- У четвртак Цветне седмице 6. априла 1867. (на данашњи дан пре тачно 156 година), књаз Михаило Обреновић и грађани Београда, престонице Кнежевине Србије, свечано су уз војну српску и турску музику испратили Али–пашу, последњег београдског пашу и његове низаме, припаднике прве регуларне турске војске.
- Преко рушевина Стамбол капије (на којима је Књаз следеће, 1868. године, подигао величанствено Народно позориште које, ето, постоји већ 155 година), турски паша и његова низамска војно–музичка пратња су се удаљили пут Стамбола, свирајући свима познату сетну мелодију „НИЗАМСКИ РАСТАНАК“. И никада се више нису вратили.
- Низамске посаде су тих дана заувек напустиле још три преостале турске тврђаве у Србији: Шабачку, Смедеревску и Кладовску.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Прича почиње овако: на Великој пијаци у Београду, која се у време друге владавине кнеза Михаила (1860-68) налазила на месту где је данас Студентски трг, бакалин Алекса Николић је држао своју радњу. У једно спарно недељно послеподне, 3. јуна 1862. (по старом календару), газда Алекса посла свог тринаестогодишњег шегрта Саву Петковића с тестијом за воду: „Саво, ајд` трк донеси воде са чесме!“
Најближа је била Чукур чесма у данашњој Добрачиној улици. Њен млаз воде је био танак, па се зато ту обично стварала гужва, и било је чекања, гурања и свађе.
Надмени и нестрпљиви турски низами су сматрали да они имају првенство. (Низамска војска је установљена у Османској царевини 1826. „Низам“ на турском означава ред, поредак, правило; види Абдулах Шкаљић, „Турцизми у српскохрватском језику“, Свјетлост–Сарајево, 1984. стр. 493-494)
Један низам оте Сави тестију из руку и овај поче да се брани, што је веома наљутило Турчина, па га је он убио бајонетом. По другој верзији ударио га је тестијом и разбио му главу. Одмах је и српска полиција била о томе обавештена. Михаило Барловац, управник полиције београдске вароши, послао је Симу Нешића, терџумана (што на турском значи „тумач“ или посредник који је говорио турски), са неколико жандарма на место догађаја. Сима је тада отпратио рањеног шегрта кући, а низама су одвели у српску полицију. (Владислав Ст. Каћански, „Стари изглед Београда“, Српска књижевна задруга–Београд, 2008, стр. 69–72)
У међувремену стиже помоћ других турских низама, па је жесток окршај трајао готово читаве ноћи. Главни сукоб се одиграо на оближњој Великој пијаци на којој су погинули терџуман Сима Нешић и жандар Ђорђе Нишлија, а неколико српских полицајаца је рањено.
Срби су затим сместа извукли старе пушке, јатагане и ханџаре и на јуриш заузели Варош капију, а Сава капију и Стамбол капију порушили. На интервенцију британског конзула Лонгворта и других страних дипломата закључено је примирје које су потписали Ашир паша и министар унутрашњих послова Илија Гарашанин, као и представници страних сила.
После потписаног примирја изгледало је да је сукоб изглађен и ствар завршена. Онда је 17. јуна у 9 часова ујутро огромна поворка Београђана испратила ковчеге са телима терџумана Симе Нешића и жандарма Ђорђа Нишлије. А онда су Турци изненада са калемегданске тврђаве почели да бомбардују најпре погребну поворку, а затим и целу српску варош. Из педесет шест турских топова низами су бомбардовали Београд пуних пет часова. Том приликом порушено је и оштећено око триста осамдесет кућа, погинуло је око педесет, а теже и лакше рањено најмање двадесет грађана. Кнез Михаило је прогласио ратно стање и окупио око петнаест хиљада војника. Земун на аустријској страни био је препун избеглица. Оружани сукоб ширих размера спречен је интервенцијом великих сила, које су у јулу 1862. године хитно сазвале међународну конференцију ради решавања српско-турског спора. После дугих преговора донета је одлука да се преостали Турци иселе из Србије, сем из Београда, Шапца, Смедерева и Кладова; да се сруше утврђени градови Соко и Ужице, а да српска влада обештети Турке за напуштена имања у Србији. (Александар Диклић, „Београд вечити град“, РТС и ТВ продукција Скордиск, Београд, 2015, стр. 188-90)
Испевана је и родољубива песма о овим драматичним догађајима, чију је мелодију у ноте ставио први хрватски етномузиколог Фрањо Кухач (1834-1911). Ова песма је објављена у петој књизи капиталне Кухачеве збирке „јужнословенских пучких попијевака“ песама. (Загреб, 1941, бр. 37, стр. 39)
Четири године касније (1866) дошло је до Аустријско-пруског рата, познатог као Немачки рат или Рат браће (нем. Deutscher Krieg, и Bruderkrieg). Последице овог краткотрајног, седмонедељног рата су биле дуготрајне, јер су њиме темељно прекројене средњоевропске границе и створене нове савезне државе. Кнез Михаило је правилно оценио да је ово прегруписавање и нова геополитичка констелација Европе изузетно повољан тренутак за решавање заосталог српско-турског питања, па је већ 17. октобра те године упутио писмо у Цариград великом везиру Али–паши, са јасним и отвореним захтевом да се преостали градови у којима још увек има турских посада, ослободе и предају Србији.
У то време (од 1861. до 1876. године), некада моћним османским царством владао је Абдул Азиз, султан кога историја памти као човека кога је у Цариграду увесељавало чак четири стотине музичара, чувало око двеста „вратара“, о његовој исхрани је бринуло око триста кувара, а о царској ергели се старало и до четири стотине шталских момака! Султан расипник је куповао оклопне бродове за које није имао посаду, и локомотиве за које није имао шине! И тако је овај лакомислени владар некада моћну царевину довео до банкрота, па ни његова благајна више није могла да издржава беспослене турске низаме на границама царства.
Мучни и дуги четворомесечни преговори између српског Кнеза и представника Високе Порте, окончани су великом српском победом: у писму које је послато из Цариграда 19. фебруара 1867., а „нарочити татарин“ донео у Београд 4. марта исте године, Висока Порта извештава да се „у знак поверења према Кнезу Михаилу“ уступе градови у којима још увек седе турске посаде. (Коста Н. Христић, „Записи старог Београђанина“, Нолит–Београд, 1989, стр. 336-337)
Већ 25. марта исте године султан Абдул–Азиз издаје хатишериф (царски указ) којим налаже Али–Риза паши, последњем београдском мухафизу, и преосталим турским посадама у Шапцу, Смедереву и Кладову, да симболично уруче кључеве ова четири града српском владару и напусте Србију. На Велики понедељак, 10. априла, пешадијски капетан Лазар Цукић примио је кључеве шабачке тврђаве, 12. априла кључеве смедеревске тврђаве преузима пешадијски мајор Љубомир Узун-Мирковић, а 14. априла артиљеријски капетан Милутин Јовановић смењује турску посаду Кладова.
Цветни четвртак, 6. априла 1867. године, био је свакако најрадоснији дан у историји Србије 19. века, јер су тада српски владар Михаило и грађани кнежевске престонице испратили пет-вековног османлијског окупатора. Исте вечери Кнез је уприличио свечани бал у Градској кући. Госпођа Анка Константиновић, ћерка Господара Јеврема Обреновића и кнежева сестра од стрица, окитила је све дворске даме цветовима камелије, које је за ту прилику наручила из Беча.
Ево како Коста Н. Христић у поменутој књизи „Записи старог Београђанина“ (стр. 341) описује дирљиве тренутке Низамског растанка:
„У тај мах поново грунуше топови с градских бедема. То беше поздрав српској застави која се лагано и свечано дизаше на великој катарци спрам Пашиног конака. Тај моменат беше врхунац радости и одушевљења раздраганога народа. (…) И кад први српски војник, под командом капетана Светозара Гарашанина, ступи на градски бедем према вароши да смени турскога стражара и прекрсти се, урнебесни усклици проломише ваздух. Шесет година чекало се на тај тренутак. Људи су се грлили и љубили. (…) У томе истоме тренутку кнез Михаило упути се у град (…) на беломе арапскоме хату, једноме од оних пет што их је добио од Султана. Иза њега на коњима министар војни Блазнавац и мухафиз Али Риза-паша, а за њима у два реда коњички официри српски и турски. Иза целе поворке музике српска и турска свирале су наизменце, и то турска до првог градског моста, а српска од моста до конака“.
Кнежев церемонијал-мајстор, чије име није забележено, вешто је разрадио програм свечаности: „Музика турска и србска отићи ће у пратњи за колима. Први ће свирати до првог моста, одакле ће србска почети да свира. Кад пред конак дођу обадве музике, свираће редом неколико комада, али на неколико магновења пре изласка Књажевог, турска музика изићи ће из града и отићи ће да се придружи баталионима заоставшим на Калемегдану, те да тако заједно са њима поздрави Књаза при изласку. Србска музика остаће у граду да поздрави Књаза са баталионом артилерије турске“. (Стана Ђурић Клајн, „Акорди прошлости“, Просвета–Београд, 1981, стр. 43)
А онда се „Турска банда“, преко рушевина Стамбол капије (на којима је просвећени Кнез следеће, 1868. године, подигао величанствено Народно позориште које, ето, постоји већ 155 година) удаљила пут Стамбола, свирајући свима познату сетну мелодију „НИЗАМСКИ РАСТАНАК“.
И никада се више нису вратили.