НЕОПХОДНОСТ ИЗМЈЕНА И ДОПУНА ЗАКОНА О ЦРНОГОРСКОМ ДРЖАВЉАНСТВУ И ЗАКЉУЧЕЊА УГОВОРА ИЛИ СПОРАЗУМА О ДВОЈНОМ ДРЖАВЉАНСТВУ ГРАЂАНА ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ

„…држављанство је правна веза која има као своју основу друштвену чињеницу везаност, постојање стварне везе, интереса и емоције, заједно са постојањем реципрочних права и обавеза.“                       

(Међународни суд правде (Nottebohm Case – Лихтенштајн против Гватемале, 1955)

„…у страној теорији постоји становиште да поседовање држављанства, а тиме и могућност да се учествује у политичкој заједници, представља услов уживања других људских права, што право на држављанство чини правом на друга права (right to have rights).

(Василије Марковић, 1966, научни сарадник у Институту за упоредно право у Београду)

Држављанство је статусноправна веза појединца (грађанина) и државе, али је право на држављанство и инструмент државне политике.

Закон о црногорском држављанству, из 2008. године (у даљем тексту: Закон) има ригидан и рестриктиван однос према двојном држављанству, јер у члану 8 (Стицање црногорског држављанства пријемом) прописује да је услов за пријем у то држављанство и  тзв. клаузула одрицања од претходног  држављанства („да има отпуст из држављанства друге државе“). Поред тога, за пријем у црногорско држављанство неопходан је, између осталог, и законити и непрекидни боравак у Црној Гори „10 година прије подношења захтјева за пријем“, што је максималан период по Европској конвенцији о држављанству Савјета Европе, из 1997.године (у даљем тексту: Конвенција).

Рестриктивност Закона доказује и члан 24 (Губитак црногорског држављанства по сили закона):

„Пунољетни црногорски држављанин, који има и држављанство друге државе, по сили закона губи црногорско држављанство, ако:

1)је добровољно стекао држављанство друге државе, осим у случају предвиђеном чланом 18 став 2 овог закона;…“

А члан 18 став 2 Закона прописује да „Међународним уговорима или споразумима (које је закључила Црна Гора)… може се установити двојно држављанство, под условом узајамности.“

Рестриктиван став према двојном држављанству доказује и чињеница да је Црна Гора једина држава са простора бивше СФРЈ која је ставила резерву на члан 16. Конвенције, која се односи на двојно држављанство.

Члан 16. (Чување претходног држављанства) Конвенције гласи:

„Држава уговорница не треба да утврди да је одрицање од или губитак другог држављанства услов за стицање или задржавање њеног држављанства у случају када такво задржавање или губитак нијесу могући или не могу да се разумно захтијевају.“

Према Бечкој конвенцији о уговорном праву, из 1969.године, „израз „резерва“ означава једнострану изјаву (државе уговорнице)…којом жели да искључи или измијени правно дејство неких одредаба уговора у погледу њихове примјене на ту државу“.

Црна Гора је закључила уговор о двојном држављанству једино са Републиком Македонијом, 2009.године. Собрање је ратификовало уговор, али не и Скупштина Црне Горе?!

Садашња ситуација је таква да више хиљада црногорских држављана (због обезбјеђења посла, квалитетније здравствене заштите, финансирања образовања…) има и држављанство Републике Србије. Ту чињеницу морају држати у тајности да не би изгубили црногорско држављанство.

Зато би требало, кроз измјене и допуне Закона, те закључивањем уговора или споразума  о двојном држављанству између Црне Горе и Републике Србије, легализовати фактичко стање, јер се ради о грађанима који имају дубоке и трајне статусноправне везе са Црном Гором, али и животну потребу да нека своја егзистенцијална животна питања решавају у Републици Србији.

Наведено би створило законску основу и за будуће двојне држављане.

Референдум о државноправном статусу Црне Горе, из 2006.године покраден је и због тога што црногорски држављани који су имали пребивалиште у Србији нијесу имали право учешћа на референдуму. Ради се о око 270.000 грађана који су били принуђени (да не би постали апатриди – лица без држављанства) да траже пријем и стекну држављанство Републике Србије. Тиме су изгубили црногорско држављанство.

На тај начин, тадашње црногорске власти су те држављане Црне Горе противуставно онемогућиле да одлучују о судбини своје државе и, фактички, лишиле су их црногорског држављанства противно члану 10. (Држављанство) Устава РЦГ из 1992.године, који је био на снази у вријеме одржавања референдума. Та одредба је гласила:

„У Црној Гори постоји црногорско држављанство.

Нико не може бити лишен црногорског држављанства…“

Надаље, члан 2. (Сувереност) став 4. Устава РЦГ из 1992.године, гласио је:

„О промјени државног статуса…не може се одлучивати без претходно спроведеног референдума грађана (држављана – М.Г.).“

Очито је да тадашњи Устав није прописивао тзв. резиденцијални услов (пребивалиште у Црној Гори) за учешће на референдуму (плебисциту) о њеном државноправном статусу.

Зато је праведно и нужно, измјенама и допунама Закона и закључивањем уговора или споразума између Црне Горе и Републике Србије о двојном држављанству, омогућити пријем у црногорско држављанство и оних грађана који су прије 3.јуна 2006.године имали црногорско држављанство, и који су били уписани у списак црногорских држављана, а нијесу имали пребивалиште у Црној Гори.

Бирачко право двојних држављана треба регулисати одговарајућим измјенама и допунама Закона о избору одборника и посланика, у складу са чланом 45 став 1 важећег Устава („Право да бира и да буде биран има држављанин Црне Горе који је навршио 18 година живота и има најмање двије године пребивалишта у Црној Гори.“) и Конвенцијом. То значи да би ограничење бирачког права за те црногорске држављане могло трајати од најмање двије до највише 10 година претходног боравка у Црној Гори.

Имајући у виду уставно и фактичко својство Црне Горе, као грађанске и вишенационалне државе, било би примјерено, у Закону, термин „црногорско држављанство“ замијенити изразом „држављанин Црне Горе“. И у члану 1 став 2 Закона је прописано да „Црногорско држављанство је законска веза између физичког лица…и Црне Горе“. Али, термин „Црногорско држављанство“, ипак, указује (само) на црногорску националност.

Међутим, тешко је очекивати да ће предложено бити усвојено. Зашто?

Од 1998.године до дана данашњег (од Ђукановића до Спајића), постојано се спроводи концепт анти – Црне Горе, односно антисрпске, антируске и антихришћанске Црне Горе, под покровитељством Запада (САД и NATO пакта, прије свега). Другим ријечима, Црна Гора је постала наркотранзитна банана држава и колонија Запада. Главни извођач радова на овом пројекту је Мило Ђукановић, што га чини највећим издајником и црногорској и свесрпској историји.

У складу са наведеним пројектом, euronatovci и неокомунисти, који нажалост имају парламентарну већину у Скупштини Црне Горе, и њихови медији шире неосновани страх од двојног држављанства као средства „великосрпске окупације“ и фактора „нестанка Црне Горе“?!

Зато је неопходно постићи политичко јединство пописно већинског, српскојезичког државотворног становништва у Црној Гори као једини пут за достизање парламентарне већине, које би озаконило двојно држављанство Црне Горе и Србије, као и тековине историјске српске Црне Горе.

С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Русију!

Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице

19.август 2024.године