• Отуђивањем Босне и Херцеговине и развијањем непријатељства код муслимана према Србији и Црној Гори, режим је настајао да у будућности оствари трајан и дефинитиван расцеп у јужнословенском свету, а у првом реду у српском народу, чиме би се уклонила основна претпоставка за остварење српског и југословенског уједињења.

ПИШЕ: Салих Селимовић

(I део)

Муслимани су на некадашњем југословенском простору  наша реалност. Зато се и мора много озбиљније прићи том делу нашег национа и осветлити га историјски, културолошки и социолошки, јер други, и недобронамерни, већ одавно раде на њиховом отуђењу. И сами муслимани доприносе делимично и вољној амнезији о својим стварним коренима.[1] Заправо, ради се на њиховој планској денационализацији. Пример Босне и Херцеговина нама мора бити велика и стална поука. То је постао програм још од Берлинског конгреса и аустроугарске окупације1878.године, да не идемо даље у ретроспективу, па до Првог и Другог светског рата, и коначно догађаја у деведесетим годинама 20.века.[2]

За време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), а посебно у време  Краљевине Југославије, било је на помолу право решење тог питања. Велики део муслиманске политичке и културне елите и знатан део муслиманске популације се изјашњавао као Срби исламске вероисповести што је значило да се враћају својим етничким и националним коренима, коренима без обзира на своју нову верску припадност.[3] Додуше, било је оних који су се изјашњавали као Хрвати исламске вероисповести као и оних који су остајали неопредељени или касније у извесном броју и као Југословени. Међутим, било је и отпора таквом процесу враћања српским коренима од стране верско-конфесионалних и неких политичких структура као и одређених фактора из области културе и науке. Ипак,  поред отпора том најприроднијем и историјски утемељеном решењу један круг из врха Југословенске муслиманске организације (ЈМО) већ се 1923.године издвојио и повезао са делом културне и политичке елите Срба православца. То су били Осман Виловић, Ахмед Шерић, Дервиш Омеровић, а посебно се истицао муфтија Хаџи Ибрахим еф.Маглајлић који је касније постао и реис-ул-улема Исламске верске заједнице (ИВЗ) Југославије. После увођења шестојануарске диктатуре 1929.године тој напредној групи придружили су се и Мустафа Куленовић, Хасан Миљковић, Салих Баљић и многи други из тадашњег руководства ЈМО.[4]

На то питање, без обзира на одређене специфичности верско-конфесионалног код муслимана, па тиме и специфичности културног карактера, може се одговорити кратко и јасно ако се искључе стално присутни политизовање, прагматизам и интернационализовање тог питања. На просторима бивше Југославије муслимани су само оно што и јесу, тј. припадници исламске (мухамеданске) вероисповести што нико не оспорава нити може оспорити, јер је то историјска и социолошка реалност. Религијска, као и свака друга припадност, је била и остала загарантована уставно-праваним третманом свих конфесија и нација  како у Краљевини СХС, Краљевини Југославији и касније у СФР Југославији и сада у Републици Србији.

Међу бројним дефиницијама нације и њеног одређења, током 19. века, а нарочито у његовој првој половини, значајна улога и место се давало језику, као одређујућем фактору у формирање нације. Како наводи академик Милорад Екмечић, онако како је Француска енциклопедија крајем 18. века дала дефиницију да је нација заједница језика и да је везана за суверенитет у држави, на том убеђењу је и немачки филозоф Фихте формулисао 1807. године најкраћу и можда најдемократскију дефиницију нације „да је нација језик“. Поред језика, ту су били и заједничко етничко порекло, народни обичаји, традиција и припадност роду. Религија је у европским теоријама о формирању нације била сасвим споредна ствар и такво становиште су заступали сви водећи европски научници у то време, а нарочито најпознатији француски теоретичар нације Ернест Ренан. У свом чувеном предавању „Шта је нација“ (Qu’est-ce qu’une nation?) одржаном 1882.године на чувеној Сорбони, истакао је да у савремено доба свака особа верује и практикује на свој начин оно што може и што жели: „Више не постоји државна религија; човек може бити Француз, Енглез или Немац и бити католик, протестант или ортодоксни Јеврејин или уопште не бити верник. Вера је постала ствар појединца; тиче се савести свакога посебно. Подела нација на католике и протестанте више не постоји“.

