ДА ЛИ СЕ СРЕЋА МОЖЕ ОСВОЈИТИ?

Да ли су срећни само они који су рођени ,,под срећном звездом” или бити (не)срећан може да представља ствар избора? Да ли је разлог наше несреће заправо начин на који живимо и схватамо живот, односно значење које дајемо различитим појмовима, феноменима и животним приликама којима смо окружени и са којима се суочавамо? Како објаснити пример човека који, наизглед, има све: каријеру, богатство, породицу, али је и даље незадовољан и несрећан? Који фактори доприносе таквом стању и може ли се на њих утицати? Ово су само нека од питања којима се бави енглески философ Бертранд Расел (1872-1970), у свом чувеном делу Освајање среће (први пут објављено 1930. године), којим ћу се бавити у овом тексту, покушавајући да читаоцима приближим Раселово становиште и наведем их да прочитају ово занимљиво штиво .

Пишчева замисао била је да садржину књиге подели на два дела, тако што ће у првом писати о несрећи, а у другом о срећи. Вођен тиме, прилагодићу свој приказ садржини књиге и издвојити та два дела као засебне целине.

ЗБОГ ЧЕГА СУ ЉУДИ НЕСРЕЋНИ?

Управо је ово први поднаслов књиге, у коме Расел расправља о појму несреће, разлозима зашто је човек несрећан, односно различитим узроцима несреће, као и о различитим облицима њеног испољавања. Кроз читаву књигу, а поготово у овом делу, приметна су преплитања момената из пишчевог живота са његовим хладним анализама, тако својственим човеку рационализма. Уношење момената из пишчевог приватног живота посебно је занимљиво и значајно, јер би у супротном постојала опасност да књига буде сведена на пуко теоретисање.

Како сам писац наводи, још од најранијег детињства био је несрећан, а своју младост проживео је углавном кокетирајући са помислима о самоубиству. Од оваквог стања, Расел је дошао до тога да у својим касним педесетим годинама (колико је имао када је књига објављена) воли живот, ужива у њему и пише о освајању среће. Како? Од неколико ствари које наводи као кључне у том прелазу из несрећног у срећног човека, једна је за савремени нараштај, огрезао у гордости и егоизму, посебно значајна, али и парадоксална. Наиме, Расел пише да је постао срећан човек тако што је смањио интересовање за самога себе (!), за своје, како сам каже, грехе, слабости и лудости и окренуо се спољним стварима — стањем света, новим гранама знања и појединцима према којима је осећао наклоност. Треба размислити о томе!

Први корак на путу од фазе у којој је човек несрећан, ка фази у којој постаје срећан јесте искреност према себи и снага да се оно што човек у себи препозна прихвати. Тек након такве самоспознаје и прихватања истине, могућа је промена и победа над унутрашњим препрекама. Због тога, Расел не прихвата ништа што ствара илузију, што човеку, у његовом односу према себи, формира својеврсну копрену и замагљује слику. Онај коме је сопствено стање неподношљиво, непрестано тражи некакву забаву и заборав, а најпогодније средство за тако нешто јесте пијанство, које Расел назива скривеним самоубиством. По њему, пијанство не пружа никакву срећу, већ само привремено обуставља несрећу. За срећу се, поручује нам писац, ваља борити и уложити озбиљан напор.

Од великог је значаја Раселов појам умне дисциплине. Дефиниција овог појма јесте ,,способност, моћ да се о стварима мисли у право време“. Ми, углавном, радимо све супротно томе, па непрестано мислимо о неком проблему, стварамо пројекције (углавном негативне), идемо на спавање са тим мислима, будимо се са тим мислима, наша брига постаје хроничан проблем, а главни пратилац бриге јесте умор, губитак животног елана. ,,Брига је један облик страха, а сви облици страха изазивају умор. Човек који дође до тога да се не плаши страха, осетиће у коликој огромној мери је смањен умор дневног живота’’, наводи Расел.

ДА ЛИ ЈЕ СРЕЋА ЈОШ МОГУЋА?

Питањем из поднаслова писац започиње други део књиге, у коме говори о срећи. Заиста,  да ли је срећа још могућа? Одговор је – да! Питање које даље следи је: ако је срећа доиста могућа, како је освојити? Расел нам нуди прегршт одговора на то питање, а ја ћу се дотаћи оних елемената који су ми били најупечатљивији, са надом да ћете до осталих елемената доћи сами, читајући ово дело.

,,Волети много људи искрено и без упињања, можда је највећи извор среће‘’ – порука је Бертранда Расела коју бих издвојио као најважнију! Овде већ постаје јаснији поменути део у коме писац саветује смањење интересовања за себе, јер онај ко је константно заокупљен собом и окренут себи, не може да се посвети другоме и заволи га.  Даље, као још један битан елеменат у походу на срећу јесте предавање неком раду, некој вештини, за шта се као крајњи циљ не узима опште пљескање. Дакле, покретач таквог рада је некаква страст (схваћена у позитивном смислу), љубав према конкретном раду, а не потенцијалне награде, популарност и слично. Поред рада, за Расела је од есенцијалног значаја и уношење некаквог хобија у живот, па нам тако даје пример неког великог математичара чији је хоби скупљање маркица, али и свој пример, наводећи да, поред свог изворног занимања, воли да ,,сакупља реке’’, да се спусти низ Волгу и усплови уз Јангце. У овом делу може се прочитати још једна пишчева битна порука: свако задовољство које не наноси штету другоме, достојно је уважавања и зато не треба са подсмехом прилазити хобијима других људи, јер нешто што је нама смешно, несхватљиво, за некога представља извор среће. Још један битан начин освајања среће, по писцу, јесте партнерска љубав, дубок однос испуњен смислом, у коме се обе личности стапају у колективну личност. Из тога произилази, као неки логичан след, формирање породице, што Расел наглашава као изузетно важну ствар, па се у том делу налазе упечатљиве речи писца: ,,Ја сам у родитељском осећању нашао већу срећу него иједну коју сам доживео’’ Ова порука је невероватно битна за време чије је једно од главних обележја криза породице.

ЗАКЉУЧАК

Живот, као целина, не учи се само из књига, па самим тим не можемо рећи да самим читањем било ког штива човек може да преокрене свој живот, колико год нам то неки (поготово савремени) аутори обећавали. Ипак, књиге попут ове представљају драгоцена искуства из којих се могу покупити импулси битни за животни преокрет,  драгоцени делићи за склапање целокупног мозаика, за шта су ипак потребни велика воља и напор. Најважнија порука коју нам аутор саопштава, јесте да какво год било време, срећу је могуће освојити, а срећа, као и несрећа, у највећем броју случајева, ствар су избора појединца… и количине његове храбрости, додао бих.

,,Срећан човек је онај који живи објективно, који има слободне наклоности и широка интересовања, који обезбеђује своју срећу тим интересовањем и наклоношћу и чињеницом да они заузврат од њега чине предмет интересовања и наклоности многих других.’’

ИЗВОР: https://mentalnihigijenicar.com/2022/06/05/%d0%bd%d0%b5%d1%81%d0%bf%d0%be%d1%98%d0%b8%d0%b2%d0%be%d1%81%d1%82-%d1%81%d1%80%d0%b5%d1%9b%d0%b5-%d1%81%d0%b0-%d1%87%d0%be%d0%b2%d0%b5%d0%ba%d0%be%d0%bc-%d0%b4%d0%b0%d0%bd%d0%b0%d1%88%d1%9a%d0%b8/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.