• У јуну 2022. године, на самиту у Мадриду, Алијанса је усвојила нови стратешки концепт, у којем је Русија окарактерисана као „најзначајнија и директна претња безбедности Алијансе“, а друга претња била је Кина, која је према НАТО , настоји да „контролише кључне индустријске и логистичке секторе и на тај начин повећа њихов утицај у покушајима да се промени светски поредак“.

АУТОР: Виктор Мишћенко

Недавно је у Виљнусу завршен самит НАТО-а, на коме је Украјина поново „позвана“ у НАТО. Не знамо по ко зна који пут, али сваки пут представници Украјине чују, почев од председника Јушченка, да ће „демократска“ Украјина постати пуноправни члан НАТО-а. Зашто НАТО тако упорно позива у своје редове државу која никада неће испунити услове за приступање овом „одбрамбеном“ војном савезу демократских земаља Европе.

ОД ОБУЗДАВАЊА ДО СВЕТСКОГ ПОЛИЦАЈЦА

Алијанса је настала из доктрине „обуздавања СССР-а“, коју је у марту 1947. прогласио амерички председник Хари Труман. Министри спољних послова 12 држава – Белгије, Велике Британије, Данске, Исланда, Италије, Канаде, Луксембурга, Холандије, Норвешке, Португала, САД и Француске – потписали су 4. априла 1949. године у Вашингтону Северноатлантски уговор, којим је основе за оно што је постало Организација Северноатлантског пакта (НАТО). Сврха стварања НАТО-а је проглашена за „јачање стабилности и повећање просперитета у северноатлантском региону“. Између 1949. и раних 1980-их, четири земље су приступиле Алијанси (Турска и Грчка 1952, Немачка 1955, Шпанија 1982). То је стабилност. НАТО није тражио проширење и деловао је у оквиру споразума забележених на конференцијама на Јалти и у Потсдаму. Испуњен је главни циљ – стварање равнотеже снага у Европи за земље Организације Варшавског пакта (СССР и земље Источне Европе).

Након завршетка Хладног рата, распада СССР-а и распада Варшавског пакта 1991. године, Алијанса је почела да ствара различите механизме за консултације са бившим социјалистичким земљама и републикама СССР-а. Тако је 1991. створен Северноатлантски савет за сарадњу (1997. замењен је Саветом евроатлантског партнерства), 1994. усвојен је програм Партнерство за мир, обе структуре имају за циљ привлачење држава нечланица у сарадњу. Већ тада је постало јасно да НАТО циља на земље источне Европе. Чак ни џентлменски договори између лидера западне Европе и СССР-а о неширењу блока у источном правцу у замену за уједињење Немачке нису спречили тај блок у ширењу. Тако су 1999. године савезу приступиле Мађарска, Пољска и Чешка, 2004. Бугарска, Летонија, Литванија, Румунија, Словачка, Словенија и Естонија. Затим, након разбијања Југославије, Албанија и Хрватска су примљене у НАТО 2009, Црна Гора 2017, а Северна Македонија 2020. Финска се придружила блоку 2023. Тренутно НАТО уједињује 31 државу. И захтев Шведске за улазак у блок је одобрен. Укупан број земаља у НАТО-у 2023. године је 32. Од 1949. до 1982. године, током 33 године постојања, у НАТО-у је било 16 земаља. А толики број земаља је прихваћен од 1999. до 2023. И то није граница…

Шта је толико уплашило НАТО за ове 24 године да је блок тачно удвостручио број земаља, а у њега су ушле и земље које су прогласиле несврстаност, Шведска и Финска? И зар се савез није из чисто дефанзивне претворио у чисто офанзивну организацију? Ипак, од 1991. године све претње НАТО-у – Организацији Варшавског пакта и СССР-у – нестале су, а Алијанса је наставила да се шири.

АГРЕСИЈА НАТО-а НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ

Снаге НАТО-а су први пут учествовале у борбеним дејствима 1992–1995. у Босни и Херцеговини, где је вођен етнички рат у позадини разбијања Југославије. Године 1999, под изговором „спречавања геноцида над албанским становништвом Косова“, против Југославије је изведена операција „Савезничке снаге“, која је резултирала бомбардовањем Србије.

Од 2003. до 2014. Алијанса је предводила Међународне безбедносне снаге у Авганистану. Док су у Авганистану деловале две мисије Алијансе – неборбена „Одлучна подршка“ за обуку авганистанске војске и „Чувари слободе“, чији је задатак био извођење циљаних противтерористичких операција. Како се завршило? Панични бег америчких трупа из Авганистана.

Снаге НАТО-а су 2011. године извеле операцију „Уједињени заштитник“ у Либији, наводећи као свој циљ спровођење ембарга УН на достављање оружје у ту земљу, спрече грађански рат, уведу зону забране летова и заштите цивиле. Циљеви су племенити, али какав је крајњи резултат? Убиство Моамера Гадафија и пропаст Либије, коју су донедавно називали просперитетном земљом.

И то упркос чињеници да НАТО није заборавио да се шири на Исток, до граница Русије. Године 2016. одлучено је да се у Пољској, Летонији, Литванији и Естонији распореде четири мултинационалне борбене групе „НАТО проширеног присуства“, укупне снаге 4.500 војника). Године 2022. распоређене су још четири борбене групе – у Бугарској, Румунији, Мађарској и Словачкој.

