- Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу – но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског!
Ho ja сам погрешно рекао, да je Наполеон био једини човек у новијој историји, на коме je Ниче могао да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања. Био je још један, кога je Ниче гледао с уважењем и дивљењем – Достојевски.
Ниче сам о себи каже, да je он „fur Dostojewski schwarmend“. У писму Хиполиту Тену Ниче изриче свој строги суд о Пол-Буржеу и вели, да „дух Достојевскога не да мира овоме париском романсијеру“. У писму Жоржу Брандесу овако се изражава творац надчовека о Достојевском:
„Ja апсолутно верујем вашим речима о Достојевском; ja га с друге стране ценим као најдрагоценији психолошки материјал, који ja познајем – ja сам њему особито захвалан, ма колико да je он противан мојим најнижим инстинктима.“ (Nietzsches Briefe, Insel-Verlag Leipzig, 1911).
Достојевски, који се у писму цару Александру II потписивао „бивши државни преступник“, који се родио у болници за сиромашне, који je био извођен на ешафот, носио окове, гладовао заједно са породицом, и имао падаћу болест; Достојевски, коме je једнога дана цела Москва аплаудирала и коме je цео Петроград чинио мртвачки спровод, – Достојевски je био највећи модерни апостол онога морала, који je Ниче назвао „робовским“, и творац једног новог моралног типа – свечовека.
Достојевски je називао Пушкина свечовеком, и ако тај назив њему, Достојевскоме, далеко више приличи. Моћни геније Достојевскога обухватао je собом много више људских душа него геније Пушкинов. Велики људи или су до запрепашћења једнострани или су до запрепашћења многострани; другим речима: велики су људи или уски, а високи, као један обелиск, или широки и дубоки као море. Узак и висок био je Ниче, широк и дубок Достојевски. Као руска земља, тако je широка душа Достојевскога, или још боље, као земља цела, као ова планета, на којој смо. Нема човека на земљи, који не може себе наћи у делима Достојевскога. И сам Ниче морао се огледати над овим дубоким морем и видети себе, – иначе он не би имао толико респекта према овоме руском Шекспиру, како један немачки писац (Otto Julius Bierbaum – Dostojewski, p.6.) назива Достојевскога.
Духу Достојевскога познат je био и Ничеов идеал пре појаве „Заратустре“. Гле, Достојевски je насликао једнога надчовека у лицу Раскољникова (у роману „Злочин и казна“), који непрестано има пред очима Наполеона, и који живи у уверењу, да je великом човеку допуштено све, без обзира на морал. Но Раскољников je продукт Достојевскога и као такав он није могао до краја остати једнострани надчовек, какав je био Наполеон, његов идеал, јер Наполеон се никад није покајао за проливену крв људску, док се Раскољников покајао: овај je оставио секиру, умрљану крвљу, и пошао у заточење, у Сибир, с јеванђељем у руци и покајањем у души.
У души Наполеоновој и у души Заратустриној није било раскола, док je Раскољников добио и име због своје расколничке, подељене душе. Његова душа не учествује нигде сва, но увек само једним делом: делом je она на злочину, делом у покајању. Достојевскоме није било до стварања једнога идеалнога надчовека, но до сецирања и сликања реалних људи и до разлучивања добра од зла код истих. Достојевски je тражио идеално у реалноме, тражио je злато у блату, и велико у презреноме.
Белински je рекао поводом дела младога Достојевског „Бедни људи“ ово:
„Част и слава младоме песнику, чија муза љуби људе на мансардама и у подрумима и говори о њима онима који обитавају у позлаћеним палатама: гле, то су такође људи, ваша браћа!“
Бедне људе, Макарија Девушкина и Варењку, Заратустра би прегазио као блато, јер у њима не би нашао силу и моћ и ратоборне инстинкте и риђу бестију. Но Достојевски je разгрнуо блато, које je покривало ове бедне људе, изврнуо њихову душу и окренуо je светлости, развио све њене уборе и наборе, и измерио све њене пригушене и скривене вибрације, – и свет се зачудио толиком сјају под толиким блатом.
Тако je Достојевски умео као волшебник да укаже свету на злато у ономе што свет држи за само блато и обратно да укаже на блато у ономе, што свет држи за само злато. Свет je држао за блато и Макарија Девушкина и Варењку и слугу Карамазових Смердјакова, – но Достојевски je отворио свету очи, да види у томе блату и злато.
Или, свет je држао лорда Биконсфилда за једнога златног човека, који je блистао и засењивао свакоме очи како својим положајем, тако и својом фином интелигенцијом и салонском отменошћу. Достојевски је изненадио свет једнога дана, објавивши у своме „Дневнику“, да је лорд Биконсфилд једна грозна „piccola bestia“ која мути народе ради свога плена.
Chef d’ oeuvre лорда Биконсфилда јесте, по Достојевском, изазвати покољ у Бугарској. Источно питање лако би се решило, кад ова „piccola bestia“ не би сметала својим интригама. Лорда Биконсфилда не дирају сузе и страдања балканског робља, коме Турци кожу деру.
„О, цивилизацијо, о, Европо!“ – узвикује Достојевски… „Нека је проклета и сама цивилизација, ако је за њено одржање неопходно драти кожу с људи.“
„Зар може човек засновати своју срећу на несрећи другога?“ – пита се даље Достојевски. И онда овако аргументује:
„Каква може бити срећа, ако је она заснована на туђој несрећи? Изволите, замислите, да ви сами зидате здање судбе човечје с крајњим циљем усрећити људе, дати им мир и спокој. И замислите, да ради тога неопходно и неизбежно треба промучити цигло једно човечје биће, и то не каквога особито истакнутог,… не Шекспира, но каквога било старца… И гле, само њега треба нагрдити, обогатити, опљачкати и уништити, и свима осталима ће бити добро. Овде je питање, да ли бисте, драги моји, могли да се одлучите да учините то без очајања и мржње према оним вашим будућим срећницима, који ће бити опљачкани на рачун тога бедника, и да ли можете мирно заспати на таквом мртвом, проклетом и бруталном делу.“
Суштина живота Достојевскога je у томе, да се срећа не може засновати на несрећи, и да се душа не може искупити на рачун другога.
Противречност човека, око које су стајали Ниче и Достојевски, састоји се у томе, да један говори: „Све вам је допуштено!“ а други: „Све вам je забрањено!“
Ниче je поставио сву своју етику на неком монструозном самомоделовању, Достојевски je поставио све своје начеле на божанском самоодређењу. Ниче je веровао у „самога себе“, Достојевски je веровао у Христа.
И Ниче и Достојевски су словенске крви, иако је Ниче постао апостол Запада, а Достојевски апостол Словенства. Кад би сутра заратио Запад са Русијом, Запад би ратовао у име Ничеа, тј. у име свога егоизма, Русија би ратовала у име Достојевског тј. у име Христа, у име свечовечанског сједињења и братства. Ова два болесна човека, Ниче – умоболни и Достојевски – епилептичар, завладали су душама целог културног света. Они су постали симбол и застава људима. Они исцрпљују цео геније најмодерније Европе. Ове две силе, које су до скоро биле више теоријске но практичне, почињу се све више примењивати у животу.
Ниче и Достојевски нису више само две теоријске силе какве су Спиноза и Кант, но две живе силе, којима свет живи. Борба у име Ничеово и Достојевскога већ се овде-онде заподева. Но одсудна, страховита борба тек има да дође. Дух надчовека и свечовека ићи ће пред војскама. Један нов „устанак робова“ предстоји, и, као што се извесно да предвидети, једна нова победа њихова. То ће бити друга велика победа Хришћанства у историји.
Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу – но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског!
Владика Николај Велимировић
ИЗВОР: https://kompasinfo.rs/nice-i-dostojevski-apostol-zapada-i-apostol-slovenstva/