• Студентски протести из јуна 1968. избацили су многе пароле против бирократизације друштва и богаћења на штету радника („Доле црвена буржоазија!“), сатиричне афоризме („Живео конгрес мерцедеса на тргу Маркса и Енгелса“), као и молбе милицији да смањи суровост („Не по глави, друже плави“), што ми се учинило као добар наслов за овај чланак.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Од 3. маја до краја јуна 1968. године дошло је у Паризу и широм Француске до жестоких студентских, грађанских и радничких протеста, немира, демонстрација и штрајкова. Окидач ових немира, који су закратко прерасли у општи метеж, била је одлука администрације универзитета Нантер у Паризу, донета 2. маја 1968., да се универзитет – због сукоба са студентима –  затвори. Студенти универзитета Сорбона су против овог затварања протестовали већ следећег дана – 3. маја. Затим су 6. маја Национални синдикати студената и наставника Француске позвали париску академску јавност на протестни марш због полицијског опкољавања Сорбоне, па је већ следећег дана више од 20.000 ђака, студената и наставника марширало према Сорбони коју је полиција опкољавала. Сурова полицијска репресија против студената и других демонстраната натерала је радничке синдикате широм Француске да позову на штрајкове солидарности. Ови штрајкови су покренули више од 11 милиона француских радника(!), што је тада било више од петине укупног одраслог становништва Француске. На врхунцу догађаја, који су постали познати као „МАЈ 1968.“, француска економија је била паралисана, а политичка елита озбиљно уздрмана и заплашена могућношћу избијања грађанског рата и револуције. Француска влада је престала да функционише пошто се тадашњи председник државе, генерал Шарл де Гол, склонио (тачније: побегао) из Француске у Немачку.

Ови студентски протести су букнули као шумски пожар, и у рекордно кратком времену подстакли незадовољство и  подпалили ватрене протесте широм Европе и света.

Окидач за протесте студената Београдског универзитета који су почели у јуну 1968. био је некакав безначајни инцидент у ресторану Студентског града у Новом Београду. Студенти су одатле у протестном маршу кренули у Београд, али су их у прилазу Бранковом мосту на Сави зауставиле јаке снаге ондашње милиције које им нису дозволиле да уђу у стари део Београда.

Од тог тренутка догађаји се одвијају невероватном брзином: сви факултети Београдског универзитета такорећи преко ноћи формирају тзв. акционе одборе који имају задатак да најширој јавности објасне разлоге и циљеве студентског протеста. А тражили су бољи стандард и економске услове, реформу универзитета и „повратак изворном комунизму“.

Да би се покрет и борба за студентска права проширили на све грађане, акциони одбор Техничког факултета је позвао раднике на солидарност са студентима следећим прогласом:

„Другови радници, дозволите да вам кажемо: Ми се не боримо за наше уске материјалне интересе. Огорчени смо друштвеним и економским разликама у нашем друштву. Ми смо за друштвено самоуправљање од дна до врха. Противимо се сваком богаћењу појединаца на рачун радничке класе. Ми смо за друштвену својину, а против покушаја да се успоставе акционарско-капиталистичка предузећа. Нас боли што хиљаде наших људи мора да оде да служи и ради за светски капитал. Хоћемо да својим знањем, полетом и љубављу градимо наше социјалистичко друштво. Нећемо да дозволимо да бирократски интереси разбију братство и јединство наших народа.

Другови радници, ми не заузимамо супротне позиције од ваших. Ваши интереси су и наши интереси. То је даља изградња социјализма.

Ми немамо никакав посебан програм! Наш програм је програм најпрогресивнијих снага нашег друштва – програм СКЈ и Устав! Ми захтевамо њихово достојно спровођење!

Живела солидарност радника и студената!“

Студентски протести из јуна 1968. избацили су многе пароле против бирократизације друштва и богаћења на штету радника („Доле црвена буржоазија!“), сатиричне афоризме („Живео конгрес мерцедеса на тргу Маркса и Енгелса“), као и молбе милицији да смањи суровост („Не по глави, друже плави“), што ми се учинило као добар наслов за овај чланак.

Протесте је већ 9. јуна окончао друг Тито, доживотни председник СФРЈ, лаконском пресудом: „Студенти су у праву!“

Остаје да се види нису ли данашње буне и протести у Француској и широм Западне Европе против глобалистичке пошасти и суспензије свих облика демократије (акција „Пендрек по глави становника“) заправо наставак племените шездесет–осмашке борбе за студентска, радничка и људска права коју с истим жаром, темпераментом и храброшћу преузимају и настављају њихови синови и унуци. Свим срцем навијамо за њих! Allons enfants!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *