НАПАДИ НА СОКОЛЕ У КРАЉЕВИНИ СХС

• Током  међуратног периода соколи жупе Загреб, Срби и Хрвати, били су изложени нападима хрватских сепаратиста.
• Соколи су између два рата приређивали слетове у Хрватској упркос нападима и кампањи у штампи хрватских сепаратиста. Имали су подршку једног дела хрватског народа.
• Соколи су настојали да не реагују на те нападе. Један од старешина хрватских сокола био је Миле Будак.
• Соколи су били и у сукобу са римокатоличком црквом. Преко штампе нападао их је Сјепан Радић.  Соколи су истрајавали у свом раду упркос свих напада.
• Уочили су да их напада иста франковачка руља као пре Првог светског рата. Стварањем Бановине Хрватске 1939. Соколи су се нашли на удару мачекове Заштите.

После ослобођења и уједињења 1918. циљ сокола био је одбрана стечене слободе и независности. Соколи су у својој држави били сарадник свих оних фактора, који су радили на јачању државе.Старешинство сокола истицало је да соколство неће мирно да гледа, како унутрашњи непријатељи разбијају државу и утиру пут спољашњим непријатељима. Соколи су сматрали  да знају ко стоји  иза  гесла аутономије. Њихова средства била су демагогија, мржња и верски фанатизам. Њихов циљ био је подстаћи  мржњу међу народима у толикој мери, да  им никад више не дође на ум какво државно јединство. Сматрали су да народ треба да спозна оне чије деловање хоће да га заведе натраг у ропство. (1) Соколи су се нашли на удару свих организација које су радиле на рушењу Југославије. Соколска организација била је изложена нападима франковаца у Краљевини СХС, а посебно на територији на коју су франковци претендовали да је саставни део Хрватске. Соколска жупа Загреб приредила је свој слет у Загребу 10 и 11. јуна 1922. У Карловцу припадници одцепљеног хрватског сокола претили су југословенским соколима, покољем ако пођу у Загреб. У Загребу су 10. јуна 1922. дошли су соколи са Приморја и Лике, затим Бјеловара и Вировитице. Истог дана стигли су соколи из Крижеваца, делегат сплитске жупе, делегат београдске жупе, делегати бањалучке жупе. Окусили су културу „хрватских сокола” јер су били провоцирани од деце, која је носила на себи шарени знак мађарских боја. Соколи су наставили да стижу у Загреб. Из Карловаца, Словеније, из разних места  Славоније и Босне, … . Госте су дочекивали на железничким станицама чланови старешинства жупе загребачке. Дошли су старешина Савеза др. Равнихар, вођа др. Мурник, чланови старешинства Гангл и Амброжић. Током ноћи слетски плакати били су поцепани. Соколи су на место поцепаних плаката ставили нове. На Јелачићевом тргу био је концерт војне музике уз скиоптиконско приказивање прашког и осјечког слета.  Противници су покушали да револверском пуцњавом омету скуп. У башти Кола одржана је свечана соколска академија. Академију је отворио старешина жупе др. Ото Гавранчић. Соколске фанфаре су свирале народне даворије и соколске корачнице. Бјеловарско друштво извело је „Пад Тирана” а крижевачко „Пенталон”.

Последњу тачку „За слободу” извели су соколи војници из Карловаца. На академију су дошли сељачки соколи из Бановине, из околине Глине. Дан правог слета био је 11. јун 1922. Стигли су соколи из Пакраца а са њима сеоска соколска друштва из Шеовице, Прекопакре, Кусоње. … (2) Против одржавања слета агитовао је Хрватски соко. У Карловцу су хрватски соколи претили покољем југословенским соколима ако пођу у Загреб.  Леци су носили назив „Стража хрватских Сокола”. Кад је требала да почне забава у врту Кола, угашено је светло и пуцано је из револвера и бацано камење у врт Кола. На пуцање, соколи су одговорили певањем, свирањем фанфара и клицањем Југославији. (3) Противправним одлукама власти соколским друштвима Цриквеница и Огулин била је заплењена  сва имовина и предана сепаратистичком “Хрватском соколу”. Све предузете мере жупе Ријека и Савеза остале су без успеха.(4)

У чланку „Рад осјечког Сокола”, у листу „Соколски вјесник жупе загребачке” истакнуто је да су прилике у којима је живео осјечки соко тешке услед несхваћања широких маса. Упркос томе друштво је радило интезивно, доследно соколским идеалима и не упуштајући се у партијске сукобе. Припремало се да изда књигу у коју су требала да буду унесена сва предавања о значењу Зрињског и Франкопана, о Видовдану, Штросмајеру, светом Сави и Сломшеку. (5) Соколско друштво у Карловцу сазвало је ванредну главну скупштину плакатима. За 24 часа сви огласи по угловима и огласним стубовима били су подерани. У часопису „Соколски вјесник жупе загребачке” коментарисали су : „Диван докуменат, како се „неки тер неки” узгајају у култури.” (6)

Миле Будак, старешина загребачког хрватског сокола II, писао је чланак под насловом „Соколско братство”  у „Хрватској Мисли” од 14 маја 1924. Чланак се завршава „А покуша ли тко, тај ће – лећи!”. (7) Пред слет у Загребу 1924. поједини загребачки листови  међу којима „Хрват” и „Хрватска Застава” нападали су соколе. Тврдили су да ће доћи 200 до зуба наоружаних Орјунаша из Словеније да нападну грађане Загреба. (8)

Соколи су између осталог били у сукобу са Римокатоличком црквом. У Сремској Митровици благословљена је соколска застава 22 августа 1924. Пошто је ђаковачка бискупија забранила митровачком жупнику посвећење нараштајске заставе, благословио ју је Анте Донковић, свештеник хрватске старокатоличке цркве у Загребу. Обред освећења обавили су заједнички прота Радошевић и Анте Донковић уз асистенцију свештеника-катихете Бошњаковића. Певачко друштво „Стражилово” учествовало је активно приликом посвећења. После освећења соколи су извели остале тачке програма. (9)

 У Загребу је од 13. до 18. августа 1924. одржан II Југославенски соколски сабор и Покрајински слет. У „Соколском зборнику” Анте Брозовић истакао је : „Били су то свечани дани рада и соколске пожртвованости и значе огроман корак напред у организацији Југословенског Соколства.” (10) Антисоколска штампа у Загребу покушавала је у току припрема за слет поједине соколске раднике и њихове породице материјално упропасте. Нападали су и остало славенско соколство, назвавши Чехословаке бензин-соколи, док су за Пољаке писали да су угњетавачи сваке слободе. Загребачку жупу  напади су још јаче осоколили да је прегнула уз рад.  Први  гости требали су да стигну 14 августа 1924. Дочекали су их представници цивилних и војних власти, представници патриотских корпорација, националних удружења и маса света. Сви су се  сакупили да поздраве госте.  Први су стигли соколи из Горењске жупе на челу са соколима из Крања. После њих стигло је делегација Чехословачког сокола од 200 браће и сестара на челу са Карелом Дворжаком. Поздравио их је председник централног слетског одбора др. Гавранчић. Стизали су посебни возови пуни сокола и соколица из жупа Бјеловарске, Осечке, Новомешке, Бачке, Банатске, Сплитске, Шибенске, Ријечке, Београдске, Мариборске, Скопљанске… . Истицале су се својом бројношћу Сплитска и Ријечка жупа, а народним ношњама Скопска жупа. Са симпатијом била су поздрављена браћа из Истре, која су са собом донела оне соколске барјаке што су их спасили пред дивљаштвом италијанских фашиста. Стигло је прво преко десет хиљада сокола и соколица, другог дана око 4 хиљаде, док је  дошло око две хиљаде  сељачких сокола загребачке жупе. Стигла је и олимпијска врста из Љубљане на челу са победником на паришкој Олимпијади и првака света у гимнастици братом Леоном Штукељом. Приређена је Јавна вежба. Слетиште је било окићено државним барјацима, хрватским, српским, словеначким, чешким, пољским и руским заставама. За време јавне вежбе полетело је у ваздух неколико ракета, које су екслодирале у ваздуху и из њих се раширио мали падобран са државним барјачићем, хрватским, српским и словенским тробојкама. Бројни авиони кружили су за време јавне вежбе над слетиштем.  Све вежбе пратила је војна музика. За време одмора свирале су многобројне соколске музике и фанфаре. Краљев заступник, генерал Срећковић, ушао је на слетилипте у пратњи старешинства загребачке жупе.

У краљевској ложи позвао је старешину Ј.С.С Гангла, заступника Ч.О.С. Дворака, старешину Пољског Соколског Савеза Замојскога и старешину Руског Соколског Савеза др. Вергуна. На вежби су наступила мушка и женска деца, изводећи Богуновићеве просте вежбе. Наступило је 100 чешких соколица у вежбама са батинама. Па просте вежбе сокола. После је био наступ војничке музичке школе из Вршца, па 4 “деветке” Лотскија. Под вођством капетана Ковача извели су морнари из Ђеновића брзе вежбе “Напреј”. Наступила је војска (1.800 војника) и извела просте вежбе. Чеси су наступили у вежбама на високим ручама. Наступило је 600 чланица. Наступио је соко из Сарајева, подофицирска школа, љубљанска група на карикама, група морнара на пречи и чета  војника 19. пешадијског пука  из Крагујевца вежбала је са пушкама.На крају је наступила Соколска жупа Ријека  и извела скупне вежбе свих категорија  у исти мах почев од деце до најстаријих чланова.  У вече била је свечана соколска академија у казалишту са вежбама сокола из Југославије и Чехословачке. Извођење морнара алегоријске слике према Зајцу “У бој у бој” било је такво да је морало бити поновљено. Наступили су соколице из Ђакова, Карловца и Шапца, деветорица морнара, узорно одељење седморице чешких вежбача на ручи. Због непредвидивих запрека олимпијско одељење није могло наступити.  Увече на игралишту Конкордије на Тратинској цести била је општенародна забава. Мноштво је испунило простор на коме су биле бараке и шатори. Били су ту вртуљци, стрељане, шаљиве куглане и друга забавишта уз која су грађани заједно са гостима остало до касно у ноћ и посматрало наступе соколских одељења, који су на  узвишешеном месту изводили вежбе и игре. Грађани су плесали коло кад је војна музика свирала национални плес. Било је ту и других соколских музика, фанфара, тамбураша, па су се они измењивали свирајући националне песме. Другог дана изјутра била су такмичења. Интерес јавности за такмичења био је  врло велик. Соколи и соколице који нису вежбали обилазили су целог дана сву околину Загреба. Били су у Тушканцу, Максимиру, Смроку, Подсуседу, Шестинама, Грачанима, на Мирогојском гробљу. Шумадинци и браћа из Јужне Србије са уживањем су посматрали лепоте Загребчких шеталишта и најважније културне институције у Загребу.  После подне била је соколска забава на игралишту Конкордије. Свирало је много музика, па су играна разна кола, певале се разне химне. Једно друштво је певало словенске песме, друго севдалинке, треће веселе шокачке песме. Привукли су пажњу сељачки соколи, који су дошли тог јутра из разних предела загребачке околине. Са слетишта је кроз град кренула соколска поворка. У поворци је било до 8 хиљада сокола и соколица  и то само оних у одорама. Поворку је пратило 14 музика са фанфарама. Поворку је предводила соколска коњица од 185 коњаника са фанфаром у којој су били коњичка одељења из Сарајева, Марибора, Загреба и Љубљане. Иза коњице ступала је војна музика из Вршца, а затим старешинство Ј.С.С. са старостом Пољског Соколства братом Адамом Замојским, старостом Ј.С.С. братом Ганглом, Руског Соколства братом Вергуном и Чехословачког Соколства  братом Стјепанеком. Следиле су Чешке соколице и соколи укупно 188 на броју, затим 18 Пољака, 27 Руса и 63 жупских и друштвених соколских застава, међу којима заставе из Истре,  црне и раздеране онако, како су биле извађене из земље у коју су их били сакрили соколи пред Италијанима. У наставку поворке биле су стотине и стотине чланица и женског нараштаја. Биле су из жупа Бања Луке, Београда, Новог Сада, Великог Бечкерека, Бјеловара, Цеља, Крања, Љубљане,  Љубљане I, Марибора, Новог места, Осијека, Сарајева, Сплита, Сушак-Ријеке, Скопља и Загреба. Иза фанфаре Соколског друштва I у Загребу ступао је мушки нараштај, а затим соколи у свечаној одори из свих жупа  Ј.С.С.После њих ступали су соколи у вежбачим оделима на челу са олимпијским победником Леоном Штукељем. За њима ступале су браћа и сестре у народним ношњама. Уз још многе фанфаре и музике у посебним размацима ступало је преко 2.000 сокола сељака под 18 државних застава. То су биле углавном сеоске соколске чете из Баније и Кордуна. Поворку је завршавала сеоска коњица, аутомобили и посебни санитетски одреди. Упркос хушкања појединих листова да Загреб за време слета мора просто бити мртав, а сви прозори застрти засторима, а на улицама да се ме сме појавити ни један “прави Хрват”. Упркос томе што је Хрватско Соколско друштво приредило коњске трке и прославу лашћинскога Сокола, грађани Загреба поздравили су соколску поворку. Стојећи на улицама, и гледајући на прозоре свих улица куда је поворка пролазила бацало се цвећа на југословенске соколе и соколице  и бурно поздрављајући сваки град који је био заступан својом жупом или друштвом. У часопису „Соколски вјесник жупе загребачке” сматрали су да је грађанство града Загреба тако поступило у знак протеста против напада разбијача на соколе. Када је поворка стигла на Вилсонов трг испред казалишта следила је скупштина којој је на балкону казалишта присуствовао и представник владе министар грађевина Драгутин Печић окружен старешинама свих славенских соколских савеза. Збор је поздравио старешина Гангл. Соколска поворка је кренула на слетиште. Пролаз поворке градом извршен је  у узорној дисциплини, прачен одушевљењем и клицањем грађана без и једне упадице. Због невремена изостала је друга јавна вежба, али се у дворани Сокола II одржана импровизована академија, која је показала са наступом олимпијског одељења, да је Ј.С.С.  фактор са којим се нико није могао мерити. При одласку соколи су ишли певајући и свирајући кроз Загреб и кличући Словенству, Соколству, јединству.  У часопису „Соколски вјесник жупе загребачке” у одељку под насловом „Идеја у Пламену.” истакнуто је да су трибине слетишта требале да остану да служе својој сврси. Настављало се : „ Али да ! Мржња је такођер требала да имаде своју апотеозу. У глухо доба ноћи изненада лизнуше из трибина велики свјетли пламени језици. Небо се зажарило, а слетиштем се родио пожар.  …. Ово величанствено жарило неба најјасније је обасјало наше тужне прилике. Оно је обасјало лица оних који су се радовали тој ноћној драми, оно је обасјало лица нас, који смо над тим призором проплакали, … Соко – уздигнутих крила поврх глазбеног павиљона стајао је нетакнут. Лебдио је мирно и непомично као да пркоси том мору пламена, …. Он се држао најдуље, као да није од даске. А онда је за трен нестао испред очију гледалаца, …. Диван симбол  идеје ! Велике идеје соколске ! Да Он – симбол слободе – као неким чудом хтио је показати, хтио је кликнути : Радите и подузимајте што хоћете – идеје се не руше пламеном ! Дижите ломаче, постављајте на њих наше идеје, преварит ћете се у надама, оне су гвожђе, које у ватри постаје челик.”(11)

Соколи су приредили  покрајински слет у Загребу од 15 до 17. августа 1924. Слет је био спојен са II југословенским соколским сабором. Покровитељи слета били су краљ Александар и краљица Марија. По мишљењу аутора Споменице премда су непријатељи презајући од успеха слета латили ниских средстава да би омели слет, слет је успео. У Загреб је дошло 12.000 сокола из Србије, Војводине, Босне, Црне Горе, Херцеговине, Далмације, Словеније, Хрватске, Међумурја и Истре. Дошли су Чешки и Руски соколи и делегација Пољског соколства. (12) Грађани Загреба испунили су улице и са одушевљењем дочекали соколе. Соколске редове обасипали су цвећем. Насупрот њима поједине скупине у Гајевој улици су викале : „Доле југословенски Сокол !”. Ни соколи ни полиција нису реаговали.  Неколико чланова савезног старешинства и заступник руског соколства, староста Д. Вергун из Прага, аутомобилом су са сабора  отишли у ресторан  „Коло”. У непосредној близини  „Кола” су  поздрављени  са  овим  изразима : „Хуље, свиње, издајице хрватскога народа”. Напади у штампи су се наставили и после слета.  Соколи су проглашени за разбојнике и татове. (13) Поводом тих напада Анте Брозовић је истакао : „… та тежња била је зазорна  оним уличњачким пигмејима, који су се подигли из својих каљужа и баруштина, у накани да се поганим блатом набаце на узвишено и право Соколство. Разуларна улица нахуцкана од бесавјесних вођа ударила је себи сличним и достојним методама, да омете соколску славу, да омете соколску смотру. Под лажним видом обране хрватства подигли се мрачни типови, да ударе на Соколе. … Под одурном маском лажног патриотизма устали су бивше слуге туђинских ропских режима, да обрукају Загреб, да осрамоте традицијоналну хрватску гостољубивост. На улицама града Загреба  појавили су се мрачни типови сумњиве прошлости, црне душе и погана језика, који  су хотентотским методама „спашавали” хрватство, а да ти исти типови у оно доба црног ропства,  када је аустро-мађарско копито ударало у рањаво тело … не само не устадоше  на обрану те јадне и патничке Хрватске, већ дапаче помагаху њезиним џелатима.” (14) Душан М. Богуновић је написао  да загребачко соколство : „живи и развија се, те показује снагу  и вољу за соколски живот у једној од најтежих националних средина. …. У раду томе, загребачко Соколство  није никад обмањивало браћу и сестре, већ тврдило, да постоје два Загреба : Уз нас и против нас. Тај део уз нас и ако бројем мален, идејом јак, у стању је да одржи  и победи број против нас. … Нека се браћа и сестре, не љуте на онај део Загреба, који је против нас нека се не љуте на догађаје, који су се збили. Они нису одраз снаге оних који су против нас, већ бијес и хистерија што се је одразила …. У борби против противника, нека нас не води мржња против њих, јер то радећи неби значило соколовати, “. (15) Др. Мирко Буић истакао је у свом чланку да је под утицајем развоја политичких прилика у земљи, дошло у Загребу и делу Хрватске до сецесије дела Хрвата из редова југословенских сокола и оснивања хрватског соколства. Испади који су се десили у Загребу др. Мирка Буића су подсетили на оне из 1913. године приликом доласка словенског соколства у посету загребачком српском соколу. И тада је иста врста људи напала и Хрватски сокол, јер је заједно са српским причекао и испратио словенске госте. Сећао се да је и тада тој врсти људи највише сметало ово зближење и заједничко иступање. Такве су називали франковцима. И тада је главна ствар била она  „против југовине”. Видео је да управо тај дух и даље влада загребачком улицом. Написао је : „Злокобан је тај дух који чак не види даље од Сљемена и Саве, приповједа о својој високој култури, а јаши за вратом, што је најжалосније, оним многим честитим и одличним Загребчанима, који цијелу ову срамоту иначе осуђују.” По њему  соколство је ипак срдачно дочекано од масе својих неустрашивих пријатеља. Наставио је : „Сва улична чаркања, изазови и срамоте, које су хуцкашима пале на њихов образ, … Држање југославенских Соколова у Загребу показало је свима да су носиоци мира, љубави и поштовања према свакоме, па и ономе, који несвјестан и нахуцкан, почиња срамоту понајприје самоме себи својим бјеснилом мржње.” (16) Др. Ауг. Реисман из Марибора приметио је да је један део Загреба поздрављао поворку сокола са њиховим гостима Чесима, Пољацима и Русима, док је други део викао против јединства, против Срба, па и против краља. Сматрао је да је тај део остатак аустријанштине, чега је било и у Словенији. По њему била је разлика у томе да је у Загребу далеко више бивших одушевљених аустријских официра и мноштво других из те касте,  „који се никада неће моћи уживити у нове прилике слободне југославенске државе!”. (17) Фрањо Малин из Новог Сада приметио је да је сем олоша на улицама и хрватски соколи деловали су против слета. Приредили су коњичке трке, да нанесе штету јавној вежби југословенских сокола, као што је из истих разлога на тај дан држан и осјечки еухаристички конгрес. Истакао је да Загреб није био окићен јер је владао терор, али када су се појавили први редови поворке, било је и застава и ћилимима окићених прозора, пуних света и цвећа, које је бацано на југословенске соколе. Улице нису биле празне, него пуне света који је клицао слози и југословенству. За њега то је био тријумфалан поход. Сматрао је да је то можда био највечи разлог, зашто је фукара подивљала. Славенски гости били су вређани, а југословенски соколи називани су издајицама. На поздрав  „На Здар!” једног чешког сокола одговорили су тиме, да га баце у јаме, које је загребачки магистрат ископао „у част” слета. Фукара је скидала траке са груди југословенских соколица. (18) Не само соколска штампа него и остала штампа реаговала је поводом напада. У бившој војној бараци на Контариби у Сиску биле су просторије сокола. Једне ноћи избио је пожар. Да војник који је стражарио није угасио пожар на време, не би било бараке и биле би уништене соколске справе и књижница. Лист „Сисачки Глас” писао је  поводом тога :   „Тај палеж ми смо прешутјели одбијајући га на факинажу, ну како су у Загребу изгорјеле трибине Југ. Сокола на слетишту, чиме је проузрочена штета од 600.000 динара, довела нас је до другог мишљења због палежа бараке, и освједочава нас, да то није обична факинарија, јер се то догодило послије пол ноћи, када овакови факинћићи већ давно спавају. За сада можемо тврдити, да се систематски ради од извјесне стране, да се Југословенском Соколству,  праве штете. Већ пред слетом у Загребу било је покушано упалити трибине, но то је сретно било спријечено, по том је у Сиску покушан палеж бараке, а послије тога спаљене су ипак трибине. Стога упозоравамо сва соколска друштва, да буду на опрезу за своје Домове, јер, како се види, културни дивљаци створише тајни закључак ништити Соколске Домове. То су луђаци – али и кукавице, који под заштитом ноћи туђе добро ниште. Зар та чељад незна просудити, да је то све народно добро ? Не, не знаду просудити јер су запили своју памет.” (19)

У листу „Српско Косово” поводом догађаја у Загребу истакли су : „Загреб је требао све излетнике да дочека раширених руку, и правим гостољубљем, онако, као што и ми на Југу дочекујемо све корпорације како из Загреба, тако и из осталих крајева наше Отаџбине, па и из крајева наших суседа … Међутим, Загреб, који би хтео да представља културни центар наше Отаџбине, приликом слета наших сокола, дао је доказа да није културан, а при томе ни гостољубив, кад је своју омладину тако рђаво васпитао, да своје госте дочекује са изазивачким држањем и вређањем, услед чега су дошли сукоби, а затим, туча и растурање онако лепо припремљене свечаности. … што су викали противу Краља  и вређали нашу децу наше соколе…. “. (20) Радић је соколе назвао ћуковима и јастребовима. Приликом хрватског слета 1925.  др. М. Дечак је напао соколе у  „Младохрватском Покрету”. (21)  Радић је у свом листу „Слободни Дом” написао чланак „Главни град Хрватске политички дозрио”. У њему је тврдио : „ … Прибичевићеви батинаши смислише, да средином коловоза сазову у Загреб велики слет свих југославенских ћукова, којима су имали доћи и помоћ словенски, чешки и пољски јастреби.”  „  … Сад их је позвао југославенски ћук, који је у Загребу и у Хрватској наметник и београдски доушник, а колико само може и београдски тлачитељ,  онда су јастребови прихватили тај ћуковски позив”.  „ … Та јадна београдска лакајска дружба,  … . (22) У листу „Дом” било је исто тако написано : „Југословенски соколи носе само соколско име, а заправо су батинашко-орјунашки, што значи да носе смрт правој  и здравој соколској идеји.” У листу “„Политика” изашао је чланак  „Могила мржње”  у коме се говорило о сукобима приликом слета 1924. у Загребу : „ … Заборављају да су прве каменице баш и полетиле од хрватских Сокола и да је прва проливена крв била крв једног Београђанина, студента, госта, на кога је мучки, иза леђа, напало шест Хрвата домаћина.” (23)