Јенс Столтенберг је у децембру 2020. представио програм „НАТО 2030: Јединство у новој ери“, у којем су главне претње алијанси биле „Русија, тероризам, сајбер напади, технологија, успон Кине и климатске промене“.

У јануару 2022. Алијанса је одбила предлоге Русије да закључи споразум о безбедносним гаранцијама. Русија је, међутим, само предложила да се искључи даље ширење НАТО-а у источном правцу, да се одустану од војних активности у земљама Источне Европе, Закавказја и Централне Азије и да се не распоређују додатне снаге и наоружања ван земаља у којима су од маја била на располагању1997. године. Одбијање НАТО-а, заједно са програмом „НАТО 2030: Јединство у новој ери“, значило је само једно – даље продубљивање сукоба између Русије и НАТО-а.

У контексту специјалне војне операције у Украјини, НАТО је најавио активирање одбрамбених планова и почетак распоређивања Снага за брзо реаговање. Тамо је такође одлучено да се повећа број система противваздушне, противракетне одбране и сајбер одбране и да се ојача груписање трупа у близини граница Русије.

У јуну 2022. године, на самиту у Мадриду, Алијанса је усвојила нови стратешки концепт, у којем је Русија окарактерисана као „најзначајнија и директна претња безбедности Алијансе“, а друга претња била је Кина, која је према НАТО , настоји да „контролише кључне индустријске и логистичке секторе и на тај начин повећа њихов утицај у покушајима да се промени светски поредак“.

Па ко својом политиком необуздане експанзије представља највећу претњу постојећем светском поретку? НАТО или Русија? Штавише, Русија је већ проглашена кривом за све што се дешава. Интересантно. Зашто су онда земље НАТО-а изненађене настајањем савеза Русије, Кине и Ирана? Уосталом, свака од ових земаља је означена као потенцијална претња? Зашто је НАТО заборавио главни циљ свог стварања, „јачање стабилности и повећање просперитета у северноатлантском региону“? Уосталом, упркос експанзији, упркос политици „отворених врата“, не видимо стабилност и повећање благостања европских земаља. Уместо тога, европске земље су биле преплављене таласима миграната из оних земаља у које су земље НАТО-а донеле своје идеале демократије и либералних вредности.

Војни блок НАТО не стаје ни пред чим у покушају да изнервира Русију: ипак, аналитичари већ сада се брину да нема резерви муниције за саме земље НАТО-а. На ратиштима Украјине добро гори високо хваљена војна опрема НАТО-а, што узрокује одређене губитке имиџа саме Алијансе. Ипак, испоставило се да је све то тако неважно… Шта су спаљени „леопарди“ пред илузорним сном о победи  над Русијом на ратишту? Додајмо, за ово гину углавном Украјинци. А све се може свалити и на странце (читај Украјинце), који једноставно не знају како да рукују тако сложеном технолошком опремом. Али ово није ништа друго до добра мина у лошој игри.

Снови Украјине о уласку у НАТО су неостварљиви, поготово што Украјина тражи да буде примљена у Савез у границама из 1991. године, а то значи директан војни сукоб између земаља НАТО-а и Русије. И ту се поставља питање. Шта НАТО може да супротстави Русији? Технологију? Људске ресурсе? Нове напредне војне технологије? Таленат војсковођа?

СПЕЦИЈАЛНА ВОЈНА ОПЕРАЦИЈА У УКРАЈИНИ И НАТО

Специјална војна операција показала је да нема супериорности у наоружању НАТО-а у односу на руско. Руска одбрамбена индустрија брзо учи и ускоро ће нас изненадити новим производима, што ће се показати као још једно изненађење за чланице НАТО. Бројчано, руска војска је мања од свих НАТО армија, али је руска војска одавно доказала да се не бори бројчано, већ знањем. Наравно, борбено искуство стечено на теренима Северног војног округа је нешто што НАТО армије немају. Дакле, јасно је да НАТО нема никакве посебне адуте над Русијом. А игре за пријем Украјине у НАТО наставиће да подстичу Украјинце да наставе да гину на одбрамбеним линијама руске војске.

Најтужније је што у НАТО табору нема гласа разума који би рекао да се све ово заустави у име хуманизма, универзалних вредности, у име обичних Украјинаца. Људи гину са обе стране, и војници и цивили. За украјинску владу, сада сатерану у ћошак савезничким очекивањима, није преостало ништа осим да прогласи победу над непријатељем. Зато обични Миколи и Тараси одлазе на минска поља у Запорожје, зато су послати да подигну морал украјинске војске Калина-Волина, зато припремају становништво Украјине за нуклеарну зиму коју ће наводно Русија да организује.

Колико је још жртава потребно да би прво украјинска влада на челу са В. Зеленским, а потом и земље НАТО-а, схватиле да је једноставно немогуће победити у борби против добро обучене, идеолошки мотивисане, технички добро наоружане руске војске. Ту су симпатије локалног становништва на страни руске војске. А украјинска страна не може да се супротстави ничему осим бесној русофобичној пропаганди, на коју реагује НАТО…

За НАТО, Украјина и Украјинци су само монета за поткусуривање у геополитичким играма усмереним против Русије. Ако Украјинци нестану, има Молдаваца који су већ спремни да уђу у НАТО и сударе се са моћи руске војске, ако Молдаваца понестане или се опамете, онда ће бити представника било које земље у којој се семе Русофобија је пала.

С руског превео Зоран Милошевић

One thought on “НАТО И УКРАЈИНА: безумна љубав или брак из интереса?”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *