АУТОР: Др Филип Раке Вукајловић, научни саветник Института „Винча“ (у пензији)
Фељтон: АНАТОМИЈА «НАУЧНОГ» НЕЗНАЊА И ФИКЦИЈЕ О БУДУЋНОСТИ ОБРАЗОВАЊА (1)
Претходна напомена:
Пре скоро годину дана, 12. новембра 2019. године, један пријатељ ме обавестио да је председница Владе Србије отворила у САНУ неку међународну конференцију о будућем образовању и да се у првим редовима, међу главним организаторима, налази и мој стари познаник Небојша Нешковић, физичар 70-огодишњи научни саветник Института “Винча” у пензији, иначе члан “Националног савета за научно технолошки развој” Србије и генерални секретар “Светске академије уметности и науке”.
Лако сам пронашао програм те “Четврте међународне конференције о будућем образовању”, пажљиво га прегледао и потрудио се да схватим о чему је ту, у ствари, реч. Мало је ко од истраживача у Београду тада био обавештен да се таква конференција уопште одржава. Послушавши накнадно велики број предавања (посредством интернета), приступио сам писању овог огледа (студије) који, заједно с најважнијим подацима о конференцији, личностима које су учествовале у раду, и својим закључцима о њој, нудим свима вама на знање (и даљу дистрибуцију), наравно, ако нађете да мој спис то завређује.
Пишем о овој Конференцији јер ова Конференција добро илуструје хаос, кризу, незнање и бесмисао у којем се налази српска наука и посебно САНУ, као што показује и шарлантанство и некомпетентност САУН (Светске академије уметности и науке), невладине организације и сличних институција –прирепака, а ОРГАНИЗАТОРА учесника ове циркуске и аматерске конференције: Светски универзитетски конзорцијум (СУК), Савез економиста Србије (СЕС) и Српска Подружница Римског клуба (СПРК).
***
–Лав Николајевич, да ли сте ви интелектуалац?
–Боже ме сачувај! Садашња интелигенција – то је права духовна секта. Оно што их карактерише је да: они ништа не знају, ништа не умеју, али о свему суде и потпуно одбацују другачије мишљење.
Лав Николајевич Гумиљов (1912–1992) историчар, етнолог и географ
Лета 2012. године сам први пут видео да је Небојша Нешковић члан међународне невладине организације САУН. Тада сам се, сазнавши да је колега Небојша Нешковић поднео захтев да му се плати пут на конференцију у Хрватску, томе успротивио и свој став образложио у писму послатом већини колега истраживача Института за нуклеарне науке Винча (ИНН), где смо радили. Назив конференције је био: „Међународна конференција о нуклеарним претњама и безбедности“, а организатор скупа у Дубровнику била је: Свјетска Академија умјетности и науке, а конференцију је ко-спонзорисао нико други него НАТО!
Дотични ‘стахановац’, потпуно неук за питања безбедности, отишао је ипак тада да излаже рад под насловом: „Трансформација Института за нуклеарне науке „Винча“у Научни парк „Винча“, уместо да даноноћно ради не би ли у рад пустио пројекат “Фаму” – за шта му је држава Србија још 2010. године, као директору пројекта, уплатила више од пет милиона америчких долара да је заврши за обећане три године – што ни до дана данашњег није урађено.[1] Треба нагласити да је под Нешковићевим четвртвековним руководством у Институту у Винчи упропашћено неколико великих научних инвестиционих пројеката, од којих је највећи Пројекат изградње циклоторона (никад изграђеног). На ове пројекте је страћено десетине милиона евра без икаквих резултата. Као да наведено није била довољна опомена надлежним властима о неспособностима и незнању Нешковића.
Нешковић годинама управљао пропалим пројектима у Институту за нуклеарне науке у Винчи
Уместо да се овако „успешан“ кадар заувек склони са свих пројеката и програма десило се да је његово штеточинско деловање пресудно утицало на одлуку Министарства за науку и технолошки развој да се он реактивира и прими на посао у Институт у Винчи, почетком јула 2019. године.
Па, може ли ико боље од њега знати да их посаветује како велики новац да улупају, а да „све конце у воду сакрију“?
САУН – Академија за целу породицу
САУН иначе има више стотина чланова у свету, а сви су побројани на линку: http://worldacademy.org/view/general– listing. Ако у поље: “city” напишете: “Belgrade” наћи ћете десет српских чланова САУНe. Поред ‘генсека’ Небојше Нешковића, званог „Нешко“, ту је и академик САНУ, теоријски физичар Ђорђе Шијачки, звани “трилинг Ђока” (јер је члан три Академије наука: САНУ, САУН и Европске академије наука; ту је и Нешковићева супруга Весна Вучинић Нешковић, етнолог, проф. на Филозофском факултету, али и њихова ћерка Марта Нешковић, 27 година, (juniorfellow– што је на српски могуће превести као: комсомолка Марта). То овој белосветској невладиној организацији (САУН) даје право да се на планети Земља рекламира као “академија за целу породицу”.[2]
Имајући у виду ову чињеницу, најблаже речено је неуверљиво све то велико о чему пишу и зборе «очеви оснивачи» ове «академије»у «Повељи о оснивању» и на својим рекламним страницама.
Академици САНУ с научним ђилкошима
У Београду је у свечаној сали Српске академије наука и уметности, 12. новембра 2019. отворена дводневна “Четврта међународна конференција о будућем образовању”. Конференцију су организовали:
- САУН, “Светска академија уметности и науке” у сарадњи са
- Светским универзитетским конзорцијумом (СУК)
- Српском академијом наука и уметности (САНУ)
- Универзитетом у Београду (УБ)
- Савезом економиста Србије (СЕС) и
- Српском Подружницом Римског клуба (СПРК).
На овој конференцији је било предвиђено да буде шест пленарних сесија и 15 паралелних панел дискусија с 93 предавача из 29 земаља![3]
Из новина је било могуће некако сазнати да је ова 4. конференција о будућем образовању организована на ицијативу “удружења грађана” Српске Подружнице Римског клуба(СПРК), које је регистровано на београдској адреси Молерова 11, истој оној која стоји на првој страни биографије Марте Нешковић (ћерке Н. Нешковића). Пре годину дана сам забележио да Српска подружница Римског клуба има укупно 16 чланова и да је основана 15. јула 2015. године.[4]
Поставља се оправдано питање:
- Коме је у САНУ и на БУ могло пасти на памет да у Београду организују конференцију о будућем образовању?
- Откуд им идеја да то буде међународна конференција која треба да окупи предаваче с готово свих континента?
- Зашто им је будуће образовање баш у овом тренутку заголицало машту?
- Ко је требало да буду предавачи, а ко заинтересовани слушаоци?
- Које су проблеме српског образовања и науке хтели да реше?
- Да ли су звали упомоћ кад су видели да не знају зашто би такву конференцију организовали, нити су могли да замисле кога би то у Србији уопште интересовало?
Или је, можда, код челника САНУ и БУ дошао да ургира сам “велики комбинатор” и манипулатор Нешковић са титулама генералног секретара САУНе и председника Српске подружнице Римског клуба у Београду?
Слутим да је тако и да му, вероватно, није било тешко да за то “предузеће” привуче и нагоди се с председником САНУ Владимиром Костићем, који је и сам велики љубитељ и учесник многих помпезних околонаучних догађаја који у изгледу имају дружење с влашћу и појављивање на ТВ програму националних емитера у ударном термину.
После тога су, скоро сам сигуран, заједнички привукли и ректора БУ Иванку Поповић. Све је то, највероватније започето, у току прошлогодишњег “Копаоник бизнис форума”, коме је главни организатор био још један члан Римског клуба, проф. Драган Ђуричин, који је представљао СЕС (Савез економиста Србије), који је био у организационом комитету недавне неуспешне бурлеске наводно посвећене образовању. Не малу улогу у организацији је имао и старина Гери Јакобс (Garry Jacobs), председник међународне САУНе и пуноправни члан правог Римског Клуба (РК).
С ким су се у коло ухватили председник САНУ и ректор БУ? Ако Владимир Костић није «баш добро знао» ко је Нешковић, потпредседник САНУ и председник “Националног савета за научно технолошки развој” Зоран В. Поповић, научни саветник Института за физику и редовни професор Електротехничког факултета, је сигурно знао да је сваки градитељски посао који је започео Нешковић, после “огромних напора” на пољу симулације бурне делатности, неславно пропао.
Физичари старије генерације воле да Небојшу Нешковића, познатог и по надимку «Нешко», упоређују с Остапом Ибрахимовичем Бендером, човеком који је познавао “бар четири стотине релативно поштених начина отимања новца”, при чему већина предност даје Нешковићу, због јаке усредсређености на личну удобност и корист, а и због одсуства било каквог смисла за шалу. Алавост је, изгледа, пожељна особина и добра препорука за руководство научним пројектима у Србији …
Незналачко и штеточинско деловање Нешковића
У научним круговима Београда, а и шире у Србији, Небојша Нешковић је познат као човек који је годинама водио и одвео у пропаст највећи икад започети научни пројект. Реч је о пројекту изградње циклотрона у Институту “Винча” на чијем челу је најдуже био Нешковић: од 1991. до обустављања градње 2007. године. Уместо да одговара за огромне промашаје и расипничко трошење огромних средстава, научна власт га је оставила (после укидања пројекта 2007. године) да и даље руководи и мешетари све до одласка у пензију 2016. године, кад га је друга/иста власт, као “привредника”, поставила у “Национални савет за научно технолошки развој”. Нешковић је далеко најодговорнији за проћерданих преко 40 милиона евра,државних пара ни у шта.
Нема спора да је циклотронски пројекат највећи и најскупљи пројекат у историји српске науке који је у потпуности неславно пропао. Треба српску јавност да упознамо, и старије потсетимо, да је све са циклотроном почело пре четири деценије (1981. године). Могло би се рећи да је у тежњи да се изгради и у рад пусти циклотрон потрошено пола ‘историјског времена’ Института Винча (основан је 1948. године).[5]
Ако је тако, а јесте, како се онда могло догодити да тзв. “највећи пројекат у историји српске науке”, у који је ‘скрцкано’ преко 30 година и толики новац (1989. године започета је издрадња зграде циклотрона), а који је као резултат потпуну и апсолутну нулу, до дана данашњег остане, не само без компетентне финасијске ревизије и научне и оцене САНУ и ресорних министарстава, него и без икакве оцене?
А, овај пропали и неуспешни пројекат није довео ни до каквих нових знања и вештина, не постоји никакав производ, не постоји технологија, не постоје квалификовани људи. Данас Институт Винча нема ниједног солидног нуклеарног физичара, а још мање у њему има циклотронских физичара и инжењера.
Док су наши „градитељи“ предвођени нестручним и халапљивим Нешковићем четврт века „градили“ циклотрон, технички инфериоран, за погон и одржавање скуп, а за науку актуелан давних седамдесетих година прошлог века, још у марту 2009. године је у часопису Америчког физичког друштва PhysicsToday објављено да се сада за око 30 милиона долара може направити/купити суперпроводни циклотрон, који стаје у мало већу дневну собу и који протоне убрзава до енергија 300 мега електрон волти. Значи, данас је могуће купити, за приметно мање новца од оног који су потрошили наши разградитељи (40 милиона евра), скоро десет пута моћнији циклотрон, јефтинијег погона и сместити га у простор сто пута мањих димензија од оног који су они изградили за смештање свог ‘препотопског’ циклотрона!
САУН – манипулатори јавним и научним мнењем
Ако Владимиру Костићу, председнику САНУ и Иванки Поповић, ректору БУ није горе речено било познато, у шта је мени тешко поверовати, као људима који воде институције с вековном традицијом (САНУ обележава 178 годишњицу од оснивања, а БУ постоји већ више од 2 века, основан 1808. ) требало је да им буде непријатно/неудобно да се удружују са 16 грађана, већином “научних ђилкоша” окупљених, пре нешто више од четири године, у невладину организацију Римски клуб. Јесу ли бар погледали чиме се то бавe организације тако претенциозних имена: САУН и СУК?
Мото САУН је: «Вођство у мислима које воде акцији»
Прочиташе ли нешто о члановима САУН, или можда о контроверзном Римском клубу и његовој мисији? Могли су се, такође, веома лако упознати о чему се говорило на поменуте три претходне конференције о будућем образовању, јер је комплетна документација о њима доступна преко Интернета.
С мало труда о САУНи су могли прочитати и следеће: “Академија служи као форум за рефлексивне научнике, уметнике и научнике који разговарају о виталним проблемима човечанства независно од политичких граница или ограничења, било да су духовна или физичка, форум где се о тим проблемима може разговарати објективно, научно, глобално и неоптерећено посебним интересима или локалном везаношћу с јединим циљем да се дође до решења која афирмишу универзална људска права и служе интересима целог човечанства. САУН је заснована на вери у моћ оригиналних и креативних идеја, реалних идеја са ефективном снагом да промене свет.Њен мото је:«Вођство у мислима које воде акцији.»
Не мање “позитивни” и “проактивни” су и они из СУК-а (Светски универзитетски конзорцијум): “Мисија Конзорцијума је да развија и промовише развој приступачног, доступног и квалитетног високог образовања широм света које је засновано на приступу који је усредсређен на људе и који премешта нагласак са специјализованих експертиза на контекстуализовано знање у трансдисциплинарном концептуалном оквиру одражавајући тако сложеност и интеграцијуреалног света.”
Са оваквим испразним паролама и општим фразама које ништа не говоре ове организације покушавају и манипулишу и варају све око себе. Кад се човек, који мало зна историју и друштвени контекст и има трунку соли у глави, сретне с оваквим западним организацијама, које су “за све добро против свега лошег на свету”, не може а да се не запита: да није њихова основна мисија да по свету организују и воде марионете на жици? Која је њихова стварна мисија: да намећу сулуда глобалистичка решења у процесу дигитализације образовања?
СУК отворено предлаже формирање:
“Међународне мреже научника и учених људи, мреже сличне оној коју је предложила САУН, кроз коју одређене групе интелектуалаца на светским универзитетима могу бити једна с другом директно у контакту, а са свим осталим преко једне централне канцеларије”, онда сумње у праве циљеве ових нестручних “добротвора” глобализатора не би требало да буде.
Имајући у виду горе поменуто, као и многе јавно озвучене неподопштине у просвети, науци и високом школству Србије, као што су на пример: скоро две деценије “реформских” експеримената ‘in vivo’ по основним и средњим школама с катастрофалним резултатима, деценија непровераваних научних истраживања, потпуна дивергентност циљева и супростављеност интереса науке у институтима и на универзитетима и друге, зар се није нашло довољно пречих проблема које су САНУ и УБ требало хитно да прецизно формулишу, поброје по важности и договоре се како да их заједнички решавају?
Светски проблеми будућег образовања, који су наметнута и непотребна тема, а овог пута и потпуно неприпремљена од организатора, могли су и морали сачекати боља времена. А наши очевидни проблеми се морају решавати самостално, у сопственом интересу, а не да се симулира бурна делатност и снага и време расипа са, у великој већини, престарелим “чобаницама и чобанима” и “капларицама и капларима” западне неолибералне глобализације окупљених у Либинтерни (асоцирају на некадашњу Коминтерну), која се кодирано зове САУН и која би да окупи што више “интелектуалних оваца” и одговарајуће пешадије по белом свету.
Али, за то је потребно засукати рукаве и тешко радити, а не занимати се ‘трешењем ваздуха’ и празнословљем на необавезне теме уз добро “иће и пиће”. Зато су на Конференцији изношене фикције, а не реална решења у савременом образовању.
Ако председнику САНУ и ректору УБ нису изгледале сумњиво већ поменуте иностране невладине организације и једна од њихових локалних подружница с десетак чланова, шта је то могло да их натера да конференцију о “будућем образовању” организују са српским економским “либералним цвећем”, окупљеним у СЕС-у (Савез економиста Србије) . Њихови су се најистакнутији чланови тако усрдно “трудили” за време «ослобађања» Србије да је «ослободе» за бедне новце од већине вредних актива током једне од најзверскијих приватизација обављених у посткомунистичким земљама (и то после 2000. године) .
