• Након распада СССР-а и његове идеологије, слика новог света почела је нагло да се формира, а наука је одиграла пресудну улогу у изградњи овог света.
  • Нове технологије су промениле начин живота који је свима познат, чинећи да су људи сити, а живот удобан.
  • Више не морате сами да кувате храну, перете, чистите и сами идете у продавницу, све ће бити донето, опрано и очишћено, сваки ваш хир ће бити задовољен – за новац.
  • И одједном је нешто пошло наопако, потрошачко друштво је почело да се дегенерише, сјај у очима људи је нестао, постали су злобнији и себичнији, мржња и друге разорне емоције засениле су свест гомиле, поново је сазрела потреба за великим ратом.
  • Сви мислећих људи сада полажу наду у Русију, њој је припала највећа част да преузме сва најтежа искушења двадесетог века.
  • Кога Бог воли, он му даје посебна искушења!

АУТОР: Јарас Валукенас, пиблициста (Литванија)

Избијањем ратних дејстава у Украјини, део руске публике је са изненађењем реаговао на масовни одлазак такозване елите и њој блиских људи из земље, називајући их издајницима. По мом мишљењу, ту нема ништа изненађујуће, много више би их отишло да су имали такву прилику. Поента овде уопште није у моралним начелима оних који су отишли, већ сасвим супротно, у њиховом одсуству. У Литванији је егзодус из земље почео много раније, и наставља се. Понашање људи отворено показује имиџ нове особе, ослобођене икаквих обавеза. Већ дуже време пратим процес деградације, помно пратим и пораст природних и техногених катастрофа и климатских промена. Закључци нису баш охрабрујући, али из искуства знам да се сви судбоносни догађаји дешавају супротно свакој људској логици, не могу се предвидети. И поред свих претњи природе, нада у опстанак људског рода и даље остаје, али та нада није за људски ум.

Све је очигледније да савремени потрошач, када одлучује или чини неку своју радњу, делује рефлексно, односно несвесно, под утицајем сопствених инстинкта. С једне стране, поступци таквих људи могу се препознати као несвесни, с друге стране, то их уопште не оправдава, они су сами изабрали. Не треба заборавити једну истину: човек остаје личност све док може свесно да контролише и обуздава своје емоције и инстинкте, укључујући и страх, чим (они) превладају над разумом, човека више нема. Није случајно да је човек обдарен разумом, то је оно што га разликује од било ког биолошког ентитета. Изнова и изнова се поставља питање о смислу самог људског живота, савремена наука покушава да заобиђе таква питања, штавише, сама активно учествује у формирању новог људског потрошача. На ову тему сам направио петнаестоминутни видео.

Егоизам

Према мишљењу мудрих људи и доказаног вековном праксом, само две ствари потпуно разграђују човека у било ком узрасту, без обзира на место његовог рођења: прва је сведозвољност, друга некажњивост. Ове две ствари су извор рађања у сваком од нас, најопаснијег људског порока, коме је име себичност. Не каже џабе древна мудрост – „Ко сажали штап свој, мрзи сина свога; а ко воли, кажњава га од детињства“. Најгоре је што је себичност у савременом друштву престала да буде порок. У свету којим влада финансијски капитал, он је легитиман и уздигнут на ранг достојанства.

Године 1960, 26. септембра на састанку УН, Фидел Кастро је одржао говор. Цитирам: „Када нестане филозофија пљачке, онда ће нестати и филозофија рата“, ове његове речи су ушле у историју. Филозофија пљачке о којој је Кастро говорио је, у својој основи, филозофија заснована на себичности. На основу ове филозофије формира се и поглед на свет савременог потрошача.

Глобалисти су, у потрази за светском доминацијом, изабрали оружје које је створила природа и, у материјалном смислу, испоставило се да су јачи. Користећи ово оружје, Запад је уништио Совјетски Савез, изнутра, користећи урођене људске пороке. Људски инстинкти, реагујући на условни рефлекс, раде као аутопилот, уопште не захтевајући разумно решење. Ово је најбољи алат за управљање друштвом. Није џаба што све религије и филозофије стављају посебан акценат на борбу човека са сопственим пороцима, ова борба је равна борби имуног система човека и никада не треба да престане.

Снагу порочних људских нагона савршено је описао у свом роману „Вечни зов”, Анатолиј Иванов у дијалогу између потрошача Локхновског и његовог рођака Полипова. Роман је писан између 1963. и 1975. године. Локхновски је тачно предвидео будућност СССР-а, а можда и читавог света, навешћу скраћене цитате из овог дијалога.

Локхновски – „Идеологија! За све људе постоји само једна идеологија – човек хоће да живи и једе! И да живи што дуже и ждере што слађе! То је цела идеологија! Све земље и народи! „Како год да васпитавате човека, остаје један закон који никада не стари – своја кошуља је најближа телу! И ми ћемо учинити да та кошуља – срасте у зтело“ Ми ћемо одстранити из мозгова људи тај комунистички фанатизам!“. „Новац ће учинит све!  и ћемо подкопати монолитност вашег друштва! РАТ ЗА ДУШЕ ЉУДИ МИ ЋЕМО ДОБИТИ!“

Анатолиј Иванов је био у стању да разуме текуће процесе у СССР-у који су почели у земљи после Стаљинове смрти, био је свестан да се борба никада неће завршити и да је у питању нешто важније од светске доминације. Иванов је дао прецизну дефиницију смисла ове борбе.

Након распада СССР-а и његове идеологије, слика новог света почела је нагло да се формира, а наука је одиграла пресудну улогу у изградњи овог света. Нове технологије су промениле начин живота који је свима познат, чинећи животе људи ситим и удобнијим. Више не морате сами да кувате храну, перете, чистите и само идете у продавницу, све ће бити донето, опрано и очишћено, сваки ваш хир ће бити задовољен – за новац. И одједном је нешто пошло наопако, потрошачко друштво је почело да се дегенерише, сјај у очима људи је нестао, постали су злобнији и себичнији, мржња и друге разорне емоције засениле су свест гомиле, поново је сазрела потреба за великим ратом. Нехотице се сећате стихова из романа Фјодора Достојевског „Браћа Карамазови”, цитат: „Без чврсте идеје о себи, зашто треба да живи, човек неће пристати да живи и радије ће се истребити него остати на земљи, па макар свда око њега било хлеба“.

Улога науке у развоју друштва

Наука је већ у 17. веку постала најважнија друштвена институција, која има значајан утицај на све сфере друштва и културе уопште. На крају, наука у савременом свету постаје нека врста религије, почела је да обликује поглед на свет човека.

Најопасније у овој ситуацији је то што је савремена наука постала потпуно зависна од интереса уске групе људи који претендују на глобалну доминацију. Данас су медицина, уметност, спорт и многе друге области које утичу на формирање јавне свести већ у њиховим рукама. Друштво је буквално раздвојено, не допуштајући чак ни помисао на могућност његовог јединства.

Да се ​​сви догађаји који мењају живот у свету не могу унапред предвидети или планирати, доказала је историја, они, као и увек, дешавају се супротно свим плановима човека и његовој логици. Међутим, услови под којима су глобални преокрети неизбежни одавно су познати, укључујући и предвиђања о смаку света. Задатак савремене науке је да спречи стварање оваквих услова. Разни експерименти на животињама неће моћи да дају одговор, животиње немају оно што има разуман човек. Потребна је нова наука о човеку, која ће и ако не одговори, натерати људе да размишљају о правом смислу свог постојања на земљи. Размишљање ће увек довести до одговора на најтежа питања, у то сам се убедио на основу сопственог искуства.

Најновија открића, у квантној физици и механици, потпуно преокрећу наше знање о свету, што је посебно важно, ова открића потврђују древна знања о природи људске свести. Сама реч СВЕСТ у староруском језику подразумева заједничко знање, а то већ много говори. Студије које су спровели научници, потврђене бројним експериментима, доказују нераскидиву везу не само између људи, већ и целе природе која их окружује. Раскид ових веза је у супротности са неком замисли, захваљујући коме сви постојимо. Која је то сила која руши јединство људи и природе и која је њена сврха?

Поставите себи питање – зашто се западне и руске буржоаске елите толико плаше идеје оживљавања СССР-а и његове идеологије?

У совјетском друштву, у почетку на менталном нивоу, утемељена је борба против сопствених порочних нагона, ЕГОИЗАМ је осуђен од стране друштва. Претерана прождрљивост, материјално богатство, шпекулације, издаје и друго неминовно су довели до губитка ауторитета у школи и у кући. Ма шта ко причао, осећање уједињене породице очувало се међу совјетским људима све до почетка перестројке. Иако су од 1970-их, под утицајем западне пропаганде потрошње, моралне вредности почеле постепено да слабе, осећај јединства у друштву је очуван. Совјетски народ је ујединио мир и градио пријатељство народа, модерно капиталистичко друштво ујединио је рат, страх и сарадња против свог непријатеља.

Не може се рећи да је совјетска држава била савршена, било је много грешака и то нико не пориче. Мора се узети у обзир да је такво искуство први пут примењено у историји, Октобарска револуција није само промена власти, то је покушај да се промени целокупна парадигма људског развоја, да се створи нова личност. Да ли је могуће логично објаснити настанак такозване безбожне државе, чије су друштво и моћ, жртвујући себе, буквално оживеле у новој држави вредности којима су све религије света вековима учили човечанство? Тек са избијањем рата 1941. Стаљин је званично признао значај вере у друштву. Они који се још сећају совјетских времена тридесетих и шездесетих нису могли да не виде ову слику новог човека.

Сви антисовјети желе да кажу да се у нашем свету ништа не дешава случајно, посебно супротно вољи Творца, потребно је судити по плодовима, а не по појединачним трагичним грешкама. Плодови које је дао совјетски период су упечатљиви по својим размерама, већина европских и централноазијских држава данас постоји управо захваљујући СССР-у, а победа совјетског народа над нацистичком Немачком дала је живот сваком од нас, укључујући и мрзитеље совјетске власти.

Пандемија, а потом и догађаји у Украјини, покренули су процес који више подсећа на својеврсно чишћење, о чему је својевремено говорио Владимир Лењин: „Наш посао је сада да се боримо против кукоља… Требећи кукољ ми самим тим чистимо за могуће клијање семена пшенице… Ми смо дужни да прирпемамо жетеоце који ће умети да уклањају кукољ и жању пшеницу“, написао је 1905. у својим списима „Шта да се ради?“

Совјетска идеологија је семе засађено у двадесетом веку, које ће сигурно уродити плодом, ма како се нови плод звао, битан је његов унутрашњи садржај и способност борбе против штеточина, од којих је главни ЕГОИЗАМ. Јавни поглед на свет и смислена унутрашња борба могу поново ујединити људе и повратити им осећај једне породице. Историјско искуство је доказало такву могућност, уосталом, таква је природа света око нас, што значи да не може бити у супротности са планом Онога Који је овај свет створио.

Нова наука о човеку, ослобођена разних догми, моћи ће да дâ подстрек препороду и укаже човечанству на правац даљег пута развоја. Сви мислећих људи сада полажу наду у Русију, њој је припала највећа част да преузме сва најтежа искушења двадесетог века. Ови тестови су својеврсна визит карта за будућност. Кога Бог воли, он му даје посебна искушења!

С руског превео Зоран Милошевић  

ИЗВОР: https://valiukenas.com/archives/3359/22/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.