У чешком соколској ревији Сокол” Агатон Хелер писао је о слету у Загребу. Истакао је да није било у реду што је чешко соколство у малом броју учествовало у слету. Чеси и Југословени су једне крви и рођена браћа. Потпуно је игнорирао нападе хрватских сеспаратиста. У гласилу Ч.О.С. „Вестник Соколску” Е. Таборску описао је  изазивања хрватских сепаратиста. Сестра Г. Стублова жигосала је са оштрим речима поступање загребачке улице. (24) Мато Јелавић писао је у Америчком „Хватском Гласнику” ово : „Згажао сам се читајући дивљачке испаде похрваћених туђинаца и ц. и к. Хрвата у Загребу, који лијући сузе за пок.. Аустријом, а окићени на нашу срамоту хрватском тробојницом, пљуваху на Југославенске Соколе и нашу браћу Чехе, Русе и Пољаке.  … Завршавам покликом ! „Живило јединство Срба, Хрвата и Словенаца, живела свеславенска узајамност”. (25)

У једном нападу члан сокола Дерета из Соколског друштва у Дрнишу изгубио је око. У Захвалници Соколског друштва у Дрнишу Соколској жупи Краља Петра Свачића истакнуто је :  „Иако ни часом нијесмо двојили, да ће та братска жупа доћи у сусрет свим потребама нашега брата Дерете, ипак смо остали изненађени са свим што му исказаше коли Ви, толи поједина браћа Соколи и сестре Соколице. Ми немамо ријечи, којом би Вам се на доличан начин захвалили, јер су Ваше услуге ненадокнадиве. Не имајући друго осим чисте и искрене соколске љубави, сматрамо својом дужношћу, да Вам бар овим путем изразимо нашу дубоку харност.  ”(26)   Упозорење штампе о могућности напада на соколске домове обистинило се. Противници соколског друштва у Петроварадину ушуљали су се ноћу у соколску дворану и сасекли друштвене справе. То се пре тога десило у Загребу и Сиску. У чланку „Барбарство у Петроварадину” у часопису „Соколски вјесник жупе загребачке” коментарисали су : „ .. Лијеп пример одгоја племенских сокола. Немогући сузбити радом, они настоје  да то учине палежем и сијечењем. Права западна култура вриједна, да се јавно – похвали …”. (27) Хрватски соколи приредили су септембра 1924. излет у Цриквеницу. На повратку из Цриквенице према Сушаку, на излазу из луке, скинули су државну заставу са брода и известили хрватску. Кад је капетан брода то видео, затражио је од вођства излета, да врати заставу на место. Пошто нису хтели то да учине, капетан вратио се паробродом у луку. Било је протеста, али се одлучни капетан Продан није уплашио. На мосту брода запалио је мирно лулу и чекао. После пола сата  државна застава  је опет била на свом месту, а брод је отпловио према Сушаку. (28) У часопису  „Соколски вјесник жупе загребачке” истицали су да хрватски соколи нису пропуштали ниједну прилику да своју „културу” не искале на неком соколу. Били  су се притајили после слета у Загребу. Словеначки музичар Ћирил Личар седео је са својим друштвом у једној загребачкој гостионици. Бирташев брат је дознао да је Личар соко. Навалио је на њега, бацио га под сто и ударао ногама. (29) Соколи су били изложени нападима у хрватској штампи посебно провинцијској штампи. У томе се истицао осјечки „Хрватски Лист”.  (30)

    На дан када је одржаван збор крајишког окружја жупе Загреб у Петрињи  26 априла 1925. хрватски соколи кренули су по улицама и гостионицама и нападали свакога, који је носио значку југословенског соколства. Напади су спречени тек интервенцијом полиције, која је главне разбијаче похватала. (31)  У Новој Капели 4 августа 1925. били су нападнути соколи, кад су се враћали са вежбе. Соколи, чланови и чланице ишли су мирно певајући песму „Оро кликће”, а маса је наједан пут викала  „Доље!” и навалила камењем на соколе. Брата Аритоновића погодио је један камен у главу, па се обливен крвљу срушио на земљу. (32) Радићев лист  „Дом” писао је о хрватском слету па је критиковао говор министра дра Нинчића, који је изразио жељу да се хрватски соколи уједине са југословенским. У „Дом” је истакнуто :„Ова је жеља племенита, али немогућа. У хрватском Соколству се налази такове господе на којој нема ништа соколскога осим једноставне соколске одоре.” (33)

У Сиску је 20 јула 1925. на шеталишту једна група људи који су носили знаке хрватског сокола напала тројицу југословенских сокола. Једног од њих Љубишу Јанића, окружили су са свих страна, скинули му соколску значку и тукли га батинама и шакама. (34) На Рабу је II окружје соколске жупе „Ријека” приредило јавну вежбу 26 јула 1925. Учествовало је и соколско друштво из Сења. Када су се увече паробродом сењски соколи вратили кући дочекале су их присталице хрватског соколства са поклоцима : доље Југо-соколи! Заштитила их је полиција и отпратила кући.(35)

Кад су се чаковачки соколи враћали из Вараждина срели су се са хрватским соколима на Малу Госпојину. Они који су се сматрали хрватским соколима изазивали су соколе, а онда навалили батинама на њих, а кад су се соколи повукли оближњу кафану,  пуцали су за њима кроз кафанске прозоре. После тога навалили су на зграду Сокола. Како нису могли да развале врата, циглама су разлупали прозоре. Соколи су спремили цигле у свој архив као вечни документ високе „културе” хрватског „сокола”.(36) Редакција часописа „Соколски вјесник жупе загребачке” коментарисала је „Све се бојимо да ћемо морати у нашем листу отворити сталну рубрику, да у њој регистрирамо физичке нападаје на југословенске Соколе са стране противника.” Писали су им Врбника да су хрватски соколи из Цриквенице били на излету код њих. На обали наишли су на једног сокола, ђака, који је носио значку. За излетнике хрватске соколе био је то  изазов и излемали су га на мртво име. (37) Новљански хрватски соколи ранили су без икаквог повода, 4 октобра 1925. 4 члана соколских друштава у Селцу и Цриквеници. Они су се враћали са соколске академије у Новом. Укрцали су се чланови селачког и цриквеничког друштва око 12 сати ноћи на свој мотор. Истог момента је надошла чета хрватских сокола пред мотор и кад се овај отиснуо од обале, почели су их гађати камењем. Били су рањени : гђа Бралић у чело, Рулф у затиљак, Антић у лице а Брозовић у слепочницу. Редакција часописа „Соколски вјесник жупе загребачке” коментарисала је „Питамо оне, који овакове „соколе” одгајају: Куда то води?”(38) Соколи нису били изложени само нападима. Соколско друштво у Карловцу протестовало је преко штампе да се систематски, без икаквих разлога, прогоне, и отпуштају из градске службе они чиновници који су били чланови југославенског Соколства. (39) Напади на соколе су настављени. Прота Милутин Магазиновић је у једном чланку у соколском гласнику „Око соколово” 1936. истакао :  „Ти знаш, даље, да има много кратковидних синова нашег народа који се придружују свесно или несвесно раду спољашњих нам непријатеља. А видећи да је соколство најјачи стуб народног јединства, а у том и највећа препрека њихових себичних циљева, они ударају немилице  и јавно и тајно у основу тог стуба желећи да га сруше.” (40) Соколи су истрајавали у свом раду упркос свих напада. Они су се стварањем Бановине Хрватске 1939. нашли на удару мачекове Заштите. У Краљевини Југославији одржана је 12 маја 1940. смотра соколства, као прва манифестација стања соколске приправности. Соколи су сматрали да су одговорни за стварање унутарњег фронта, за организацију одбране и отпора. Смотра је успешно одржана у целој земљи, изузев у градовима Бановине Хрватске, где су власти ометале приређивање јавне смотре. У осталим крајевима смотра је извршена без препрека од стране власти. (41)

 Својом одлучношћу соколи су соколили малодушне и клонуле. Марко Саблић у свом чланку  „Соколство међу Србима у бановини Хрватској” истицао је за соколе : „У данашњем надасве тешким приликама, општој духовној пометености, оно је она светла сунчева зрака која се пробија кроз тмасте облаке и навештава велике и лепше дане.” (42)

После ослобођења и уједињења 1918. циљ сокола био је одбрана стечене слободе и независности. Старешинство сокола истицало је да соколство неће мирно да гледа, како унутрашњи непријатељи разбијају државу и утиру пут спољашњим непријатељима. Током  међуратног периода соколи жупе Загреб, Срби и Хрвати, били су изложени нападима хрватских сепаратиста. Соколи су између два рата приређивали слетове у Хрватској упркос нападима и кампањи у штампи хрватских сепаратиста. Имали су подршку једног дела хрватског народа. Соколи су настојали да не реагују на те нападе. Један од старешина хрватских сокола био је Миле Будак. Соколи су били и у сукобу са римокатоличком црквом. Преко штампе нападао их је Сјепан Радић.  Соколи су истрајавали у свом раду упркос свих напада. Уочили су да их напада иста франковачка руља као пре Првог светског рата. Стварањем Бановине Хрватске 1939. Соколи су се нашли на удару мачекове Заштите. Соколи су се трудили да организују приредбе и спортска такмичења, упркос нападима на њих. Наставили су да граде соколске домове. Напади хрватских сепаратиста су настављени, све док у НДХ није дошло до забране Савеза Сокола и усташке хајке на припаднике и припаднице сокола. После Априлског рата 1941. у НДХ били су изложени усташком насиљу а многи од њих на челу са старешином Гавранчићем завршили су свој живот у усташким логорима. Соколи су били изложени сталним нападима у Хрватској  од стране франковаца, хрватских сокола и локалних власти. Напади су се појачали у Бановини Хрватској ХСС је користила власт да заузимањем соколских домова онемогући рад соколима. Пред нападима соколи су се склањали у Србију. Хајка на соколе достигла је врхунац у НДХ.

