„Као што је пожар  Троје  обасјавао  целу  грчку  старину,  тако  је  несрећа на  Косову обасјавала целу српску народну и уметничку поезију.“ (Јован Скерлић)

Почетак борбе српског народа за слободу налазимо у `Горском вијенцу`, где Вук Мићуновић каже сердару Вукоти:

„Што спомињеш Косово, Милоша,/ сви смо на њем срећу изгубили;/

ал’ су мишца, име црногорско,/ ускрснули с косовске гробнице/

над облаком у витешко царство,/ ђе Обилић над сјенима влада”

(Будимир Алексић, „Косово у Његошевом књижевном дјелу“, стр. 314)

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

`Наша је права на Косову закопана`

Наш нобеловац Иво Андрић (1892–1975) је 24. децембра 1935. у Коларчевој задужбини беседио на тему „ЊЕГОШ КАО ТРАГИЧНИ ЈУНАК КОСОВСКЕ МИСЛИ“. Будући нобеловац је о овој узвишеној теми забележио следећа занимљива запажања:

„Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. `Наша је права на Косову закопана`, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је `лафе` претворила у `ратаре`, оставивши им у души `страшну мисао Обилића`, да тако живе разапети између своје `ратарске`, рајинске стварности, и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.(…)

Његош је, као што је неко рекао, `Јеремија Косова`, и у исто време и активни, одговорни борац за `скидање клетве` и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч `КОСОВО` поред речи `БОГ` најчешће помиње у `Горском вијенцу`. (…) У преписци са Русијом као и са Турцима, за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања. (…) Он пише Осман–паши Скадарском: `…кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекле`. У тим горама се `Крсту служи, а Милошем живи`.

Рекло би се, ипак, да је морално порекло и намере свих Његошевих прегнућа најбоље схватио умни и несрећни  столачки  капетан и  херцеговачки  везир Али-паша Ризванбеговић–Сточевић (1783–1851), када је о господару Црне Горе изрекао дубоку истину: „А Бога ми мога и дина, то је онај прави српски БАН ОД КОСОВА“.

(Иво Андрић, „Његош као трагични јунак косовске мисли“, Српски књижевни гласник“ књига XLV, бр. 5, 1935)

Књига дубоке оданости

Андрићево поклонство Његошу преузела је и наставила знаменита српска списатељица Исидора Секулић (1877–1958). Њено изузетно књижевно дело носи наслов „ЊЕГОШУ – КЊИГА ДУБОКЕ ОДАНОСТИ“ (Београд, 1951).

Занесена Његошевим генијем Исидора је још 1937. године посетила Цетиње, Лесендро и манастир Острог у који је и Његош радо долазио, ради упознавања тла где је челом пао велики песник: „Гледала сам исте звезде и исто тврдо небо које је он посматрао, те звезде које тамо изгледају много веће, и стравично далеке“.

На предлог Богдана Поповића књижевног критичара и есејисте у фебруару 1939, ова књижевница постала је прва жена академик, члан Српске краљевске академије  (данас САНУ).

У својој књизи о Његошу Исидора је забележила мисли о завештању два најзнаменитија Србина – Светог кнеза Лазара (+ 1389) и Владике Петра Другог Његоша (+ 1851):

„Два тестамента наших врховних господара стоје као два пламена што се не гасе. Једно је тестамент кнеза Лазара, последњега господара самосталне државе српске, у часу кад ће сила отоманска разбити Српство. Друго је тестамент Владике Рада, најузвишенијега од свих господара српских земаља, настао такође у време црно, у време особито енергичног спремања Омер–пашина. Кнез Лазар је умро као светац. Владика Раде као песник и мислилац. И један и други је састављао тестамент лицем окренут право у вечност, и довршио их без уобичајених сведока и без ичијих потписа и јамчевина. Тестамент Кнеза Лазара није ни писан ни изговорен. Народна песма наша каже да је орао донео у кљуну поруку о пропасти Срба. Уочи тога дана, дана коби и пропасти, владар стварно није имао више ништа од земаљских поседа, никоју земаљску власт. После Косовске вечере Кнез Лазар као да је већ кренуо био са земље, налазио се на путу у онај свет. Последњим силама свести и слободне воље изабрао је за себе и оставио народу у аманет образ и душу, друкчије речено: царство небеско изнад царства земаљскога. Тај Кнежев тестамент, тај високи момент наше историје, имао је континуитет. Полако и подземно стигао је да се даде осетити у тестаменту онога коме је Косово испуњавало душу, који се ниско клањао другом тестатору Косова, Милошу Обилићу – дао се осетити у тестаменту Владике Рада“.(…) (Исидора Секулић, „Његошу – Књига дубоке оданости“, Београд, 1951. у зборнику „Косовска битка – мит, легенда и стварност“, Београд, 1988, стр. 199)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *