- Тада је из Загреба у Београд долазио југословенски књижевник и песник Горан Бабић (рођен на Вису 1944. од оца Хрвата и мајке Српкиње). Бабић је у то време био задужен за културу у Председништву Социјалистичког савеза Републике Хрватске.
- Као значајној личности у српско–хрватској култури, Бабићу је била одобрена значајна количина средстава за подстицање елитне књижевне делатности на пољу величања лика и дела Онога кога смо волели више него оца и мајку. Тако је из тог непресушног фонда добротвор Бабић у Београду подмирио сва кафанска дуговања водећих српских песника и алкохоличара. Они су се, у знак захвалности мецени из Загреба, обавезали да ће, колико следећег дана, донети најлепше стихове о Њему.
- Тада су испевани незаборавни стихови који величају лик и дело Онога „ког` мајка више не рађа“.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
На данашњи дан пре 44 године – 04. маја 1980. – напустио нас је НАЈВЕЋИ СИН СВИХ НАШИХ НАРОДА И НАРОДНОСТИ, МАРШАЛ И ВРХОВНИ КОМАНДАНТ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЧЕЛИЧНЕ АРМАДЕ И ПРЕМУДРИ ВОЂА И ГРОМАДА ИЗ КУМРОВЦА.
Друг Тито је од 1945. до краја живота био доживотни председник СФР Југославије, Крајем 1979. југословенска јавност је због његове дубоке старости и болести била веома забринута: „Шта ћемо ми и како ћемо ако и када нас наш вољени Маршал напусти и пређе у вечна ловишта“. Било је то, дакле, време грча и ишчекивања најгорег, које се ипак догодило: највољенији друг Стари је ипак напустио овај свет 4. маја 1980. Пре него што је то учинио, пружио је прегршт надахнућа водећим и свим другим југо–српским песницима да испевају НАЈЛЕПШИ ХВАЛОСПЕВ јединственој ГРОМАДИ из Кумровца.
Тада је из Загреба у Београд долазио југословенски књижевник и песник Горан Бабић (рођен на Вису 1944. од оца Хрвата и мајке Српкиње). Бабић је у то време био задужен за културу у Председништву Социјалистичког савеза Републике Хрватске. Као значајној личности у српско–хрватској култури, Бабићу је била одобрена значајна количина средстава за подстицање елитне књижевне делатности на пољу величања лика и дела Онога кога смо волели више него оца и мајку. Тако је из тог непресушног фонда добротвор Бабић у Београду подмирио сва кафанска дуговања водећих српских песника и алкохоличара. Они су се, у знак захвалности мецени из Загреба, обавезали да ће, колико следећег дана, донети најлепше стихове о Њему. Тада су испевани незаборавни стихови који величају лик и дело Онога „ког` мајка више не рађа“.
Знаменити Александар Секулић (1937–2009) је испевао дирљиву песму „То мајка више не рађа“, а затим целој збирци дао исти наслов (А. Секулић, „То мајка више не рађа“, Београд, 1981). Завршни део песме расте у крешендо:
„И он је од кости/ од крви и меса/
није ни од чег другог/ кидисо на небеса.
Делана људском руком/ историја је слађа/
то што је могао Броз/ ТО МАЈКА ВИШЕ НЕ РАЂА!“
Велики Адам Пуслојић (1943–2022) је испевао „Титово име“, кратку али убојиту песму у три строфе:
„Ако има љубави моћније од љубави,
Ми ћемо Те волети таквом љубави.
Ако постоји светлост више од светлости,
Ти ћеш нам бити таква светлост.
Ако има вечности и ако вечност има име,
Име вечности је ТИТОВО ИМЕ.“
Ако треба да се бира најзрелији песнички израз, онда ће победник овог песничког надметања (бар за аутора овог чланка), бити песма „Црни мерцедес“ Боре Ђорђевића (Чачак, 1952), која гласи:
„Боже, дај ми црни мерцедес са шесторо врата,/
да у њему тресем свој томпус у пепељару од злата;/
напољу цвеће и заставице, народ притиснут муком,/
са задњег седишта не видим ништа, само одмахујем руком;/
о Боже дај ми црни мерцедес то чудо над чудима,/
лепо је некажњено возити по цвећу и по људима.“
Друг Маршал и другарица Јованка