Начати же ся тъи пѣсни
по былинамь сего времени,
а не по замышленiю “…

Већи део мислеће јавности са простора данас названим регион, а који се савршено поклапа са територијом некадашње Југославије, мора остати затечен оним речима које је пре неколико дана на Хрватској радио-телевизији изговорио историчар др Марио Јареб, које гласе:

„Дубровник је увијек био и јест мета тих великосрпских пресизања (!) и дубровачка књижевност као, заправо можемо рећи, једна од највећих досега хрватске културе, с обзиром да у то доба, Срби имају евентуално, некакве гусле, ракију и прасетину, немају ничега слично што би их сврстало међу друге европске народе и онда воле узимати дубровачку књижевност, дубровачку културу опћенито“.

Иза оваквих пежоративних оцена, изречених у јавном простору, стоји ипак школовани историчар, ангажован у угледној и дуговечној установи културе „Матици хрватској“. Упркос заједљивом осмеху који се дао видети са малих екрана, а који открива Јаребове пропагандистичке намере и стереотипе, требало би се ипак позабавити тезама о „српском својатању хрватске културе“, дубровачке књижевности нарочито. Др Марио Јареб је човек који се дуго бави усташком идеологијом, усташком емиргацијом, односно генезом овог хрватског политичког покрета из прошлог столећа који је по злу познат. На махове изгледа да се са жаром и усвојеним тоталитарним елементима пребацује у старије епохе српске и хрватске историје о којима веома мало или заправо ништа не зна.

Гусле се као древни музички инструмент помињу у средњовековном епиграфском извору, надгробном натпису српског велможе Остоје Рајаковића из 1379. године, сродника краља Марка (Марка Краљевића) који се, како тамо пише, помиње у гуслама („по гуслехъ“). Гусле којима аутор шовенског испада придаје лоше значење, временом постају у историји синоним за народну епику, циклусе херојских песничких предања који су рано захватали и шире просторе од Старе Србије, оне позорнице значајних догађаја Немањићког периода. Петар Хекторовић, песник из Старог Града на Хвару (1487–1572) помиње како је у његово време обичан далматински свет волео српски начин певања, мотиве и тематику српске повеснице. У своме делу „Рибање и рибарско приговарање“, објављеном 1568. године у идилу морских жала, суве лажине, рибарских мрежа и чамчића Хекторовић уграђује и српски начин гуслања. То је шеснаестерачка „бугарштица“ у којој се помињу синови српског краља Вукашина, краљевићи Марко и Андријаш. Хваранин Хекторовић који са једне стране репрезентује ученост и културу ренесансе источног Јадрана пише:

„Рецимо по једну, за вриме минути,
Бугаршћину средну и за труд не чути,
Да српским начином, мој друже премили,
Како меју дружином вазда смо чинили“.

Баш у то време када Хекторовић објављује своје песничко дело, које се очигелдно, надахњивало и српским гуслама, живела је у Задру српска породица Зовиновића. У овој фамилији се 1535. године родио Ђовио, професор права са Универзитета у Падови. О српском пореклу те породице сведочио је натпис из 1527. године на надгробној плочи код фрањевачке цркве у Задру где се помиње и Стефан Зовин(ов)ић „Србин који је утекао од турског насиља“ (Stephano Zovinichio Serviano Turcarum profugo). Такав српски елемент који битише у Далмацији спонтано се уклапа у европску културу, као у случају задарских Зовиновића. Без српске традиције не би било ни маестралних „Разговора угодног народа словинског“ фра Андрије Качића Миошића (1704–1760) који је стиховима опевао српске преднемањићке, немањићке, као и владаре и великаше који су ратовали у доба турских најезди. Најлепша издања Качићевог стихотворенија и историјских коментара, штампана латиницом у XIX веку у Загребу и Бечу, обавезно иду са литографијама цара Душана, цара Лазара, Св. Симеона Немање и других незаобилазних личности српске историје.

           Епски циклуси засновани на народној историји Срба, доминирају и код Матије Антуна Рељковића (1732–1798). Он у делу „Сатир илити дивљи човек“ (1762) описује веровања и обичаје у Славонији, а нарочито се задржава на јунацима попут Марка Краљевића, даље критикује празноверја у складу са просветитељским манирима своје епохе, али не заборавља да прекори Славонца, свога савременика, коме каже:

„О Славонче, ти се врло вараш
којигод ми тако одговараш;
ваши стари јесу књигу знали,
србски штили, а србски писали,
а ви сада никако нећете,
нег за немар свакоја мећете“.

Далматинцима Петру Хекторовићу и Андрији Качићу Миошићу, као и Славонцу Матији Антуну Рељковићу придружује се у љубави према српским гуслама и Дубровчанин Иван Џиво Гундулић (1588–1638). У његовом „Осману“ је демонстрирано завидно знање српске историје и географије, ту се са нарочитом пажњом и љубављу пева о „српској земљи“ и „српским странама“. Тамо су „Србљи“ и јунаци краљ Вукашин, кнез Лазар и деспот Ђурађ историјски прелудијум цивилизацијског сукоба са Турцима и основ за песничке слике као што је следећа:

„Немањићу буд Стјепану,
ти намјесник круне царске,
Чијем под тобом земље остану,
српске, рашке и бугарске“.

О оваквим доминантним сижеима може се читати у издању Османа из 1854. године, пре него у оном осакаћеном које је 1911. приредио дон Керубин Шегвић, потоњи усташки делатник и творац псеудоисторијске теорије о „готском“ пореклу Хрвата, наративу који се наметнуо у доба Независне Државе Хрватске, али и данас ту и тамо заискри.

Далматинско приморје, историјска „Поморска земља“ која је забележена у српској средњовековној титулатури, конфесионално је додатно измешана, нарочито после XVI века. Али, показала је, све до прве половине XX века како је у тим областима било и римокатолика свесних свога српског порекла и поносних на њега. Србима је данас готово сасвим непознат фрањевац Јаков Групковић (1833–1911) из Плоча, који је за свога живота био под забраном, тј. бискуп му није дозвољавао да служи мису (suspensio a divinis), свакако зато јер је био поборник српске ствари, члан Српске народне странке у Далмацији и писац о темама из српске културне историје, као што су епика, песник Бранко Радичевић, ћирилица… Текстове је објављиво под псеудонимом „поп Мићо“.

Етнички и национални идентитет ових људи је био заснован на изворним традицијама са породичног огњишта, на постојећим историјским причама, које су продирале, како се да видети, и у лепу књижевност. Исто тако, поред јуначких песама, важан као идентитетски моменат код учених римокатоличких писаца XVII и прве половине XVIII века је била чињеница да су своја богословска дела објављивали ћирилицом и да су свој језик идентификовали као словински, илирички, али често недвосмислено и као српски. Ћирилицом за народ поуке и проповеди штампају Матија Дивковић из Јелашака код Вареша (1563–1631), Павле Посиловић (1597–1657) из Гламоча, Стипан Маргитић из Јајца (1650–1730) и други. Фра Матија Дивковић, како многи данас истичу „аутор најстарије штампане фрањевачке књиге у Босни и Херцеговини“ свој познати „Наук крстјански“ објављује 1601. године. Овај катихизис при крају има додатак „Плач блажене дивице Марије“, текст побожне песме, аутором означен „који плач исписавши с(а)рпски“! То је оно познато место о које запиње хрватска историографија (историја и историја књижевности), не би ли му дала било какво друго одређење, само да није етничко. А управо би то место могло бити лајтмотивом ревалоризације великог дела онога што се данас назива хрватска култура и књижевност!

И за крај: у Задарском архиву је сачувано писмо из средине 1648. године које је капетан удбински, Мустај-бег лички, послао харамбаши Петру Смиљанићу у коме хвали његовог сина Илију Смиљанића. За сина му Илију каже како је чуо да је прави јунак, те му шаље перо соколово да га „носи прид јунаци“. Код њега као Крајишника, иако је са друге стране, Илија Смиљанић буди велико поштовање, тј. турски бег још наглашава „јере је наш“! Мустај-бег лички своје ћириличко писмо завршава молбом да му српски харамбаша пошаље флашу силовита пића како би се, вероватно, и он опуштено провеселио:

„И Бог вас весели. И молимо вас, харамбаша Илија да нам ушаљете једну боцу ракије, ча ћемо се напити. И да сте весели. Амин“! 

АУТОР: Радован Пилиповић

ИЗВОР: https://srpska.pravoslavie.ru/144436.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.