Србима у НД Републици Хрватској је опет законом забрањено да користе ћирилицу чак и на надгробним плочама својих најмилијих, уколико на том подручју Срби не чине трећину становништва (иако је њихова игра са трећинама—“трећину Срба побити, трећину покрстити и трећину побити” довела до пуног геноцида над Србима 1941-1995).
У Врсима код Задра породица покојника је пре неки дан добила службени допис да морају да уклоне ћирилична слова са гроба покојног Србина у року од 15 дана.
Оно што је најгоре је што ми данашњи Срби у сред Србије исту ову одлуку усташке државе Хрватске поштујемо. Мањина Срба данас пише ћирилицом, ћирилица је протерана из српских медија, ћириличне натписе нећете видети по српским градовима итд.
Неписањем ћирилице сами себе уништавамо. Све што се напише на хрватској гајици (коју наш народ погрешно зове “латиницом”) интернет алгоритми и библиотеке препознају као хрватски језик и књижевност.
Језик је основно обележје националног идентитета. Писмо је основно обележје језика. Без језика и нашег писма ми престајемо да будемо Срби. И то Хрвати одлично знају и зато нападом на ћирилицу завршавају свој геноцидни подухват уништења српског народа.
И свако ко данас одбија да пише ћирилицом је саучесник у том хрватском геноцидном подухвату и уништава српски народ и српски идентитет.
Извор: Између сна и јаве
ЗА НАМЕТАЊЕ ЛАТИНИЦЕ СРБИМА У ХРВАТСКОЈ — ХРВАТИ, НА СРПСКУ ЖАЛОСТ, ИМАЈУ АЛИБИ У АКТУЕЛНОМ СРПСКО0М ПРАВОПИСУ
Хрвати, на српску жалост, имају известан алиби пред светом за наставак атаковања на српско (ћириличко) писмо у актуелном Правопису српскога језика. Како?
Тако што су српски лингвисти у важећем и данас српском правопису оставили решено питање српског писма у српском језику у складу с Новосадским договором о српскохрватском језику и равноправности писама (српске ћирилице и хрватске латинице) из 1954. године. То, наравно, значи да је хрватско писмо задржано за Србе, иако еје то национално писмо Хрвата. Српски лингвисти су задржали у правописној норми то (практично Србима) туђе писмо посвојивши аг за Србе и после разбијања српскохрватског језика противно уставној обавези у Члану 10. Устава Србије и противно општој пракси у свету где други лингвисти не уводе алтернативна писма која, у ствари, праве опасну деобу народа, само српскога, а за шта само српски лингвисти не хају. Тиме су Хрвати пред светом стекли, на неки начин, алиби јер имају могућност да они бирају латиничко писмо за наметање Србима, јер су га српски лингвисти стандардизовали, тј. дозволили у језику Срба као једно од два равноправна писма. Тако, ако би неко у свету и хтео да приговори Хрватима да одузимају права Србима на своје писмо, Хрвати имају изговор у објашњењу да они не забрањују Србима писмо, него им само бирају и „препоручују“ једно до два писма које су Срби нормирали у српском језику.
Дакле, ако код нас и у Србији влада 90 одсто у јавности хрватско писмо, какав је проблем за Србе у Хрватској да пишу (уједначено) свуда једним од писама које су српски лингвисти прописали за Србе у Србији, па, логично, и за Србе у Хрватској и свугде изван Хрватске где живе као мањина. Поготово што су они прописали својим уставом и законом да се користи писмо мањине ако ње има више од 30 посто. Како, после протеривања Срба из Хрватске, Срба тамо ретко где данас има више од 30 одсто, то омогућује Хрватима да, у складу са српским правописом, изаберу за Србе латиничко писмо које су српски лингвисти у Србији, као и власт у законима, прописали као једно од писама српског језика.