АУТОР: Саша Недељковић, члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

Напомене :

1. Др. Владимир Равнихар, „Соколство на стражи”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1923, бр. 5-6, стр. 138, 139;
2. Анте Брозовић, „Слет југославенских Соколова у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јули 1922, бр. 7, стр. 137, 138;
3. „Слет југославенских Соколова у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јули 1922, бр. 7, стр. 138, 148;
4. „Редовити опћи збор соколске жупе Ријека”, „Соколски Гласник”, У Љубљани 30 априла 1924, бр. 8, стр. 102;
5. „Рад осјечког Сокола”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, фебруар-март 1924, бр. 2-3, стр. 21;
6. „Култура” у Карловцу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, фебруар-март 1924, бр. 2-3, стр. 22, 23;
7. „Соколско братство”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1924, бр. 6, стр. 165, 166;
8. Bajželj, „Vtiski z zagrebškega zleta in sabora”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15 септембра 1924, бр. 16-18, стр. 256;
9. „Красна соколска свечаност у Сремској Митровици”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, аугуст 1924, бр. 8, стр. 232;
10. Уредио Анте Брозовић, „Соколски  Зборник”, Година I,  Београд, 1934-1935, стр. 233;
11. Туна, „Соколско славље у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Септембар и Октобар 1924, бр. 9. и 10, стр. 268-274;
12. „Споменица Соколског друштва у Старој Пазови 1906-1931.”, Штампарија „Јединство”, Стара Пазова, стр. 7, 20, 21, 23, 26, 33, 37, 38;
13. Bajželj, „Vtiski z zagrebškega zleta in sabora”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15 септембра 1924, бр. 16-18, стр. 256, 257;
14. Анте Брозовић (Загреб), „Напред ступај Соколе !”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб,  Септембар и Октобар 1924, бр. 9. и 10, стр. 243;
15. Душан М. Богуновић, „По слету у сабору у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Септембар и Октобар 1924, бр. 9. и 10, стр. 244, 245
16. Др. Мирко Буић (Сплит), „Поводом соколског слета у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб,  Септембар и Октобар 1924, бр. 9. и 10, стр. 248-250;
17. Др. Ауг. Реисман (Марибор), „У Загребу!”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб,  Септембар и Октобар 1924, бр. 9. и 10, стр. 252;
18. Фрањо Малин (Нови Сад), „Соколски дани у Загребу”,  „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб,  Септембар и Октобар 1924, бр. 9. и 10, стр. 268;
19. „Културни дивљаци”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Септембар и Октобар 1924, бр. 9. и 10, стр. 276;
20. „Наши Соколци у Загребу”, „Српско Косово”, Скопље, 15 септембра 1924, бр. 18, стр. 15;
21. „Наше становиште”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. августа 1925, бр. 17-18, стр. 138, 139;
22. „Како се пише о југославенском Соколству”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб,  Септембар и Октобар 1924, бр. 9. и 10, стр. 286;
23. „Могила мржње”, „Соколски споразум”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Аугуст-Септембар 1925, бр. 8 и 9, стр. 173, 174;
24. „Чешки соколски листови о загребачком слету”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб,  Септембар и Октобар 1924, бр. 9. и 10, стр. 276;
25. „Амерички Хрват у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Новембар 1924, бр. 11, стр. 303;
26. „Једна захвала”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Новембар 1924, бр. 11, стр. 302;
27. „Барбарство у Петроварадину”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Новембар 1924, бр. 11, стр. 305;
28. Јанко Јазбец, „Уједињење Соколства на Славенском Југу”, „Соколски зборник 1863-1963”, Буенос Ајрес, 1963, стр.128;
29. „Зар још увијек?”, у „Разно”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1925, бр. 6, стр. 125;
30. „Још увијек не престају”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1925, бр. 6, стр. 127;
31. „Констатирамо”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1925, бр. 6, стр. 127;
32. „Коме смета Југославенско Соколство”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Аугуст-Септембар 1925,  бр. 8 и 9, стр. 189;
33. „Госп. Радић о хрватском „соколству”., „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Аугуст-Септембар 1925,  бр. 8 и 9, стр. 189;
34. „Да ли и ово „братство” ?”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Аугуст-Септембар 1925,  бр. 8 и 9, стр. 191;
35. „Још један нападај на Југословенске Соколе”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Аугуст-Септембар 1925,  бр. 8 и 9, стр. 191;
36. „Када ће престати?”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, октобар 1925, бр. 10, стр. 215;
37. „И Опет.”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Новембар-Децембар 1925, бр. 11 и 12, стр. 245;
38. „Бомбардемент на југославенске Соколе”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Новембар-Децембар 1925, бр. 11 и 12, стр. 245;
39. „Један протест.”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Новембар-Децембар 1925, бр. 11 и 12, стр. 245;
40. Прота Милутин Магазиновић, „Соколство подиже дух код својих чланова”, „Око соколово”, Београд, 1 децембар 1936, бр. 1, стр. 10, 11;
41. И. Седлачек, „Величанствени успех смотре соколске приправности, у недељу, 12 маја”, „Соколски гласник“, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 1,2;