Молитва у Богородичиној цркви

Зора у Српском Јерусалиму најављује се клепалом.

Кротка сестра Арсенија обилази око манастирске цркве са древним монашким будилником у рукама.

Ударци у древно клепало одјекују, разлежу се долином Бистрице. Цео свет спава, само се монахиње  и монаси буде у време када се дан дели од ноћи.

У ваздуху се осећа реска хладноћа…

Клепало утихну…

У јутарњој магли, равномерним корацима, ни брзим ни спорим ходом, попут бешумне реке, тихо пролазе монахиње. Као да нечујно плове кроз време. Иду на јутарњу молитву и поклоњење Господу, Богородици Пећкој, којом је, по предању, крштена Русија… На поклоњење свим нашим светитељима. Оне се, уз пригушену светлост свећа, сатима моле за цео свет и за ближње, род наш, за Русију и сав православни свет, за свако биће, за непријатеље.

Толико много узвишености има на овом светом месту!

Пробија се први зрак сунца. Величанствен тренутак. Зрак је обасјао обе манастирске куполе. Родио се нови дан у долини Бистрице. И поново, као по договору са сунцем, ветар заћарлија, па постаје све силнији из правца Руговске клисуре.

Одјекну прво  манастирско звоно, па друго, треће…

Напољу стегла хладноћа. Септембар одмиче.

Од сушног лета манастирски поток је одавно пресушио. Уместо потока, попут таласа, ваља се опало лишће.

А у Богородичиној цркви – топло.

Свеће бацају светлост на старе фреске, које у ритму пламена поигравају. И пред нашим очима плове векови… Нижу се тајанствена, бурна, величанствена српска столећа, бешумно пролазе кроз трепераву, тиху светлост.

Стигла сам на време у Богородичину цркву. Стајим на јутарњој служби на оном месту у цркви, које су ми монахиње одредиле. Нема шума, нема говора, само  се молитва чује…

Кандила постојано горе и светлуцањем бацају светлост на изглачани древни мермерни под код олтара, а мермер исијава немушту светлост. Незаборавни и благословени тренуци…

Ту смо. Молимо се уз светитеље: Арсенија и Данила Другог, Саву Трећег… патријарха Макарија Соколовића… и они се моле за све нас.

Замириса тамјан…

Мати Харитина седи са леве стране, у близини иконостаса.

Њено лице одаје строгост, мудрост и опрез. И неку патњу…

Са игуманијом Харитином поју сестре: Арсенија, Никодима, Ирина, Нина, Јустина, Меланија, Текла, Мардарија, Марина, Катарина, Анастасија, Меланија, Теодора, сестра Мардарија која ради у продавници… искушенице Драгица, Теодора и Слободанка. Остарелу монахињу Теклу води сестра Арсенија до изрезбарене, дубоке монашке столице од тамно смеђег дрвета. Арсенијине очи су детиње, чисте и безазлене. Времешне сестре седе, а младе стоје. Чак и најстарије монахиње, корачајући са последњим грамом снаге, долазе на богослужење.

Све монахиње Пећке Патријаршије су посетиле Свету Земљу, а многе, осим, у Јерусалим, више од 20 година нису изашле из порте манастирске. Ту је и стара Митра, искушеница, која послује у кухињи. Жена припроста, грубог изгледа и покрета, оштрог језика, а срца доброг.

Десно до олтара је чудотворна икона Пресвете Богородице Пећке Краснице, коју је осликао св. апостол Лука. Свети Сава српски ју је у 12. веку добио на дар у Светој земљи. Златом и драгим камењем икона је украшена. По предању, св. кнез Владимир Равноапостолни је овом иконом крстио Русију у Кијеву, на обали Дњепра. Има неке чудесне повезаности небеске и земаљске руског и српског народа. Рођена је она још те 988. године. Тада нас је само Небо сјединило. Заувек.