Треба ли они да нас припремају за будућност? Зар већ нису дали све од себе да будућности немамо?
Квази научна фешта у Академији
Да видимо, у даљем тексту, колико се челницима САНУ и УБ исплатило стављање угледа својих институција на коцку и да ли се баш све алавости за јефтин публицитет, наивности, духовној лењости и незнању може приписати.
Поћи ћемо редом.
Ко је финансијски омогућио овај, сигурно не јефтин, скуп многобројних гостију с готово свих континената?
Да учесници конференције ни у чему не оскудевају побринули су се: Светска Банка-Група, Европска Инвестициона Банка; САГА- нова напредна група -најсавременија софтверска и ИКТ инфраструктурна решења); Италијански Институт за културу Београд; ( World Bank Group; European Investment Bank; SAGA new frontier group (state– of– the– art software and ICT infrastructure solutions);Instituto Italiano di Cultura Belgrado).
Прво о спонзорима конференције, потом о томе ко су чланови САУН и Римског клуба.
Затим о предавачима с посебно детаљним освртом на домаће учеснике и највероватније разлоге за њихов избор.
Треће, осврнућемо се на одређена пленарна предавања и неке панел секције с презентацијама, што ће нам помоћи да наслутимо праве циљеве овог гала окупљања.
Четврто, понудићемо, такође, нека другачија виђења дигитализације образовања и један интересантан поглед на циљеве Римског Клуба.
На крају ћемо се, у најкраћем , осврнути на закључке које су извукли организатори и за то задужени учесници ове конференције о будућем образовању.
У закључном разматрању даћу своје виђење разлога за овакве квази научне феште са слободним саставима, фикцијама, проповедима, и појањем на задате теме.
Други наставак у петак, 6. новембра: Сорошеви прасићи
……………………………
[1]Што је још чудније, последњих месеци сазнајемо, из новина, да ће садашњи „мудраци“ који управљају српском науком, најстарији и највећи национални научни институт да претварају у „Парк“. Припремају се, изгледа, да за тако нешто подигну кредит од близу 30 милиона евра.
[2]Свих 10 чланова САУН у Србији су: Небојша Нешковић,генерални секретар српског огранка, научни саветник Института Винча у пензији: Весна Вучинић Нешковић, проф. на Филозофском факултету у Београду; Марта Нешковић, научни истраживач,Ивана Лазаровски; Радмило Пешић, проф. Пољопривредног факултета у Београду; Мирјана Радовић Марковић,научни саветник у Институту економских наука; Марија Тодоровић, Факултет Кијунг Хе,Сеул, Ј. Кореја, Небојша Радуновић, истраживач, Факултет Кијун Хе, Ј. Кореја; Ђорђе Шијачки, редовни члан САНУ.
[3] Прва конференција о будућем образовању одржана је у Берклију, у Калифорнији, у октобру 2013. године, друга у Риму у новембру 2017. године, трећа у Рио де Жанеиру у новембру 2018. године.
[4] Чланови Римског клуба из Србије су: Небојша Нешковић, (председник подружнице) електроинжењер-физичар; Јасна Атанасијевић, економиста; Мирослав Весковић, физичар; Бранислав Грујић, бизнисмен; Драган Ђуричин, економиста; Радомир Жикић, физичар; Мило Ломпар, професор Филолошког факултета; Дејан Новаковић, економиста; Радмило Пешић, професор Пољопривредног Факултета; Илија Плећаш, технолог; Лука Поповић, астроном; Нада Поповић Перишић; професор универзитета; Небојша Радуновић, лекар; Драган Симеуновић, политолог; Ђорђе Вукотић, правник; Владан Челебоновић, физичар.
[5] Упоређујући овај период са периодом развоја људске цивилизације (Стари век, Средњи век, Нови век и Савремено доба), то би отприлике временски одговарало Новом веку и Савременом добу у развоју људске цивилизације. (Јер, као што Колумбо открио Америку 1492. године означивши почетак Новог века, тако и најутицајнији српски физичари 1981. године открише да би требало правити циклотрон у циљу подизања нивоа нуклеарних истраживања и уласка у ‘нови институтски век’.)
ИЗВОР: https://izmedjusnaijave.rs