се Русија истисне са Балкана, а Кина спречи да дубље загази у тај простор, као важни геополитички играчи, како би се несметано остваривали западни интереси на Балкану, јер Балкан наводно само тако може бити „стабилан“.
Суштина нерешеног српског националног питања на таквом Балкану све до краја 20.века, јесте територијална неусаглашеност српских земаља, српског етничког простора и српске државе.
Терми српске земље користи се ради интегралног дефинисања идентитета простора који је у процесу еволуције српских држава не само улазио у њихов састав, већ у мањој или већој мери остајао не прикључен државној територији. Српски етнички простор и српске земље се не поклапају. Српски етнички простор је у дугом историјском фрагментирању и сажимању значајно смањен.
Под српским земљама подразумевамо:
(1) области са апсолутном српском демографском већином;
(2) области из којих су Срби насилно протерани;
(3) области где је насилно обављено превођење православних Срба у друге вере, и геноцидно физичко уништење српског становништво;
(4) области које су са очуваним архитектонским наслеђем и српским историјски памћењем.
Јован Цвијић је говорио, „од Беча до Цариграда нема већег народа од нашег“, али су „Срби представљали, ипак, само помоћне цртаче политичке мапе на „веригама света“. Главни „картограф“ биле су силе победнице у Првом светском рату – САД, Велика Британија и Француска“
Формирање државе јужнословенских народа након Првог светског рата, а не јединствене српске државе имало је геополитичке мотиве а то су:
- југословенска држава као брана продору германизма и аустрогерманизма ка југоистоку Европе, Босфору и блиском истоку;
- као препрека за руски/совјетски продор правцем североисток-југозапад ка топлим морима и као
- саставни део компактне завесе од Балтика, преко Јадрана до Црног мора као кордона којим би се спречило стварање осовине два континенталистичка колоса – Немачке у „срцу Европе“ и совјетске Русије у „срцу Евроазије“.
О српској судбини након 1918. треба поменити следеће: 1) Концепт Монархистичког југословенста о једном троименом народу које је развијано у Краљевини Југславији, који је касније еволуирао у „интегрално југословенство“, добио је још варљивију и деструктивнију форму титоистичког „братства и јединтва“; 2) Стварање Бановине Хрватске 1939.године, чиме је затворена „хрватска геополитичка чељуст“ и створен просторони темељ за НДХ, у чијим се границама нашло нових 847000 Срба, што ће Срби касније платити скоро милионским бројем убијених и проганиних не само у Другом светском рату, него и у ратовима деведесетих година прошлог века; 3) Одрицање Срба од наводног великосрпства и хегемоније и свођење српства на ужесрбијанство.
Ради смањења броја и просторних габарита српског народа, а тиме и његове „специфичне тежине“ у заједничкој држави и геополитичког значаја на Балкану, путем етноинжињеринга и „декрет-етногенезом“, формиране су нове нације, које су данас реалности које се морају уважити и које се не могу више негирати.
Тај етно-инжињеринг након разби-распада СФРЈ је настављен па се Србима у Хрватској, БиХ, Црној Гори а затим и на КиМ негира идентитет, преводе се у православне Хрвате, Босанце или пак у Црногорце – Монтенегрине, а на КиМ физички истребљују и прогоне са њихових простора. Можемо рећи на делу је детериторијализација српског питања.
На том концепту настала је крилатица „Слаба Србија – јака Југославија“. Данас имамо нову крилатицу „Слаба Србија – стабилан Балкан“.
Српско суочавање са геополитиком било је трауматично. Геополитички положај српског народа и српске државе је у непосредној вези са српским геополитичким идентитетом, као димензијом националног идентитета.
Моћне нације су се давно конституисале, просторно и државно консолидовале, и империјално шириле и успоставиле сопствени геополитички идентитет.
За друге, мале нације геополитички идентитет остао је непознаница, у заметку или табу-тема. Српски национални идентитет одређен је првенствено језиком, пореклом, религијом, митовима, архетиповима, заједничком судбином и историјом.
Геополитичка самосвест српског народа повезана је са историјским наслеђем, тј. са дуготрајним окупацијама, ратним страдањима и дисконтинуитетима државе, демографским губицима, принудним миграцијама, сиромаштву, честом десетковању националних елита, изнуђеним етно-културним конвертитством.
Сматрамо да се српске земље данас налазе у процесу Нове балканизације која подразумева – катаклизмичне изазове и политичко-територијално разбијање, сажимање српског етничког простора, обуздавање српских земаља, физичко уништавање, расрбљвање, протеривање, пропагандно демонизовање српског народа, те идеолошко и национално унутрашње сукобљавање.
У вези са свим реченим треба истаћи да ће се тешко западне силе (САД, ВБ и Немачка) помирити са чињеницом да постоји Република Српска (РС), као државотворни облик егзистирања српског народа западно од Дрине, као „источна граница западне-европске цивилизације“. Тешко је рећи шта је за њих већи приоритет, да ли присилити Србију да призна Косово, као суверену државу, или неутралисати РС, одузимајући јој уставне надлежности које је добила по Дејтонском споразуму. За њих би било најбоље када би се то могло догодити истовремено.
Данашњи захтеви који се испостављају пред српски народ у целини и српско државно руководство јесу и геополитичке природе, а којима се од Србије тражи да у завршној фази сама себи зада одлучујући ударац и:
- Да се одрекне дела своје територије (КиМ) да призна ту самопроглашену државу;
- Да „побољша“ положај националних мањина у Рашкој области („Санџаку“) и у Војводини дајући тим областима за почетак „посебан статус“;
- Да се одрекне РС и Срба у региону;
- Да прекине везе са Русијом и Кином, па да се онда разматрају њене евроатлантске интеграције.
Србија се мора енергично борити да се српски геополитички идентитет не би теритопријално-нихилистички свео на „не-великосрпски“, „безопасан“, „пожељан“, на троморавско-ужесрбијански геополитички идентитет, како то једном приликом рече професор Миломир Степић.
Погледајмо шта се збива у БиХ, почев од Дејтона, одакле потичу све фрустрације и политички сукоби?
Постојеће стање односа међу народима и Ентитетима у БиХ, нефункционалност државних институција, слабост консоцијативне демократје, етноцентричност институција и скоро свих сфера живота, могу се сматрати као последица изневерених очекивања и то: 1. Имплементација „Дејтонског споразума“ се одвија у супротности са очекивањима свих потписника тога споразума, јер су његов садржај читали и разумели са становишта да мало губе, а да ће остварити већину ратних циљева, а коначан циљ достићи временом кроз фазу измена Устава БиХ; 2. БиХ није постала унитарна држава са пресудном улогом Бошњака, како су то они очкивали, у нади да ће интервенцијама Високог представника, БиХ постати унитарна, „грађанска држава“, са доминатном улогом Бошњака, као наднацијом, у коју би се утопили сви народи и грађани у БиХ; 3. РС је у Дејтону изгубила статус државе, иако до „Дејтонског споразума“ непризнате, а у постдејтонском периоду не успева да сачува добијене ентитетске надлежности у складу са Уставом БиХ, иако се одупире неуставним одлукама Високог представника, претњама отцепљењем од БиХ и све ближом сарадњом са Србијом у складу са Уставом БиХ; 4. Хрватска Република Херцег Босна (ХР ХБ) није добила конфедерални статус са РХ, нити је добила неку врсту аутономије у ФБиХ, она је нестала, потврдила своје раније утапање у ФБиХ, неуспева остварити равноправност са Бошњацима у Ентитету ФБиХ, посебно када је реч о избору хрватског члана Председништва БиХ; 5. НАТО и његови савезници нису створили услове да БиХ несметано приступи НАТО савезу, нити су у потпуности добили Балкан и постјугословенски простор по мери властитих интереса, у непрекидном геополитичком надметању са Русијом и Кином у настојању да српски етнички простор елиминише као њихову ослону тачку.
Начин на који народи у БиХ покушавају превладати поменуте губитке и изневерене наде из Дејтона, за сада не дају резултате.
Бошњачко тражење државног искона БиХ у раном средњем веку, је исто као и ходање завезаних очију. БиХ је била заглављена у свом дугом кретању странпутицама и беспућима Отоманске империје и Аустроуграске царевине, једино захваљујући српском чиниоцу (Краљевини Србији) након Првог свестког рата стиче одговарајуће форме самоуправе и слободе у Краљевини Југославији, касније у Федеративној народној републици Југославији и на бази унутар југословенских уставних реформи БиХ добија још више елемената државности, које два народа Хрвати и Муслимани, почетком 1992. путем мајоризације Срба, користе да БиХ прогласе сувереном државом, која добија и међународно признање.
Зато Бошњаци данас уз помоћ високог представника, Већа народа у Народној скупштини РС, кроз заштиту „виталног националног интереса“ те Уставног суда БиХ настоје ревидирати „Дејтон“ и развластити РС и унитаризовати БиХ. За неке бошњачке лидере витални национални интерес Бошњака у РС ће бити угрожен све док постоје политички Срби и РС као таква.
РС настоји кроз специјалне и паралелне односе и везе са Србијом надокнадити изгубљено у Дејтону, очувати изворни Дејтон и своју уставну позицију. Хрватско руководство се ослања на РХ као чланицу ЕУ, оживљавају традицију и дух ХР ХБ у свим жупанијама. НАТО је у БиХ као свом важном ослонцу на Балкану.
Нажалост БиХ нема ни унутрашњи ни спољни суверенитет. Бошњачки лидери воле страну интервенцију на штету Срба иако тиме БиХ губи суверенитет. Они су навикли да БиХ управља неко из вана а Срби нису.
Нова БиХ као држава:
1. Није настала вољом свих њених конститутивних народа. 2. Њен устав је октроисан у оквиру Дејтонског споразума. 3. Само привидно прихваћен вољом политичких представника свих народа у БиХ, чија воља никада није проверена путем било ког облика демократског изјашњавања народа. 4. У БиХ непостоји унутрашње везивно ткиво, непостоји кохезиони фактор који би доприносио њеном јачању. 5. БиХ данас одржава страх од рата, страни притисак, Високи представник. 6. БиХ разједа унутарполитичка нетрпељивост. 7. Тежња Бошњака да се БиХ унитаризује, због њиховог страха да ће БиХ нестати уколико буде децентрализована, сложена држава. 8. Бошњаци се идентификују са БиХ. Не са БиХ каква је конституисана у Дејтону, него са БиХ као искључиво државом Бошњачког народа и осталих. 9. Срби настоје задржати што више надлежности РС, свих оних добијених у Дејтону, па стећи и нове због страха од унитаризације. 10. Стално зближавање РС и Србије, које би могло у одређеном историјском тренутку водити сједињењу РС и Србије и у географском и у политичком смислу, уколико то буде одговарало западу и САД, као баук кружи Сарајевом. 11. Хрвати страхују од мајоризације на нивоу Федерације и губитка политичког субјективитета и зато потајно теже ка обнови ХР ХБ.
Тежње и страхови Бошњака се могу у одређеној мери и разумети, јер они друге-резервне државе немају, а нису научили и нису спремни да овакву БиХ деле са друга два народа. Бошњаци се уздају у помоћ САД и донекле ЕУ. Немају Бошњаци подршку САД за централизовану БиХ, зато што су Бошњаци на правом путу, или што се боре за исправну ствар, или што су како мисле, у рату једини били жртве, него САД одржавају БиХ као државу све дотле, докле то одговара њиховим геополитичким интересима. БиХ је потребна западу и САД, јер докле БиХ постоји у овом облику, онемогућено је стварање једне целовите српске државе на западном Балкану, и тиме се знатно потискује и редукује руски утицај на Балкану. Једна снажна држава на „з/Западном Балкану“ значила би његову стабилност.
Онога тренутка у коме би Србија била у стању да гарантује САД да ће истиснути „малигни руски утицај“ на Балкану, који се остварује пре свега преко РС и Србије, САД би биле спремне да се РС и Србија уједине. У том случају би Срби и Србија били главни амерички партнери на Балкану.
Међутим то је немогућа мисија. Србија то не може учинити, а и ЕУ је против тога.
Латентне претње отцепљењем РС или претње унитаризацијом БиХ поткопавају пут развоја целокупног друштва. Тврдоглаво истрајавање Бошњачких лидера на унитаризацији БиХ, или претње ратом у случају отцепљења РС, може имати само један циљ, а то је стварање замрзнутог конфликта, тако да се временом кроз неколико деценија у толиком броју смањи број Срба и Хрвата у БиХ, да њихово питање буде решено таквим демографским умањењем, па да се то више не потеже као политичко питање и да цела БиХ као „гњила крушка“ падне у руке Бошњацима.
Такав сценатрио је мало вероватан, јер су демографски трендови у БиХ скоро идентични код сва три народа. Такође је мало вероватно да ће западне силе дозволити такав развој догађаја, јер и данас БиХ држе по систему два кључа (међусобно обуздавање Срба и Хрвата и контролисање Бошњака).
Укупно посматрано перспектива српског народа на Балкану је повезана са утицајем великих сила и њиховим интересима, као и са неким регионалним иницијативама као што су стварање антисрпске коалиције од стране већине земаља на Западном Балкану, или пак рушење иницијатива регионалног повезивања у којима Србија има доминатан утицај, као што је отворени Балкан.
Народи у БиХ и њихови лидери, без разлике на интересе спољних фактора, морају своју судбину узети у своје руке, у мери да раде у интересу мира, стабилности, економског напретка и одржање изворне дејтонске структуре БиХ. Свака помисао да неко може да има више права у БиХ од некога другог је илузија и пут у нестабилност. Ако БиХ жели да буде суверена онда то мора постићи изнутра домаћим снагама, кроз унутрашњи договор без утицаја из вана.
С обзиром да друштво у БиХ у целини пати, онда све три етничке заједнице имају потребу пронаћи некога ко ће преузети одговорност за болест друштва и властиту „болест“, некога на кога може пренти своју несрећу. А то је обично друга етничка заједница, против којих је усмерено дискриминирајуће јавно мњење властите заједнице, проналази се јавна жртва, за све властите недаће. Са тиме се мора престати.
Историја и актуелна пракса развоја процеса на Балкану, не обећавју скорији завршетак процеса балканизације, нити се нуди нада да Балкан припадне Балканцима. Ипак кључ за највећи број проблема у БиХ је у рукама домаћих политичара и народа.
