О демонским играма „пете колоне“ око патријарха Кирила

  • Руски свет данас је страствени подстицај који својим химерама уништава антисистеме и истовремено ствара Нови светски поредак, где постоји спој старости и младости, војничке храбрости са духовним увидима, љубави према природи са одбојношћу према благодати материјалног света.

АУТОР: Андреј Семкин 

Шта је у тме што један још није почео да брине, а други је већ успео да дође до закључаних врата и снажно удари челом о њих. То исто чека све у своје времео, ако не крену спасоносним путем понизне комуникације са народом

Ф.М. Достојевски („Реч о Пушкину“)

Овај чланак је подстакнут текстом Александра Солдатова (од 21. марта ове године), колумнисте „Нове газете“, који је својим „поштеним новинарством” о специјалној операцији Руске Федерације у Украјини стекао славу као подлог,и сервилног, потпуно духовно опустошеног и човека без иоаквог достојанства. У чланку који је објавио под насловом „Распеће Кирила на крсту“, а у коме је аутор сакупио оцене упућених и јаких, по његовом мишљењу, стручњака за богословље и философију, иначе познатих по својим русофобичним ставовима. Ове оцене наводно помажу да се да тачна и објективна оцена не само понашања патријарха Кирила лично у вези са специјалном војном операцијом, већ и тога какав је концепт „руског света“ у садашњим условима и каква је његова улога. Иначе, треба напоменути да је на иницијативу „Библијског богословског друштва“ потписан посебан богословски документ којим се осуђује идеја „Руског света“, а који је потписало неколико предавача Богословског института и бивши главни уредник часописа  Московске патријаршије Сергеј Чапнин. Аутор је, очигледно, био невероватно поносан што је пронашао запањујући материјал којим је погодио руски свет, са одличним дометом добрим нишањењем и са великом разорном снагом.

Један од првих чије је мишљење аутор навео као стручњака за руски свет је поглавар Англиакнске цркве, архиепископ Џастин Велби, који је, не замарајући се филозофским финесама, упоредио оно што се дешава у Украјини са исламским џихадом (од стране руских трупа, наравно) према цивилном становништву. Следи низ фраза узетих са европског ђубришта и позив патријарху Кирилу да изврши политички притисак на сваки могући начин, због чињенице да је све то у супротности са концептом Руске православне цркве (РПЦ). Нећу сада улазити у Велбијеву разобличујућу реторику, она то једноставно не заслужује.

Поглавар Англиканске цркве, Џастин Велби, који се наводно разуме у православље и руски свет

За улогу другог „стручњака“ аутор је одабрао познатог расколника архимандрита Кирила (Говоруна), који се недовољно потрудио да својој процени да чвршћи закључак, тврдећи да је руски свет богословска јерес и манихејство. Овакво тумачење већ дуже време „шета” у „напредним” научним круговима, а за већину то није новост, Говорун је само понављао уобичајене мисли.

Искрено, у почетку сам имао жељу да дâм своје разумевање, да откријем филозофске и теолошке „заблуде“ уважених противника, али сам, погледавши војне извештаје из Донбаса, помислио: зашто? Одговор на ове демонске плесове је на површини, штавише, он је потпуно једноставан. Заправо, тренутно се одвија догађај од светског значаја, чију је праву природу и последице и најдалековидијима тешко предвидети. Колективни Запад се не плаши економских тешкоћа када покушава да наметне економске „блокаде“ Русији и по пети пут уводи економске санкције. Европа је схватила и задрхтала: будући резултат кретања руског света је као тектонски помак, и не састоји се у друштвено-политичком смислу, већ у национално-метафизичкој суштини. Зато Европа хитно предузима мере да се заштити. У томе су посебно ревносне балтичке републике и земље Источне Европе. Они који дистрибуирају финансијске токове, постављају председнике, формирају војни буџет Европске уније, добро су свесни историјске предодређености руског света.

Петар Петрович Сувчински је написао: „Слава Русије није свесно одређена државним способностима њеног народа. Слава – Русија је слепо надарена у својој великодржавној природи. Цела историја руског народног колектива одређена је овом суштином, руска личност јој је потпуно подређена, њоме су одређена својства руске душе и воље, тачније, чак и својство масе произилази из својства појединца. Попут осеке и плиме велике силе руског државног колектива, руска личност на стазама духовног успона, на стазама велике животне вештине, такође се колеба, тетура између достигнућа и пада, између успона и пада. Узлет задивљује својом снагом уздизања, као да невидљива рука са неба пружа руку и подиже је. Слом – увек је страшан понор свог пада, а то је губитак Лица Божијег“.

Какав је то, дакле, поремећај од стране руског света и како се он бори за његову обнову? Из претходног је јасно – само колективним радом. Дакле, опозиција, која је потписала документ којим се осуђује Руски мир, полази искључиво од искуства.

Теолози који су донели осуђујућу пресуду Руском миру, које аутор јавно велича, у ствари су слаби и безвољни људи – ове особине су укорењене у самој њиховој природи. Сам документ је салонског карактера и више интересује специјалисте – историчаре и филозофе. Говорити овде о херојству аутора једноставно је апсурдно. Треба речи и то да већина становништва једноставно није упозната са овим документом.

Међутим, они нису безопасни, наши противници, њихово понашање се добро уклапа у теорију етногенезе и њеног развоја Лева Гумиљова. Следећа аналогија се намеће сама по себи. Говорећи о страственим етничким групама, Гумиљов изводи такву супстанцу као што је химера: „Она исисава страст из околног етничког окружења, попут вампира, заустављајући пулс етногенезе. Химера није повезана са физичко-географским условима пејзажа, јер ресурсе који су јој потребни добија од оних етничких група у чијим се телима угнездила. То значи да химера нема домовину – она је анти-етнос. Дакле, химера нема отаџбину – то је чини подложном сваком негативном ставу. Дакле, химере су плодно тло за појаву антисистема.“ Треба напоменути да су химере изузетно агресивне, нису везане традиционалним стереотипима понашања, идејама о добром и лошем, лепом и ружном, увек су спремне за примену у променљивом окружењу. Као потврда служи и њихова потпуна равнодушност, али само ако не омета мирно паразитирање на телу пасионара. Нису способне да униште. Радују се спаљивању непријатеља. Они могу предати свог енергичног владара у руке непријатеља, једноставно из равнодушности према туђој судбини. Али химерама није стран инстинкт самоодржања, стога у њиховим редовима постоји најстрожа дисциплина, која омогућава очување самог антисистема.

Резимирајући, драги читаоче, желео бих да кажем да руски свет није гомила руских националиста који захтевају континуирану „русификацију“, насилно увођење руског језика, промоцију преласка у православље, промену географских имена, неке стране националности. Не враћање „панславизму” као својеврсном одговору на „пангерманизам” и остале „пане” које имају нацистички квасац. Руски свет данас је страствени подстицај који својим химерама уништава антисистеме и истовремено ствара Нови светски поредак, где постоји спој старости и младости, војничке храбрости са духовним увидима, љубави према природи са одбојношћу према благодати материјалног света.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://ruskline.ru/news_rl/2022/04/09/pod_udarom_patriarh_russkogo_mira

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *