НАПОЛЕОН И КАРАЂОРЂЕ

• После битке код Ашперна 22. маја 1809. године Наполеонови генерали су били пуни хвале за свог врховног команданта, па су га прогласили највећим војсковођом свих времена. Описујући српске устанике, Ђузепе Барбанти–Бродано, италијански новинар и гарибалдински добровољац у српско–турском рату 1876–78. је у свом ратном дневнику навео Бонапартин скромни одговор генералима: „Лако је мени бити велики са нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, у Илирику, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само са трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног Османског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је Карађорђе, њему припада слава највећег војсковође

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Прастара је истина да велико време рађа и уздиже велике људе.

Да није било Француске грађанске револуције (1789) не би се на позорницу светске повеснице уздигао Корзиканац Наполеон Бонапарта (1769–1821). Да се није догодила Српска сељачка буна коју је 1804. подигао Ђорђе Петровић звани Карађорђе (1768–1817), вожд Српске револуције би остао обичан српски сељак и трговац стоком.

Наполеон Бонапарта (Napoléon Buonaparte) је рођен 15. августа 1769. године у градићу Ајачо на острву Корзици у скромној племићкој породици као друго од осморо деце. Годину дана раније, 1768. године, Република Ђенова (данас град у Италији) је због дугова острво Корзику уступила Француској.

Исте 1768. године у шумадијском селу Вишевац рођен је вожд Српске револуције Ђорђе Петровић звани Карађорђе. Рођен је 14. новембра, на празник Обновљења храма св. великомученика Георгија, познат у народу као Ђурђиц, па је по овом светом ратнику Георгију добио име Ђорђе.

***

Наполеон је са дванаест година уписан у војну школу у којој се истицао у математици и историји. Језици му нису били јача страна. Француски правопис никад није ваљано научио, а језик је говорио с јаким корзиканским нагласком. Али је зато с друге стране већ са само 16 година преузео дужност артиљеријског потпоручника, и од тада  се Корзиканчева каријера метеорски уздиже. По избијању Француске револуције (1789) Наполеон је имао само 20 година и чин генерала! Наполеон је 11. новембра 1799. са својом војском извршио државни удар и прогласио се за првог конзула Француске Републике.

Када је папа невољно благословио краљевске симболе и круну, Наполеон је 18. маја 1804. у Богородичној катедрали Нотр Дам у Паризу крунисао самог себе, а затим и своју супругу Жозефину. Следеће године (26. маја 1805) Наполеон се  у Миланској катедрали крунисао круном Ломбардије као краљ Италије. Као апсолутистички император владао је, дакле, од маја 1804. до априла 1814. када је абдицирао у корист свога сина. Зато се то бурно и метежно раздобље од 1799. до 1815. с правом у историји назива Наполеоновим добом, а бројни ратни сукоби и освајања широм Европе и северне Африке историчари називају Наполеоновим ратовима.

Током прве декаде 19. века, Наполеон је заратио са скоро сваком важнијом европском силом, доминирајући континенталном Европом низом победа – од које су најславније оне код Аустерлица и Фридланда – и успостављањем савеза, именујући блиске сараднике и чланове породице за владаре или министре у државама којима су доминирали Французи.

***

Од почетка устанка 1804. српски вожд Карађорђе тражи за своју српску државу у настајању моћног заштитника и покровитеља и води врло мудру и живу дипломатску активност. У више наврата Вожд шаље своје емисаре на бечки и петроградски двор тражећи политичку подршку и конкретну војну помоћ. Заузврат нуди чврсто геополитичко савезништво. Неискрена и колебљива Аустрија га одбија, док га Русија  помаже неодлучно и тајно, стављајући на другу страну тежиште својих балканских геополитичких интереса.

У таквој ситуацији Карађорђе се окреће Француској, новој сили у успону која је нагло загосподарила највећим делом Европе. После освајања већег дела Илирика (данашњег западног Балкана) цар Наполеон тада формира „Илирске провинције” са седиштем у Љубљани, ширећи свој утицај на Далмацију, Дубровник, Боку и земље јужно од Саве и Дунава. Зато Карађорђе 16. августа 1809. шаље Наполеону свог специјалног изасланика, капетана Рада Вучинића, Србина из Госпића, за то време врло образованог човека вичног дипломатији. Вучинић императора налази код Беча и предаје му писмо Вожда и Правитељствујућег совјета, у којем га моле да прими покровитељство над православним Србима, а заузврат би они уз логистичку помоћ његове моћне армије растерали Турке са обала Саве и Уне и створили велику илирску државу која би у своје градове примила његове трупе и била одан француски савезник.

Карађорђе је Наполеону нудио да окупира српске градове, тврдећи да су Срби независни и слободни, као и да Срби из Србије могу придобити своје сународнике из Босне, Херцеговине и Македоније да се боре за Француску. (Милош Ковић, „Наполеонова Европа и Карађорђева Србија“ у књизи „Велике силе и Срби“, Београд, 2022, стр. 158) Српски представници успели су да организују састанак са француским министром спољних послова Жан-Батистом де Шампањијем, који их је у име императора известио да Француска не може прихватити њихову понуду и да Француска жели да настави одржавање добрих односа са Турском. (Ковић, Исто дело, стр. 159)

На жалост Вожда и српских устаника, Бонапарта у том тренутку не жели да квари односе с Турцима док се не реши својих главних противника, Русије и Аустрије, али изјављује „да не може остати равнодушан према народу који је показао толико храбрости и истрајности”.  При томе одлучује да капетана Вучинића задржи у Паризу, дајући му стан и плату док се ствари у Подунављу не разбистре, а француском вицеконзулу у Букурешту заповеда да држи тајне везе са Србима. Карађорђе истовремено, као неку врсту сталног дипломатског представника, поставља Србина Николу Шкуљевића, при седишту маршала Мармона у Љубљани, а на истом задатку је и бивши митрополит дабробосански Венедикт Краљевић, доказани „француски човек”. (Драган Мијовић, „Како је Наполеон прогласио Карађорђа највећим војсковођом“, Глас Српске, 30. мај 2021; Ковић, Наведено дело)

После битке код Ашперна 22. маја 1809. године Наполеонови генерали су били пуни хвале за свог врховног команданта, па су га прогласили највећим војсковођом свих времена. Описујући српске устанике, Ђузепе Барбанти–Бродано, италијански новинар и гарибалдински добровољац у српско–турском рату 1876–78. је у свом ратном дневнику навео Бонапартин скромни одговор генералима: „Лако је мени бити велики са нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, у Илирику, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само са трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног Османског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је Карађорђе, њему припада слава највећег војсковође”. (G. Barbanti–Brodano, volontario nella guerra Serbo-Turca,`SERBIA`, Ricordi e studi Slavi, Bologna, Societá editrice delle `Pagine Sparse`, 1877)