Владика Петар Други Петровић Његош (1813–51) је 3. августа 1837. послао писмо књазу српском Милошу Обреновићу (18. март 1780. или 1783 – 26. септембар 1860). Повод овог писменог обраћања владара Црне Горе књазу Србије било је печатање (штампање) тј. објављивање књижевних дела Димитрија Обрадовића (Чаково, 17. фебруар 1739 – Београд, 28. март 1811), у монаштву нареченог Доситеја. У писму Његош упозорава Милоша да дела сврзимантије Димитрија Доситеја шире атеистичко–просветитељске идеје и представљају „подло оруђе“ против православне вере и предања. Владика добронамерно упозорава књаза да не допушта у Сербији штампање Доситејевих књига које су „јавно подруганије с благочестијем, које је кориен безшчастија славенскога садашњега и будућега“.
Стотинак година после Његоша, ово „јавно подруганије с благочестијем“ преподобни Авва Јустин Ћелијски (крштено име Благоје Поповић, Врање, 1894 – манастир Ћелије, 1979) даће назив – ДОСИТЕЈЕВШТИНА.
(уводна белешка Драган Р. Млађеновић)
Ево Његошевог писма Милошу:
Писмо владике Петра II Његоша књазу Милошу
„Има неколико данах да се бавим овдје у Тријесту чекајући прилике отправити се у Црну Гору и баш на два-три дни пријед мојега одласка допадну ми однекуд у руке сочиненија покојнога Обрадовича, препечатана у типографији Ваше Свјетлости. Ја сам се тому веома удивио и зачудио како се допустило то у Вашу типографију препечатат, у типографију из које су дужни источници слатки и питателни у народ православни истјецати, а не горки и отровни.
Свјетљејши Књаз, то је јавно подруганије с благочестијем, које је корен шчастија славенскога садашњега и будућега. Ја знам истинито да Ваша Свјетлост, како се у друге ствари умно владате, тако бисте и онај разврат од својега народа удаљили да Вам нијесу ту ствар наопако представили Ваши служитељи, којизи то зло сјеме нијесу намјеравали и посијали на штету благочестија ни иза шта другога до из сопственога интереса.
Такви случај мене принуждаје молити Вас покорњејше да заповиједите вишеречена сочиненија не пуштати из Ваше типографије и да их забраните у Ваше књажевство свакоме читати и имати, као што и друга сва правитељства зла и развратна сочиненија запрећују.
Ја просвјешченије љубим, но оно просвјешченије које је полезно нашему народу, које је сообразно данашњијем опстојатељствама нашијема и којега је темељ благочестије; а просвјешченије развратно, којему су зли основи учињени на подруганије светиње славенске нити ја љубим нити ће ниједан управомисљашчи Славјанин.
Ја бих Доситеја почитова да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио и зато га презирем како човјека који није видио у што се садржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем.
Впрочем поздрављајући Вас љубезњејше имам срећу бити с високопочитанијем
Ваше Свјетлости предањејши слуга
владика црногорски
П. Петрович Његош
У Тријесту 3. августа 1837“.
(Писма. Сабрана дела Петра II Петровићa Његошa, Октоих–Цетиње;
Просвета –Београд; Свјетлост–Сарајево 1967)