- Историја и њене паралеле, клице нових војних родова, нови невидљиви ратови, укључујући и трећи поход на исток који већ одавно траје, много чему што служи као завеса …?!
- Има тумачења да се историја понавља. Може ли се нешто научити из понављања догађаја и градива?
- А стижу и нове врсте ратова. У Европи се они одвијају заменом становништва, тј. убацивањима мањих група емиграната са циљем да се на дужи рок потпуно измени етничка структура континента! Многи се, једноставно, препуштају токовима историје , мирећи се са судбином, за коју су веровали да ју је немогуће избећи.
АУТОР: Милован Шавија
Сигурно да нема ниједне речи која се, без обзира на оно њено буквално речничко значење, након мало дужег промишљања може схватити, објашњавати и тумачити на тако много различитих начина, као што је реч – историја. О том начину на који ју је могуће тумачити вођене су, и још увек се воде, расправе и сукобљавају мишљења међу ученим главама, интелектуалцима, научницима, па и оним обичним људима, који се могу сматрати њеним протагонистима, али и објектима манипулација уз помоћ којих она плете своје плетиво и креира загонетке, чије значење је касније веома тешко докучити. А поготову је тешко тим обичним протагонистима схватити смисао свих оних догађања, од којих је сачињено њено плетиво, из чега произилази оно главно питање, а то је: да ли су се сва та догађања морала одиграти на начин на који су се одигравала, то јест, да ли у том њеном плетењу има неке законитости?
Управо због тога огромна већина тих протагониста историјских збивања није никада превише разбијала своје главе, са таквим питањима, већ су се једноставно препуштали њеним токовима, мирећи се са судбином, за коју су веровали да ју је немогуће избећи. А њој су управо такви и требали, чије судбине ће користити као погодне сировине за своје маштовите креације, којима ће се у тренутцима доколице бавити они малобројни међу њима, покушавајући да пажљивим посматрањем следа историјских догађања докуче неку тајанствену сврховитост и намеру, које би, како им се чинило, могли те наизглед случајне догађаје повезати у смисаону целину. Те су стога бивали уверени да се иза историје крије нека интелигенција, која је користи за остваривање својих планова и циљева.
Походи на Исток
Због свега тога, за те доколичаре, који су имали времена да се историјом озбиљније баве и воље да о њој размишљају, она је одувек представљала прави рудник из којега се могло, уз поседовање одговарајућих вештина, али и способности да се оно њено плетиво сагледа из довољно широке перспективе, свачега интересантног ископати. Јер се, поменутим пажљивим посматрањем и анализирањем, у свим оним исходима догађаја, који представљају последице њене креативности, могла наслутити нека закономерност. Многи догађаји су се веома често понављали и одвијали на скоро истоветан начин, саображавајући се неким неприкосновеним правилима. Између њих могле су се лако уочити паралеле, па су се сходно томе могли чак и погађати исходи тренутних догађаја на основу паралела са онима који су се дешавали у ближој или даљој прошлости.
Из тог разлога се већ одавно може с времена на време чути она фраза да је историја учитељица живота, коју приписују славном римском државнику и мислиоцу Цицерону. Она на први поглед може да звучи помпезно и да се на основу ње стекне утисак да је људски род, крећући се кроз историју, учио и напредовао. Али, мало детаљнијим увидом у неке од важних, и то трагичних историјских догађаја, који су се понављали и одигравали на готово истоветан начин, може се лако стећи супротан утисак да људски род из историје никада ништа није научио и да је, уместо да напредује, чак назадовао. Те се стога за ону фразу може рећи да је одавно отрцана, а Цицерону свака част, није он крив за то.
Наполеон
Један од оних догађаја који је у последњих неколико стотина година пленио највећу пажњу, како историчара, тако и оних поменутих радозналих доколичара, су они славни походи на исток. Историја је још од времана оног старог или првог Римског царства скоро две хиљаде година бележила углавном повремене походе народа са истока на запад, да би од почетка XIX века ти походи променули правац и почели се дешавати од запада ка истоку. Први од тих преусмерених похода био је онај Наполеонов, који је 24. јуна 1812. године кренуо у инвазију на Русију.
Он је тада, барем како каже Википедија, повео огромну војску у намери да освоји Русију, од које је стотинама година пре тога у колективној и индивидуалној свести такозваних европских народа стварана претња њиховој, како су они мислили, у сваком погледу супериорнијој цивилизацији. Та војска је бројала 691,500 војника, али су процене ишле и до 800,000 војника, заједно са резервама. Од те Велике армије већину су чинили Французи. Било их је 450.000. Од осталих било је 34.000 Аустријанаца, 95.000 Пољака, 90.000 Немаца, од којих 24.000 Бавараца, 20.000 Саксонаца, 20.000 Пруса, 17.000 Вестфалаца и неколико хиљада из малих порајнских држава, затим 30.000 Италијана, 25.000 Наполитанаца. Била је то, могло би се рећи, права европска војска, можда први пута у читавој историји сакупљена у тако великом броју.
Ако се узме у обзир да је тада на планети Земљи било десетак пута мање становника него данас, онда би према тој пропорцији данас та маса у односу на данашњи број становника бројала барем 7-8 милиона војника. Какав је то био ентузијазам да се својим животима и судбинама доприноси оној креативности учитељице историје. А каква је то тек трагедија била, када се узме у обзир да се мало ко од њих следеће године вратио жив кући. Данас од европских народа такво нешто би могло да падне на памет, као што ће се видети, само лудим Украјинцима.
Хитлер
Тек што се изродило и поумирало неколико генерација, уследио је нови, готово идентичан поход. Била је то она велика војна операција под шифрованим називом „Барбароса”, на чијем челу је био Адолф Хитлер. Дакле, овај пута уместо Француза, Немци су предводили европске народе у походу на исток, истим путем којим се пре 129 година упутио Наполеон. И то гле чуда, Европљани су се по други пута упутили на исток опет у јуну месецу. Да ли случајно, остаће вечита загонетка за оне који се баве креацијама историје.
Они који су се ставили на чело милионске војске, као и они који су ту операцију замислили и испланирали, али и оно такозвано топовско месо, фаширано од те милионске масе, су, како то обично са историјом и њеним плетивом бива, потпуно заборавили шта се догодило са Наполеоном и његовом војском, којима ја чак успело да дођу до Москве. Док су сви заједно победоносно, попут најпримитивнијих хорди, напредовали десетинама и стотинама километара дневно кроз бескрајне руске степе, журећи ка Москви, не само да се нису сећали шта се догодило у тој истој Москви са Наполеоном, него и касније када је његова војска током повлачења цркавала од хладноће и била масакрирана од руске царске војске. То су оне суптилне учитељицине финесе на којима ђаци увек падају и понављају разреде.
Међутим, није баш све било исто у та прва два похода. Учитељица се увек побрине да неким ситним детаљима оно своје ново поглавље учини за нијансу другачијим, вероватно да његови протагонисти не би укапирали да се то већ једном догодило. Истог концепта се држи и Холивуд у својој продукцији. Сви његови филмови су на исти калуп, али сваки се по нечему ситном и маргиналном разликује, тако да гледаоци никада не примете да увек изнова гледају исти филм. И што је најгоре, после сваког следећег су све глупљи.
У том Хитлеровом походу прво се десио Стаљинград, највећа битка, коју је историја режирала откада се бави тим послом. Битка за тај град, који је пре тог похода имао 600,000 становника, била је пресудна за исхог не само те операције, него и читавог II светског рата. Са руске или совјетске стране учествовало је 1,700,000 војника, док се никада није успело доћи до приближног броја немачких војника, а било их је сигурно најмање толоко, а вероватно и више. Тако да се може рачунати да је у тој битци учествовало најмање три ипо милиона војника. Званично се барата бројкама од око 750,000 погинулих и рањених на обе стране. Процене укупног броја погинулих војника и цивила крећу се од 700,000 па до два милиона. Из свих тих бројчаних података следи недвосмислено наравоученије: да кад историја изрежира велики ратни догађај, онда то не може да прође без сразмерно великог крвопролића.
Након немачког пораза у тој битци свих битака, следилаје Битка код Курска, која је такођер остала упамћена и забележена као највећа од оних ратних творевина историје, али у конкуренцији тенковских битки. У њој је учествовало нешто мање пешадије, 800,000 са немачке стране и 1,300,000. са совјетске. Али је зато тенкова и авијације било као никада до тада. Немци су имали 2,700 тенкова а совјети 3,600, док су, што се авиона тиче, Немци имали 2,000, а совјети 2,400.
Што се губитака тиче, Немци су имали 60,000 мртвих и 150,000 рањених, док су прецизни губитци са совјетске стране објављени тек 1991. године, и износили су 254,470 погинулих. Постоје такођер процене да су у тој кључној и преломној битци другог европског похода на исток погинулих рањених или несталих са совјетске стране било чак 863,000. Као што се види, што се људских жртава тиче, Руси нису жалили ту врсту ресурса, тако да би то могао бити један од разлога зашто су историји походи на исток били тако драги, јер мртви, рањени и нестали, када се мере милионима представљају драгоцен украс производима њеног стваралачког генија .
Додуше, не треба заборавити да је милионских жртава знало бити и на западном фронту. Први од оних светских ратова је интересантан по томе, јер је у њему историја прескочила поход на исток, усмеривши своју креативност, што се људских страдања тиче, на запад. Као да је хтела да Русима приушти мали предах, како би се припремили за оно што им је спремила у II светском рату. Зато им је за време тог првог напаковала револуцију и бољшевике, који су били, како ће се испоставити, кључни фактор у оним људским страдањима, која ће се мерити не милионима, него десетинама милиона.
Зеленски
За трећи поход на исток није требало чекати више од једног века, као што се десило са оним другим. Он је започео тачно 80 година након почетка Стаљинградаске битке. Било је то 22. фебруара 2022. Овога пута Руси нису могли чекати 30-40 година да Европљани први крену, као што је био случај са прва два похода. Они су први кренули у напад називајући га Специјалном војном операцијом денацификације Украјине. Јер су, а то је још једна од оних суптилних финеса историје, у међувремену Европљани прикључили себи један део Русије, звани Украјина, и истурили је да уместо њих крене у следећи похаод на исток, и то са истим оним заставама, украшеним свастикама. Тако да се може рећи да је то у ствари био наставак оних крвавих битки на источном фронту током II светског рата. Мора се признати, веома маштовито, али исто тако и генијално од стране наше старе учитељице историје, која, како време пролази, своје креације претвара у игру.
На ту игру, и то са комичним елементима, упућује не баш лако приметна чињеница да су се у том трећем походу поновиле и Стаљинградска и Битка код Курска, али на различитим локацијама. Стаљинградској је неодољиво наликовала Битка за Бахмут, малу варошицу, чији стратешки значај у односу на некадашњи Стаљинград није баш лако докучити, али око којег су се, као и за Стаљинград, месецима водиле огорчене борбе. Због тога би се Бахмут, без обзира на недокучивост свог стратешког значаја могао ипак назвати Стаљинградом 2.0.
Треба такођер нагласити да је и у броју ангажованих војника у те две битке видљива прилична диспропорција. Током Битке за Стаљинграда врховни заповедник Вермахта фелдмаршал Фридрих фон Паулус командовао је не само дивизијама и армијама, него и групама армија. Сетимо се да су постојале три групе армија које су браниле Стаљинград 1.0, и то Југ, Север и Центар. Док се у борбама за Бахмут, што се тиче војних формација, углавном радило о водовима, четама и понеким батаљоном. Фалили су у редовима маршала Жукова 2.0 (маршал Пригожин), још само Мирко и Славко, они легендарни курири пете чете, па да се поменути комични елементи претворе у праву комедију.
Није прошло ни месец дана од завршетка те битке, а она је експресно ушла у легенду, тако да Википедија није могла да одоли да јој већ не посвети једно поглавље из којег се може сазнати да је трајала од 1. августа 2022. до 20. маја 2023. Дакле трајала је чак и дуже од Стаљинградске 1.0, која почела такођер у августу 1942, а завршена у фебруару 1943. Можда се из те чињенице може наслутити стратешка важност Бахмута – Стаљинграда 2.0, града који је на почетку битке имао 71,094 становника.
Нешто слично догодило се и у Битки за Курск 2.0, која се одиграла почетком јуна 2023, дакле, скоро на 80-ту годишњицу Курска 1.0. Не баш претерано велика концентрација од 40 тенкова из састава механизованих јединица Вермахта 2.0, подељена у три колоне, 12 у северној, 21 у централној и 9 у јужној, биле су лак плен руске одбране, тако да је тај покушај продора кроз противничку одбрамбену линију претрпео фијаско, сличан фијаску Курска 1.0, у којем је, као што је познато, Вермахт 1.0 располагао са 2,000 тенкова. Неки војни аналитичари су као главни разлог фијаска навели погрешну тактику, јер је по њима свих 40 тенкова требало да се сконцентришу на једну тачку. Са таквом концентрацијом се руска одбрана не би баш тако лако изборила.
Други аналитичари сматрају да је ипак главни разлог фијаска тај што је операција изведена у јуну месецу, јер је јун, као што је познато проглашен за „прајд” месец. А као што је такођер познато, за Вермахт 2.0 ЛГБТ, „прајд” и трансгендеризам представљају светињу и апсолутни приоритет, чак и у односу на војна питања. Тако да украјинске трупе тешко да су могле у току месеца јуна очекивати подршку из позадине.
Ти исти аналитичари сматрају да је требало сачекати јули месец за операцију Курск 2.0, јер је и Курск 1.0, да се присетимо, почео 5. јула 1943. Према неким информацијама још током месеца „прајда” је из позадине требало да буде пребачено на линију фронта још 15 тенкова. Да се сачекао јули, са 55 тенкова, концентрисаних на најслабију тачку противничке одбране, пробој би био незаустављив, а тиме и широм отворени путеви ка Москви.
Међутим, постоји и треће мишљење о главном узроку највероватнијег неуспеха и трећег похода на исток, јер европски освајачи сигурно још увек гаје наде да би након нешто више од двесто година могли да поново, барем дођу до Москве. Критичари који заступају то мишљење сматрају да је ипак главни узрок избор главнокомандујућег тако сложених војних подухвата, као што је освајање Русије. Они вероватно мисле на фелдмаршала Фридриха фон Паулуса 2.0, отеловљеног у лику бившег трећеразредног глумца, по кратком поступку преквалификованог и прекомандованог у главни штаб да руководи освајачким операцијама. Ради се наравно оном спадалу, генералисимусу Зеленском.
Када се упореде његова фотка и фотка једног просечног трансгендерисаног генерала Вермахта 2.0 са женском сукњом и најлон чарапама на себи, са фоткама оних војсковођа који су учествовали у претходним походима на исток, било у одбрамбеним, било у освајачким функцијама, онда би то треће мишљење могло бити најближе истини. Међу тим силним аналитичарима наћи ће се на крају и они који ће рећи: да није та учитељица историја ипак мало претерала са тим трећим походом на исток.
Учитељица историја ипак није претерала
Ако се узме у обзир да историја није само наша учитељица живота, већ и списатељица, јер све те њене креације и плетива нису ништа друго него списатељство, онда би оно што се током 2023. године дешава на источном фронту могло, без обзира колико комично изгледало, имати итекаквог смисла, и то веома озбиљног. А поготову ако се сетимо наших првих учитељица и оних лектира, то јест књига које смо морали што је могуће пажљивије да прочитамо, и да касније на часу о њима дискутујемо. Главно питање је увек било: шта је писац хтео да каже? Исто питање би требао да себи постави сваки савременик овог најновијег списатељског поглавља учитељице историје, наравно, уколико жели да, попут Цицерона, нешто научи.
То се нарочито односи на оно шта је хтело да се каже са оном лакрдијом на најновијем источном фронту. Јер, се историја, након оних њених славних поглавља, које је тако мајсторски исписала, не би сигурно брукала са оним пајацем Зеленским, да се иза тога не крије нешто много важније, што је вероватно желела да прикрије, како би читаоцима отежала откривање онога шта је желела да каже, као што то раде сви прави писци.
Они поменути доколичари, који се мало озбиљније баве историјом и њеним стваралаштвом, су приметили да се у последњих неколико година дешавају чудне ствари, које се никада до сада нису дешавале, и то смењујући се много већом брзином него што је уобичајено за историјска збивања. Међу тим дешавањима се пажљивим посматрањем могу лако уочити наговештаји и клице неких нових врста ратова, какви нису виђени у досадашњем списатељском опусу наше учитељице. И њој је вероватно досадило да преко пет хиљада година пише своје приче на исти калуп и да се све своди на оне класичне крваве ратове, освајања, окупације и војне походе, уз краткотрајна примирја. Због тога делује сасвим логично да је одлучила да ратовање подигне коначно на виши, софистициранији ниво. Овај поход кловна Зеленског на Москву би зато могао да буде и последњи од оних класичних ратова, али истовремено и завеса иза које ће се, барем на почетку, скривати ти нови ратови.
Климатски рат
Као добар пример једног од тих нових ратова може послужити оно што се догодило почетком јуна, и то баш током оне битке Курск 2.0. 2. јуна је широм огромне земље Канаде, друге по пространству иза славне Русије, избило 400 шумских пожара. Сателитски снимци су показали да су свих 400 пожара избили истовремено. Како би се рекло, просто да човек не поверује. То му дође као када би у некој огромној мрачној соби притиском на прекидач упалио одједном 400 сијалица. Додуше, већ одавно се прича у кулоарима и теоријама завера да се шумски пожари изазивају вештачки, и то даљински, применом Теслине технологије такозваног спонтаног палења објеката пиезоелектричном индукцијом, која се заснива на оним звучним таласима ултра ниских фреквенција. Међутим, тешко је поверовати да би се на тај начин могло изазвати 400 пожара истовремено.
Као једино логично објашњење се намеће, а о томе се такођер прича у оним кулоарима, да су то извели специјално обучени командоси, који су се распоредили на планираним локацијама и уз сателитску комуникацијску подршку извршили истовремено палење канадских шума. Наивни читачи историје би се упитали: па зашто би то радили? Зато што је то управо део једног од оних нових врста ратова, а то је такозвани климатски рат, инспирисан генијалном намером да се по сваку цену, не бирајући средства, изазову такозване климатске промене, да би се помоћу њих остварили неки други закулисни циљеви. Тај рат се одавно води, али мало ко га примећује. Већ деценијама се запрашивањем из авиона ради на замрачивању планете, а успут и тровању њених становника. Од недавно се из атмосфере исисава CO2, те улажу огромни напори да се у њу испушта што мање тог драгоценог гаса, без којег је немогућ било какав живот на планети.
Ти командоси који су извели тај подухват могли би се сматрати пионирима у стварању новог рода војске, а то је пироманија. А у коликој мери су били успешни у својим првим ратним дејствима може се видети са снимака из највећих америчких и канадски градова Њујорка и Торонта, у којима су у по бела дана возила морала користити ноћна дуга светла, а чије контуре су се једва могле назрети кроз завесу густог плавичастог дима. Скоро цела Канада и северне америчке државе су замрачене. Канадски премијер Џастин Трудо се победоносно хвали да ће тако бити све до септембра. Дакле све је унапред савршено испланирано. Независни аналитичари процењују да је стратезима климатског рата досадило оно шприцање атмосфере из авиона, те су у игру убацили пироманију. Да се наставило на стари начин то би се отегло ко зна колико још деценија. А њима се вероватно жури.
Остаје да се види да ли ће се сличне операције применити и у осталим деловима планете. Али оно што је сигурно је, да је оним старим родовима војске, као што су пешадија, инжињерија, артиљерија и механизација одзвонило. Тако да би се из свега тога могло наслутити да је наша учитељица и списатељица са украјинском комедијом на прикладан начин уприличила њихов опроштај и коначан силазак са историјске сцене.
Али, далеко од тога да је пироманија једини нови род, свечано промовисан у најновијем климатском рату. Недавно се појавила полувојна формација по имену Tyre Extinguishers, што би се могло превести са „издувачи гума”. Њихове мобилне јединице оперишу у свим већим светским градовима, крећући се прописно прерушени, тражећи она возила са јаким моторима, као што су џипови, да би им бушили гуме и тако спречили кретање, пошто они таква возила због енормне емисије оног озлоглашеног CO2 сматрају највећом претњом за опстанак планете. До сада су те јединице онеспособиле преко 10,000 џипова у Америци, Великој Британији, Канади, Чешкој, Француској, Немачкој, Шпанији, Данској, Норвешкој, Шведској, Холандији, Швајцарској, Аустрији, Италији, Новом Зеланду, Ирској, Белгији и Португалу. Ти издувачи гума би се такођер могли сматрати клицом још једног од нових родова војске, не само овог климатског, него и свих будућих новокомпонованих ратова.
Међутим, ни ту није крај клицама нових војних родова. Што се климатски рат све више распламсава те клице ничу као печурке после кише. Тако је пре неколико година у Европи на сцену ступила организација по имену Extinction Rebellion (XR), што није ни потребно преводити ако се зна да у њихово поље деловања спадају организовања такозване грађанске непослушности, као што су велики јавни протести, и то не мирни, него понекад и насилни, затим блокаде путева и зграда владиних институција, а све у циљу притиска да се крене са радикалним мерама за спашавање планете од глобалног загревања и климатских промена.
Недавно је уприличена видео конференција, на којој су учествовали чланови руководства те организације и њене америчке подружнице зване Declare Emergency, а на којој су разматрани досадашњи успеси у блокади многих европских градова, као и планови за нове акције, затим питања регрутације нових чланова, поготову у елитне јединице командоса за физичку конфронтацију са полицијом. Европске колеге су искористиле прилику да поделе своја искуства са Американцима, који су своје устаничке активности до сада углавном усмеравале на фронт борбе за доминацију сексуалних перверзија. И на крају је наравно било речи о финансијама. А што се финасија тиче, без обзира шта се на ту тему причало, није тешко закључити да иза таквих и сличних организација стоје фондације као што је Сорошева, или она Мелинде и Била Гејтаса, тако да за паре не треба да брину.
Замена становништва и освајања територија без испаљеног метка
У тим новим ратовима главну реч ће водити плаћеничке војне формације сврстане у родове егзотичних назива, јер су се оне регуларне војске током последњих неколико векова класичног ратовања показале неефикасним и скупим. Те регуларне војске ће, као што се може већ приметити, бити задржане још извесно време као успомена на оне некадашње старинске ратове, као и за неговање новоуспостављених сексуалних и трансродних традиција.
Најсликовитији пример како се тим ратовима могу освајати и територије, и то без икаквог наоружања и испаљеног метка може се видети из операција замене становништва, које су увелико у току, нарочито у Европи и Америци. Док се та операција у Европи спроводи успорено, повременим убацивањима мањих група емиграната са циљем да се на дужи рок потпуно измени етничка структура континента, у Америци се то изводи на бруталан и убрзани начин. Стратегија те врсте рата који се тренутно води на територији по многима још увек најмоћније државе на планети, је једноставна. Поставиш за председника дементног полуидиота, перфорираш, или једноставно потпуно отвориш границе, кроз које онда можеш у циљану земљу убацити колико год милиона емиграната ти треба. А за локално, то јест староседелачко становништво, те једноставно није брига. Оно ће се или разбежати, или једноставно изумрети од оних вакцина, које нису обавезне за новопридошле емигранте, будуће становнике те освојене територије.
Као што се види за освајања територија и земаља нису више потребне вишемилионске армије, хиљаде тенкова и авиона, а да се не говори о артиљерији и ракетама. Зато треба уживати у овом украјинском походу на исток, док траје, јер ускоро неће више бити таквих ратова за гледање уживо, већ само на филмовима и Јутјубу.
Епилог
Али, питање је да ли ће ускоро бити довољно оних способних да уживају у тим лукавствима наше учитељице и списатељице, као и њеној све израженијој склоности да се жанровски приближава комици и сатири. Јер су њени ђаци до те мере постали слуђени и изманипулисани, како због њене врхунске креативности и способности да маскира оно што је писац хтео да каже, али и због све израженијег пада когнитивних способности и интелектуалне ретардације, те стога нису више способни да примете и осете ту сатиру и комедију, у којима и сами учествују.
Али исто тако нису способни ни да примете све те силне невидљиве ратове који се око њих воде и у којима и не знајући учествују, било као припадници оних нових родова, било као наивни навијачи, постајући саучесници свог сопственог истребљења, или како би се на онај сликовит начин рекло, секући грану на којој седе.
А када у једном од тих ратова нове генерације, којему сви поменути невидљиви ратови, укључујући и трећи поход на исток, служе као завеса, а који већ одавно траје, буду потпуно истребљени или десетковани, биће нажалост касно. Можда је такав исход и планиран на самом почетку те списатељске авантуре, у случају да се ништа не научи из оних понављања догађаја и градива. А можда је то управо оно што је писац хтео да каже, а што је мало ко успео да схвати. Они који нису успели да из тих силних понављања ишта науче, а успут буду и страдали, мораће да понављају разред у следећем животу, под условом да га буде.
ИЗВОР: https://sedmasila.rs/milovan-savija-nismo-svesni-da-ratujemo-sekuci-granu-na-kojoj-sedimo/