Икона Богородице посматра трон патријархов, златом изрезбарен. Ту је први седео 1575. патријарх српски Макарије Соколовић. Све у цркви је пресвучено плавим плишем, знамењем царске висости. Фрескопис раскошан, стари окупан тајанственим плаветнилом… О древности говоре и молитва и фреске, и камени векови и светитељи…

Са леве стране од раскошног иконостаса почива св. Сава Трећи. Ћивоти мермерни пресвучени су плавим плишом, извезени срмом (златом и сребром).

Ту је и св. Сава Други, најмлађи син  св краља Стефана Првовенчаног и  краљице Ане Дондоло.

Са леве стране од главних врата, налази се велики мермерни саркофаг, где почива св. Данило Други, Архиепископ српски од 1324. до 1337, и књижевник. На саркофагу је његова икона и горуће сребрно кандило од плавог стакла.

Сестре поју…

Звоне патријаршијска звона… Одјекује долина реке Бистрице, разлеже се по клисури руговској…

Потом се чита Акатист Пресветој Богородици Пећкој… чита монахиња Ирина.

Сестра  Ирина прекрасно иконопише. Из своје келије ретко када излази… само на службе и обед. Једино, ако дође нека делегација из иностранства, сестра Ирина преводи, мада већина монахиња зна стране језике. Јер – треба казивати истину о српској Голготи, онима који долазе са Запада, поготово, њима. Јер, они неће да нас чују, они окрећу главу од нас… они неће да нас виде, не признају да живимо и постојимо. А онда ти људи са Запада без срца и доброте, дођу у наше прелепе светиње, које би најрадије предали Шиптарима. Помажу западњаци да нам се отме оно најсветије што нам је на Космету преостало… наши манастири древни, наше море српских дијаманата… због којих се и Бог радује, и свет им се диви.

Мисли се роје, тече молитва.

Мати Харитина и сестринство завршавају јутрење и ишчекују свештеника.

Сваког јутра се смењују свештеници из околних српских села у којима скоро да нема Срба, али свештеници су – ту , због старих и остављених, због Бога и због оних који ће доћи.

Овде је свештеник и молитвеник и – витез.

Сваког раног јутра они крећу на службу у Пећку Патријаршију и не знају ни да ли ће стићи, ни да ли ће се кући живи вратити.

То су отац Слађан Павловић, који служи у цркви Усековање главе св. Јована, и протојереј-ставрофор Ранђел Денић из Пећке Митрополије, удаљене око пет километара од Пећке Патријаршије.

Здање Митрополије и црква у Пећи су недавно обновљене из темеља. Оживљене и подигнуте из пепела. Служи редовно, по благослову, млади свештеник, отац Никола Станић. Он је пре две године стигао са породицом из Лешка. Литургију, по распореду, који им је сачиниов ладика Рашко-призренски Теодосије, служи и свештеник Небојша Секулић из Истока, на 20 километара од Пећке Патријаршије.

Овог јутра богослужи отац Ранђел.

SONY DSC

Литургија… два дана уочи Усековања главе светог Јована.

Са леве стране од олтара седи мати Харитина, која се ослања о штап. Уз њу је најстарија, монахиња Марина. Мати Марина дубоко гази девету деценију…

Свештеник Ранђел благо замахну кадионицом и поново замириса тамјан и разлетеше се векови.

Све сестре се причешћују и понеки верник или походник.

У руци нафора. Излазимо из цркве.

У срцу порте, окупане сунцем, са леве и десне стране су камени сведоци наших још старијих светиња, оних које су постојале пре 11. и 12. века. Ко их је градио? Који наши преци?

Уз саму капију Пећке Патријаршије, са десне стране порте, на благом узвишењу, налазе се стећци. Писани су  глагољицом, али има подаље и оних гробних камених споменика на којима су уклесана старословенска и црквенословенска слова. Драгоцена писанија на камену, које су ветрови и кише избраздали, али још су видљиве поруке наших предака.

Све је овде. Само треба знати и осетити… и прошлост и садашњост и будућност.

Из књиге Биљане Живковић “Савремена историја и српска духовност”, написанe по благословима упокојевших: Патријарха српског Иринеја и Mитрополита црногорско-приморског Амфилохија

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *