НАТО (Организација Северноатлантског споразума – NATO) је међународни војни савез који је заснован на Северноатлантском споразуму од 4.априла 1949.г. По својој структури представља систем колективне одбране и чланови организације пристају на међусобну сарадњу против било које спољне претње. Важи правило да је „напад на једну државу чланицу, напад на све њих“ . Иако му је седиште у Бриселу, иако је већина земаља чланица из Европе, НАТО је нити европски, нити равноправни војни савез. Настао је као продужена рука америчког империјализма, који је свој успон током и након Другог светског рата, крунисао тихом „окупацијом“ половине тадашње Европе (другу половину су држали Совјети и његове експозитуре у земљама Источне Европе, уз пар неутралних држава).
Зашто тихом и зашто „окупацијом“ ? Одговор лежи у чињеници да су англо-америчке снаге дошле у Европу да се боре против Хитлера и нациста, а остале ту – и дан данас, више од 70 година након окончања Другог светског рата. Државе које је ослобађао Запад, потпале су под утицај Запада, земље које су ослобађане са истока, потпале су под утицај Истока (уз пар изузетака). Ако је у периоду Хладног рата и било оправдања за постојање овог „одбрамбеног војног савеза“ , као противтеже Совјетима и Варшавском пакту, након пада Берлинског зида 1989. и распада СССР, те распуштања Варшавског пакта и „десоцијализације“ земаља Источног лагера, питање сврсисходности и неопходности постојања НАТО пакта је постављено као никад пре.
Ту долазимо до стварања нове „спољне претње“ и новог „непријатеља“ против кога се морају „збити редови“ зарад заједничке одбране. Поставши прва глобална суперсила, нестанком дотадашњег такмаца у виду прве социјалистичке државе, САД су кренуле у (још агресивније него пре, током Хладног рата, овај пут „неспутане“ од стране било кога) светски „крсташки рат“ у име демократије, људских права и свих осталих „цивилизацијских тековина“ , које „варвари“ широм света, хтели не хтели, морају да прихвате. Председник САД Џорџ Буш Старији је у свом говору „Према Новом светском поретку“ од 11.септембра 1990.године, говорећи о циљевима пост-хладноратовског света и америчке улоге у њему, те сарадње САД са бившим социјалистичким државама Источне Европе, најавио долазак тог „Новог светског поретка“ са чијим се спровођењем кренуло – готово одмах. НАТО је, упркос Регановом усменом обећању датом Горбачову децембра 1989. на Малти (чиме је формално завршен Хладни рат), кренуо у експанзију преко договорених линија – у земље бившег Источног блока, па чак и у земље бившег СССР и тако дошао до тога што имамо данас – НАТО на границама Русије.
Међутим, земље које нису тако „глатко“ ушле у НАТО као нпр. три балтичке државице, осетиле су на својој кожи сву немилосрдност овог „одбрамбеног“ савеза. Међу њима је наравно и тадашња СРЈ, данашња Република Србија. О улози НАТО у југословенским ратовима деведесетих година, мање-више се све зна. На сâмом почетку је направљена дихотомија пријатељ-непријатељ, која се одржала до краја рата (а и данас постоји). Помажући војно, логистички, обавештајно, оружјем и опремом, те бомбардујући српске положаје и војне и цивилне циљеве, НАТО је у свом незаустављивом походу „Drang nach Osten“, прегазио једну суверену и међународно признату државу, прво СФРЈ, па и СРЈ. За то време се Јељцинова Русија „отрежњавала“ и „долазила себи“ бејавши видно „затечена“ колапсом Совјетског Савеза и тако онемогућена да се иоле озбиљно успротиви дојучерашњем ривалу. А Сједињене државе, користећи своју гвоздену песницу, НАТО пакт и понесене количином моћи и одуством иоле конкурентног ривала, готово да нису имале задршку у „демократизовању нецивилизованог света“. У складу са тим је и прекомпозиција основних акција и планова НАТО пакта од једног (макар начелно) дефанзивног савеза у један сурово агресивни и офанзивни. Низ прегажених и опустошених држава то неспорно доказују (СРЈ, Ирак, Авганистан, Либија…) .
Кључни период за опстанак НАТО су биле управо деведесете године прошлог века, када је његова (не)потребност озбиљно доведена у питање од стране сâмих држава чланица. И речима сâмих западних челника:
Весли Кларк („Модерно ратовање“):“Рат у Босни је био питање опстанка НАТО.“
Збигњев Бжежински ( интервју за Њујорк Тајмс):“Рат на Косову је рат за опстанак НАТО, и ако је потребно, тај рат мора бити тоталан.“
Мадлен Олбрајт („Госпођа Секретарка“) после агресије на СРЈ: „Циљ је испуњен, Савез је јединствен.“
Добивши изнова нову „легитимност“ за деловање, опробану на полигонима бивше СФРЈ, НАТО се после преоријентисао на Блиски Исток и остале „нестабилне“ регионе света (питање њихове стабилности данас је бесмислено) , тако поставши гвоздена, незадржива песница атлантизма у сламању отпора њиховој самовољи и дрскости свуда по свету где је то неопходно.
АУТОР: Страхиња Јовић
ИЗВОР: https://www.geopolitika.ru/sr/article/nato-pakt-oruzhje-globalista-u-nametanju-novog-svetskog-poretka