ЗАИСТА је невероватна потреба људи да паметују о стварима о којима елементарног знања немају, иако би, можда, нешто смислено могли рећи о многим другим пољима
АУТОР: Филип Родић
ШТА је, на пример, позоришном редитељу, писцу и новинару, како је Златко Паковић представљен у дневном листу „Данас“, потребно да паметује о хришћанству, ствари о којој толико очигледно појма нема, када би могао надугачко и нашироко да прича о позоришту, којим се, рекло би се, бави, и позоришној режији, коју је, рекло би се, дипломирао?
Нисам упућен у позоришна збивања и уметност, па вам не могу рећи колико је тај човек успешан и добар или не у послу који је одабрао, али могу вам рећи да је у тумачењу хришћанства чист промашај, упркос (а можда баш и због) надмености и лажној ерудицији којим овој теми приступа. Да се држао позоришта, можда би његова површност и полуобавештеност остале прикивене и ван очију шире јавности, али овако просто боду очи.
Проблем је утолико већи што у својој умишљеној величини овај човек себи дозвољава да лекције из хришћанства држи никоме другоме до свештеницима. И то не неком конкретном свештенику за ког би се још и могло рећи да је „трула јабука“, него свештенству уопште. Стиче се утисак, посебно оном Српске православне цркве.
ТАКО овај милитантни атеиста („Ја сам атеиста“, отворено он каже у интервјуу за „Данас“ под насловом „Духовници геноцида и инспиратори злочина угледни су грађани у својим срединама“ од 12. јануара 2019) верује да теолошку науку држи у малом прсту и да боље од свештенства зна о природи Христовој, иако очито не зна ни како гласе она најосновнија начела (православног) хришћанства.
То више него јасно демонстрира већ у првој реченици свог гордо насловљеног текста „Шта би Христос урадио на твом месту, свештениче?“. „По хришћанском предању“, пише нам Паковић, „Бог је човека створио према своме подобију, а свога Сина, Исуса Христа, од своје суштине, као човека међу људима, са свим људским могућностима чулног реаговања, осећања бола и задовољства и логичног доношења закључака“. Са друге стране, у Симболу вере, основном тексту и православног и римокатоличког хришћанства, у другој реченици јасно и недвосмислено се исповеда вера у „једног Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало.“ Дакле, рођеног, а не створеног – то се посебно наглашава.
Паковић, даље, верује да је хришћанска догма таква да је Отац (пошто су Бог и Син и Дух свети, што он, такође, очито не зна) Христа „створио“ са „свим људским могућностима чулног реаговања, осећања бола“ У „Опширнијем исповедању вере“, епископској заклетви при чину хиротоније, јасно се каже да је Христос „узео на Себе сва наша беспрекорна страдања, која су својствена нашој природи, осим греха, као што су: глад, жеђ, замор, сузе и томе слично, која делују у Њему, али не принудно као код нас, него тако што људска воља следи Његову божанску вољу“. Дакле Христос је то узео својом вољом, а не вољом Оца, односно „Бога“, како то Паковић мисли.
Посебна прича је тек идеја да је Христос као „људску могућност“ на себе узео и „логично (логичко?) доношење закључака“. Шта то значи? Да Онај који се означава као Логос, не би имао ту могућност да је није преузео заједно са другим људским особинама?
Паковић даље у тексту Христа представља као узор људском роду истичући да је Он „кажњен тешком казном смрти на овоме свету због свог беспрекорног моралног поступања“ чиме је „Бог (Отац?) на јасан и разговетан начин, показао каква је страшна награда човеку непокорном, у достојанствености доследном: да буде понижаван, изругиван и на крају убијен, а од малог броја оних који су достојни истог прометејског подвига, љубљен без интереса“. Овде се нема много шта замерити, али је закључак који Паковић изводи из тога поразан за некога ко се сматра интелектуалцем и морално узвишеном особом.
ДА БИ НАМ свима, а посебно свештеницима, показао шта значи бити узор и имати узор, Паковић се позива на филм (?!) Кена Лоуча „Тражећи Ерика“. Добро је да се није позвао на „Житије Брајаново“ Монтија Пајтона, али у реду, разумећемо што он као редитељ не може да добаци даље од осредњег филма с краја прве деценије 21. века, па то користи као највеће филозофско дело за објашњавање животних врлина. Или је то, можда, јер верује да његова публика не би схватила ништа озбиљније?
Елем, Паковић ту као узор за живот обичном човеку у исту раван са Христом ставља француског фудбалера Ерика Кантону (чије име, успут, у свој својој површности и не зна, јер у целом тексту пише „Катона“). Јунак овог филма, поштар Ерик Бишоп под утицајем наркотика (што Паковић заборавља да нам каже) има визију свог омиљеног фудбалера Кантоне и покушава да свој живот поправи угледајући се на њега.
И сад долазимо до кључног проблема Паковићевог светоназора изнетог у овом тексту који умногоме надилази његово незнање и површност – моралне поруке овог филма коју треба пренети на живот, а коју посебно треба да усвоје свештеници. Јунак филма проблем који има са локалним криминалцем решава тако што успева да га отме и понизи, то понижење сними и снимком га уцењујући се обезбеди од даљих недаћа које би му тај „бос“ могао створити. „Пријатељи се удруже, навуку на главе маске с ликом Ерика Ка(н)тоне и крену у акцију. Оно што је изгледало нерешиво, решава се једноставно – потребно је само да човек има жељу, ваљан узор и верне пријатеље.“
ЗАКЉУЧАК ове приче је, чини се, да не треба претрпети понижење на правди Бога, као Христос, него треба понизити другог, непријатеља. То ме подсети на судбину Моамера Гадафија којег је „група пријатеља“ ономад измалтретирала, понизила и брутално убила, све то снимајући. Томе се радовала Хилари Клинтон, а рекло би се и Паковић, пошто то препоручује не само обичном човеку, него и свештенику, верујући у свом атеизму да би и Христос тако поступио, иако нам је делима показао управо супротно.