Наши муслимани углавном знају своје етничко порекло. Много већи број муслимана је српског порекла док је муслимана хрватског и албанског порекла много мање. Многи Албанци на јужним српским територијама су у великом броју поарбанашени Срби.[5] Има и муслимана који су пореклом Турци, Мађари, Македонци, али је то занемариљиво у односу на велику већину оних који су српског порекла. Многи садашњи Албанци на Косову и Метохији, деловима Старе Рашке и Малесији су били католици или православци српске крви и језика. У дугом процесу симбиоза и асимилације од стране већинских и Албанаца најчешће су разним медодама  поарбанашени. Масовно су Албанци, Арбанаси или Шиптари, како они сами себе називају, исламизирани током 17, а на простору Старе Рашке у 18.веку.  Тај процес у неким деловима Старе Рашке трајао је и све до прве половине 19.века. Најчешће су се албански Малисори (Брђани) насилно из својих планина насељавали у равничарске и питоме просторе Старе Србије (Косово и Метохија, источни делови Старе Рашке, северозападни део Македоније, јер им је то османлијска власт плански омогућавала и дозвољавала као муслиманском елементу који је прихватао и ширио исламску религију и турско-османску државну идеју. На тај начин су угрожавани и потисковани или поарбанашени староседеоци Срби који су остали хришћани, па чак и Срби који су били већ исламизирани.

Слично се догађало и са Србима католицима у Далмацији, Дубровнику, јужној и западној Херцеговини, Лици, Банији, Кордуну, Славонији који су под разним видовима притисака морали да се изјашњавају као Хрвати. Било је и доста случајева да су и православни Срби морали да пристају на унијаћење и прелазак у католичанство и кроатизирање како би опстали на својим огњиштима. То се морало чинити и за сигурност голе егзистенције али и за могућност рада и напредовања у државним службама па често и физичку безбедност појединцима и целим породицама.

Што се тиче наших муслимана, од шездесетих година 20.века ради се на конституисању муслиманске нације  (Муслиман са великим почетним „М“ и од 1993.године бошњачке нације на простору Босне  и Херцеговине али и бивше Југославије. Бошњачка нација би била заснована на верској и језичкој одредници (ислам и босански, а не бошњачки језик), а да Босна и Херцеговина буду матична земља те нације па би се тако добила и територијална одредница. Морамо се подсетити да без обзира што је  тешко поставити једну свеобухватну и општу дефиницију и шему формирања нација, ипак у класичном смислу сваку нацију карактеришу релевантна одређења, одреднице као што су језик, заједничко порекло, етнопсихолошке карактеристике, слични обичаји и традиције, заједнички економски и други општи интереси. Стварање илузорних и сурогат заједница је посебно штетно и неприхватљиво у нашем историјском и актуелном  политичком и уопште друштвеном миљеу, јер Босна и Херцеговина  је и српска земља. Од свега тога једино је тачна верско-конфесионална одредница и културне особености које из ње проистичу. Остале одреднице нису тачне и научно прихватљиве, јер, као што је већ речено, Босна и Херцеговина је и српска земља, а босански језик у стварном животу заиста не постоји. И обичан свет и политичке елите и даље комуницирају  као што су то чиниле и раније и нису им потребни преводиоци ни у службеној ни у приватној комуникацији.

Муслимани никада и нису конкретно постављали неко своје национално питање, јер нису ни имали националну идеологију све до краја шездесетих година 20.века када је то питање промовисано као школски пример политичког прагматизма. За конституисање нације није довољна само верско-конфесионална одредница и снага политичке жеље и воље. За то су потребни дуги историјски,  социолошки и културни процеси. Тај преседан су направили комунисти у некадашњој СФРЈ и тако наше муслимане довели у многе заблуде и неспоразуме са рођацима, кумовима, побратимима, пријатељима и комшијама који су остали православци, а да и не говоримо о тешко поправљивим политичким импликацијама.

За време првих година окупације Босне и Херцеговине Аустроугарска и њен управитељ окупиране Босне и Херцеговине гроф Бењамин Калај (1882-1903)године покушали су да промовишу босанску нацију. Од тога се брзо одустало и кренуло се на промоцију бошњачке нације са есклузивитетом за само боснаскхерцеговачке муслимане. Те промоције су и тада пропале, јер ипак није могла да опстане исконструисана и само пропагандним и политичким средствима промовисана нација од стране окупатора и његових домаћих сарадника, као и муслиманских екстремиста. И Турци су за време вишевековне окупације називали муслимане Босне и Херцеговине, као и неких других наших предела, Бошњацима али у пежоративном смислу (бош празан, празноглав, тврдоглав). Често су говорили „Крк Бошњак, бир адам, ода јармаз – Од 40 Бошњака само један ваља, па ни тај не ваља“).[6] Има мишљења да су Турци  и све становнике Босне тако називали према имену земље Босне. Додуше, и наши муслимани нису остајали дужни па су у погрдном смислу Турке називали Туркушама.

Мађар Бењамин Калај је нарочито остао запамћен по покушају стварања „босанске“, а мало касније „бошњачке“ нације.[7] Берлински конгрес 1878.године мења неке границе на Балканском полуострву.[8] За нашу тему је од изузетног значаја одлука тог конгреса да Босну и Херцеговину окупира Аустро-Уграска, а простор некадашњег Новопазарског санџака да остане као тампон зона између Србије и Црне Горе. Истовремено то подручје да буде и коридор за даљу пенетрацију аустроуграске у унутрашњост Балкана све до Солуна.[9] За принудног управника, Босне и Херцеговине постављен је гроф Бењамин Калај, као што је већ речено, који је уједно обављао и функцију министра Заједничког министарства финансија Аустроугарске. Гроф Калај и окупациона влада праве планове за стварање „босанске нације“, заправо посебног националног идентитета у Босни и Херцеговини. Циљ тог пројекта је био да се утре све што је било заједничко са Србима и Србијом. Да би у том науму окупатор имао успеха морао се ослонити на оне домаће људе који су били спремни на такву сарадњу.

Окупаторска влада у Сарајеву је стварање босанске нације сматрала за идеално оружије у остварењу своје замисли. Међутим, брзо се од тог плана одустало сматрајући да је боље ићи на стварање бошњачке нације. Министар Бењамин Калај је инсистирао на тзв.босанском патриотизму и радио је на пропагирању „агресивног босанског национализма“. У сврху те пропаганде оснива се и лист Бошњак 1891.године. Уводи се босански језик и термин босанчица за ћирилицу која је до тада била домаће писмо у целој Босни и Херцеговини.[10] Име „босанчица“ за чирилицу у Босни и Херцеговини је било непознато до те окупације. Објављена је чак и Граматика босанског језика 1890.године. Бењамин Калај је забранио ћирилицу и све што је српско. Чак је забранио и своју књигу Историја Срба у којој он пише да скоро у целој Босни и Херцеговини живе углавном Срби све три вере. Калајев режим је настојао да идеју бошњачке нације прошири и на муслимане у Новопазарском санџаку (Рашка област, мада је она ужи појам) и Косово и Метохију. То показује и објављивање књиге аустроугарског вицеконзула и цивилног комесара у Пљевљима (1888-1891) Теодора Ипена Novi Bazar und Kosovo.[11] Ипен је  иначе био стручњака за албанско питање којем је одавно Аустроугарска поклањала велику пажњу како би Србији спречила излаз на Јадранско море.[12] У томе је Аустроугарска имала и подршку Велике Британије, тзв.Краљице мора.

Отуђивањем Босне и Херцеговине и развијањем непријатељства код муслимана према Србији и Црној Гори, режим је настајао да у будућности оствари трајан и дефинитиван расцеп у јужнословенском свету, а у првом реду у српском народу, чиме би се уклонила основна претпоставка за остварење српског и југословенског уједињења. Француски историчар Андре Бар је описао време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878-1918) и сведочио, између осталог, да су „Аустроугари стигли у БиХ с планом о присиљавању православних Срба, да се одричу своје културе и верских обреда“, а да муслимани морају да служе цару Фрањи Јосифу и да га признају за свог суверена. Колико су Срби православни и муслимани били тиме одушевљени показао је Херцеговачки устанак 1882.године. Тада су и православни и муслимнани одбили да се регрутују у аустроугарску војску. Многи су бежали у Србију, Црну Гору па чак и у Америку. Као вође и познати учесници у устанку, поред Пера Тунгуза, Стојана Ковачевића и многих других  помињу се и муслимани као Салих-ага Форта, Хајдар-бег Ченгић, Ибрахим-бег Ченгић, Омер-бег Филиповић, Ибрага Тановић, Омер-бег Танковић, Мехмед-бег Фадилпашић, Куртовић Алија, Ибрахим Тотић и низ других.[13]

Окупациона влада у Сарајеву је посвећивала посебну пажњу у разбијању сарадње и заједничке борбе за просветно-културну аутономију муслимана и православних Срба. Перфидном и лукавом политиком фаворизовали су и протежирали муслимане у јавним и државним службама како би се код праволсавних Срба изазвало незадовољство и суревњивост, јер су православни били школованији, а и већинско становништво. Бескрупулозном пропагандом и политичким смицалицама се настојало на што већем и бржем раздвајању муслимана и православних ширећи србофобију чиме су плашили муслимане опасношћу од православних и Србије представљајући их као непријатеље и узрочнике за све њихове невоље. Аустроуграска власт смишљено није решавала ни аграрно питање како би и са те стране изазвала незадовољство и сукобе између бегова и кметова који су у огромној већини били православни.[14] Окупатор је знао да су босанскохерцеговачки и старорашки муслимани у далеко највећем проценту српског порекла и да су сачували свест о својим српским коренима, а говорили су и своји српским матерњим језик. Муслимани су задржали и неке преисламске општенародне и хришћанске традиције без обзира на своју конверзију из православља у ислам. Нек од тих старих традиција нису ни до данас заборављене. О томе су писали бројни домаћи аутори у 19. и 20.веку.[15]

Србин исламске вероисповести – Осман Ђикић

Многи наши муслимани су били у турској служби као војници и чиновници, а језик администарције и војске је био турски.  И поред тога мали број домаћих људи је знао турски, а још мање арапски. Према Ивану Фрању Јукићи чак се сматра да је само један муслиман од хиљаде знао турски. Тако је српски матерњи језик  сачуван код наших муслимана и у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Старој Рашкој као и код оних који живе у Далмацији, Славонији, Војводини па чак и код наших муслимана који су се иселили у Турску. Језик је прва и најважнија карактеристика и одредница једног народа, једне нације.

После окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске  1878.године окупационе власти су се трудиле да муслимане усмеравају на сарадњу са катилицима који су тој монархији били привржени, али и верни. Босанскохерцеговачки католици су са великом радошћу  дочекали Аустроугарску која је била тврдокорна и прозелитска католичка држава иза које су увек стајали Ватикан и Немачка. Такође, окупациона власт, посебно од доласка грофа Бењамина Калаја  за принудног управника Босне и Херцеговине, је плански досељавала католички елеменат (Немци, Аустријанци, Мађари, Чеси, Словаци, Талијани). На тај начин су желели да се измени дотадашња верско-конфесионална структура становништва Босне и Херцеговине на штету православних Срба и муслимана. Пошто тај процес није ишао оном динамиком и масовношћу коју су желели, католичка црква је послала језуите, који су у Босну дошли са аустроугарском  окупацијом. Језуити су   кренула у једну другу и перфиднију офанзиву. Основали су језуитску гимназију у Травнику и почели школовати нови кадар за своја семеништа и жестоко ширити католички прозелитизам. Језуити су из травничке језуитске гимназије почели са пропагандом да су босанскохерцеговачки муслимани Хрвати, а не Срби, као  и да су муслимани настали од богумила, јер им је и то боље одговарало него да су пореклом Срби. Такође су тврдили, као и хрватски националисти из периода хрватског националног романтизма, да су Босна и Херцеговина увек биле хрватске земље.

Из те језуитске гимназије у Травнику послат је један пропагандни текст у Загреб чији је аутор био језуита. Текст је објављен у листу Обзор под насловом Хрвати – муслимани у којем се тврди да су сви босанскохерцеговачки муслимани Хрвати. То је било у духу нарастајућег хрватског национализма. Најугледнији травнички муслимани су на ову провокацију и пропаганду одмах реаговали 1894.године протествујући што је тај текст објављен у „Обзору“. У протекстном исправку у којем кажу да се они никад нису осећали Хрватима, па да је такав назив за њих исто што и клевета. Лист Обзор доследан самом себи, није хтео објавити њихову Исправку, па су травнички аге и бегови замолили загребачки лист  Србобран да то учини, што је овај и објавио, у своме 72. броју за 1894. годину.[16]
Црна мантија није међутим мировала, већ је тврдокорно наставила смишљеним путем. Неко време после објављеног исправка у Србобрану, јавио се травнички језуита загребачком Обзору поново са интригом, да су тобоже Срби наговорили аге и бегове да ону исправку пошаљу. Као одговор на овај нови насртај, освануле су једног летњег дана 1894. године по Травнику и многим босанским местима велике плакате са натписом „Нашим дин-душманима“ у којима се у бираном садржају између осталога каже: „Ми се не би освртали на ове лажљиве дописе, јер нам је свеједно шта арсузи о нама мисле и како пишу, али сматрамо својом дужношћу поново чисто и бистро изјавити, да је она потекла од нас самих и без икаквог наговарања од које му драго стране“.[17]
Муслимански праваци настављају даље па кажу: „Ми мислимо да нема ни једног муслимана у целој Херцег Босни а ни изван ње, који ће језуитску увреду сматрати као нешто мало, већ као огромно, што нећемо ни кроз вјекове заборавити. А што дописник о нама муслиманима суди, не чуди нас ни мало, јер се ми од језуите бољему не надамо. Нијесмо ми „маздуми“ каквим нас хоће свијету представити тобожњи жутокљунац и „Обзоров“ дописник, а уистину некакав жутокљун ђак, који је сркао памет у овдашњој језуитскхој гимназији. Знамо ми добро предвиђети последице тога чина, те се не дамо ни на што наговорити“.[18]
У наставку писма „Србобрану“ кажу следеће: „Ми до у најновије доба нијесмо знали ни за какве Хрвате, а од неког вакта почеше се некаква безбели научена дјеца звати Хрватима. Па да је то, ни по јада, него хоће ево да и нас старе назову тим нама непознатим именом. Ми их зато молимо, нека нас пусте на миру и прођу се лажи и клеветања, јер ћемо иначе окренути дебљи крај. А сада завршавамо ријечима пређашње изјаве, да не само што нећемо имати са Хрватима и тамо њиховим језуитима никакве заједнице, него сматрамо сваког онога муслимана, који се ухвати у њихово коло, издајицом свога рода, вјере и племена“.
Плакат је датиран у Травнику 24. августа 1894. године и носи ове потписе босанско-херцеговачке муслиманске властеле  која је била највећи  дело српског порекла: Адем-бег Хафизалић, Ислам еф. Кајмаковић, Шемси- бег Глухбеговнћ, Ахмед- бег Куленовић, Бећир -бег Сулејманпашић, Вели- бег Хасанпашић, Алишефки еф. Јунусефендић, Дервиш- бег Хаџипалић, Ахмед- бег Глухбеговић, Мехмед -бег Бишчевић, Абдулкадир Хаџисулејмановић, Омер -бег Хаџиалић, Шукир еф. Арнаутовић, Абдула еф. Бећирагић, Сулејман еф. Кајмаковић, Омер еф. Арнаутовић, Махмуд еф. Арнаутовић, Мехмед- бег Крехић.[19]

До доласка Турака Османлија као окупатора у наше земље сви становници средњовековне Босне означавани су као „Бошњани“ и у српским и у дубровачким изворима. Назив „Бошњак“, као што је већ речено, појављује се тек по доласку Осмалија и под тим појмом означавани су сви становници земље без обзира на верско-конфесионалну припадност. И данас се код босанских Срба појављује презиме Бошњак иако никада нису били муслимани. Према томе, ни босански ни други муслимани не могу узимати национално име „Бошњак“, а да тиме не оспоре и не одбаце од себе своју православну сабраћу. Под то бошњачко име, од његовог проглашења на сабору у Сарајеву септембра 1993.године и  дејтонске инаугурације у новембру 1995. године, желе се подвести и сви остали муслимани којих има у Старој Рашкој, Косову и Метохији, Македонији, Београду иако многи од њих немају никакве везе са босанским муслиманима изузев заједничке религије. Тај Први или Свебошњачки сабор је одржан 27.и 28.септембра у сарајевском хотелу Холидеј Ин.[20] Занимљиво је да председник Странке демократске акције и Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић није био наклоњен националном имену Бошњак за наше муслимане. Раније се и сам изјашњавао као Србин исламске вероисповести.

Муслиманима у Старој Рашкој, Македонији, Косову и Метохији, Црној Гори и другим муслиманима са простора некадашње Југославије одговара да су Бошњаци из политичких разлога (ослонац и заштита, па и право усељавања у Босну и Херцеговину). Међутим, никако се не може  доказати највећем делу  муслимана у другим крајевима некадашње Југославије и садашње Србије да су пореклом из Босне и Херцеговине и да им је она национална матица изузев оних који су у те крајеве одлазили у новије време ради школовања или запослења. Додуше око 1565. године досељено је нешто Срба православних у Полимље из Херцеговине,[21] који су се касније делимично исламизирали, као и један број мухаџира муслимана у другој половини 19.и почетком 20. века из Босне и Херцеговине у тадашњи Новопазарски, а касније Сјенички и Пљеваљски санџак.  То је било сасвим безначајно у односу на масу домаћих рашких муслимана чији је знатан број био пореклом из Централне Србије па су у огромној већини и били српског порекла. Занимљиво је да су ти досељени Срби из Херцеговине у Полимље називани „Бошњани“, „Бошњаци“ иако су били православни.[22] Далеко пре би се могло рећи да је у Босни веома значајан број муслимана који су пореклом из Старе Рашке као и из осталих делова ослобођене Србије (после I и II српског устанка, стицања аутономије и предаје градова Кнежевини Србији 1862-1867. године). Такођер се стално „заборавља“ да у Босни и Херцеговини живе и православни и католици, односно Срби и Хрвати. Они неће никада пристати да су Бошњаци, јер се тај назив форсира само за муслимане и они би у том случају били денационализовани. Босна је и њихова земља и они нису настали од муслимана већ муслимани од њих.

У једној расправи о потреби да Босна и Херцеговина добије аутономију у новом државном устројству Југославије после завршетка II светског рата познати босански политичар Авдо Хумо је јасно рекао да аутономија Босне није само потребна муслиманима већ и њиховој браћи Србима и Хрватима.[23] Босна и Херцеговина није никако могла бити само држава муслимана Бошњака већ и Срба и Хрвата. Са стварањем само муслиманске или бошњачке Босне и Херцеговине нису се слагали ни многи други муслимански интелектуалци и политичари као што су били Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Хакија, Хамдија и Сакиб Поздерац, Џемал и Шукрија Биједић, Авдо Хумо, Хајро Капетановић, Шефкет Маглајлић, као и познати наши књижевници Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Хамза Хумо, Мак Диздар, Дервиш Сушић и многи други.[24]

Упорност у тим политичким идејама и захтевима постаје контраверзна са тежњама исламске идеологије, боље речено панисламизма и фундаментализма који постају проблематични и у неким напредним исламским земљама „јер се само афирмише исламски модел живота и да је ислам једини пут у спасењу живота и човечанства“. Заправо, ислам као идеологија, као начин живота настоји да буде наднационалан, тј. да је небитна етничка и расна припадност.[25] Изворном исламу је страна идеја нације и ислам треба да ствара само муслиманску заједницу-УМУ(умет). У османском империјалном кругу, који такођер није познавао појам нације, није дошло до тзв. световне диференцијације, тј. на држављане и припаднике народа већ је дошло до духовне диференцијације по конфесионалном принципу.[26] Припадници верско-конфесионалних заједница означавани су као „millet“.[27] Тако је „latin millet означавао сав католички народ (Млечани, католички Албанци, Хрвати, Угри), затим „rumski millet“ за православне Грке,  али и све остале православце који нису имали од Турака признате цркве. После обнављања Пећке патријаршије 1557. године појављује се и „sirf millet“ или српски милет који ће после укидања те патријаршије 1766. године бити ван службене употребе. Та наднационална исламска идеологија на Блиском и Средњем истоку успевала је добрим делом у средњем веку у ближим па и даљим окружењима у односу на наше земље и целу Европу скоро до краја турско-османске владавине.

Зато су исламски идеолози и делили свет на тзв. „дар ул ислам“ и „дар ул харб“, тј. на свет ислама и немуслимански свет или, како неки тумаче, на свет рата.[28] Зато није ни мало случајно што се у последње време на Балкану појавила тзв.Зелена трансверзала. Ипак, таква планетарна подела у савременом свету, свету глобализације, без обзира на све њене недостатке, није коегзистентна са испреплетеним економским и политичким интересима и бројним мултиекономским, мултикултурним и мултиполитичким асоцијацијама и интеграцијама. Појава Младих муслимана код нас уочи Другог светског рата, чија се идеологија дефинитивно уобличила одмах после тог рата, имала је своје крајње исходиште у панисламизму, али и у тежњи за Босном и Херцеговином као исламском земљом. Нове југословенске власти су то брзио спречиле административним и судским мерама. Муслиманска, заправо Исламска декларација Алије Изетбеговића се такођер на томе темељила, односно њен циљ је стварање муслиманске Босне и Херцеговине и, на ширем плану, Исламистана (од „Машрика до Магреба“) на темељима Кур’ана, Суне и Шеријата.[29]

Појава ислама у нашим земљама, можда сама по себи и неби била неки проблем, да наши муслимани, који су највећим делом српског порекла и православне провенијенције, не доприносе својој денационализацији, а тиме и растакању доброг дела српског националног корпуса. Историчар Славенко Терзић о томе, између осталог, каже: „Верске разлике међу једнородним становништвом, па отуда знатним делом и различите културне традиције међу муслиманима и православнима као и историјске успомене о сукобима током турске власти, биле су они фактори који су се користили за даљу дезинтеграцију српског етноса“.[30] У српским земљама наши муслимани су одувек знали, поготово горњи друштвени слој, да су српске крви и језика. Посебно су чували свој језик никада нису заборавили и данас њиме говоре, а сачували су  и многе општенародне традиције).[31] То се чувало почевши све од наше православно-муслиманске елите Исхак-бега, Иса-бега Исхаковића, Скендер-бега Кастриотија (Кастриотића), Скендер-бега Црнојевића, каснијих бегова и паша Мехмутбеговића,  потомака као Бушатлија, Ахмет-паше Херциговића (Косаче-Хранушићи), Ферхат-паше Вуковића-Десисалића, Мехмед-паше Соколовића и његових рођака, Хусеин-паше Бољанића, Касум-бега Боровинића, Ферид-бега Боровинића, Синан-паше Боровинића, Хасан-паше Предојевића, Сулејман-паше Мурветовића, Махмуд-паше Ротље, Мехмед-паше Кукавице, Мехмед-бега Куленовћа и многих других.[32] Током 19.века јављају се бројни муслимани који се декларишу као Срби или једноставно не крију своје српске корене. Међу њима су се посебно истицали:  Сулејман-паша Скопљак (Деспотовићи) и његови потомци, затим Мехмед-паша Сијерчић, бегови Љубовићи, бег Хусеин-капетан Градашчевић, бегови и капетани Мушовића, паше и бегови Селмановићи, бегови и паше Бајровићи, Јован-бег (Расоваци) све до Омер-паше Латаса и Шемси-паше Бишевца (Чоловић) и многих других турских достојанственика, културних посленика, па чак и улеме који су били „наше горе лист“. Пред сам крај турске владавине као Срби исламске вероисповести били су познати, између осталих, Хамзага Ризванбеговић и Рустан-бег Бишчевић.[33]  И када су гушили буне српске раје они то нису чинили због Ислама као таквог већ због својих феудалних интереса (привилегован социјални, материјални и политички интерес).[34] Нажалост данас су то многи заборавили или хоће да забораве као да то може тек тако. Јуче сам био једно, данас сам нешто друго, а сутра ћу бити ко зна шта. За цело време турске доминације муслимани су сачували свој матерњи језик и бројне хришћанске, заправо општенародне, традиције све до данашњих дана.[35] Такође, сачували су и свест о словенској припадности, а у нашем случају српском национу и поред свих настојања страног фактора и домаћих фундаменталиста да се денационализују. Денационализација  је била  много мање присутна за време турске владавине, јер је Османлијама било важно да је народ исламизиран. Тај процес је био далеко више изражен, чак и програмиран за време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, што се ширило и на подручје Старе Србије. Владика Николај Охридски и Жички је рекао да када би морали да бирамо од два зла мање, заправо рекао је следеће: „Ако Бог жели да нас упрегне у нечији јарам, ми бисмо радије изабрали турски, него аустријски. Али, о Господе, радије претвори Србију у језеро него да се то деси, да би је спасао од оба та јарма“.[36]

О тим процесима  су опширно писали у својим радовима Шукрија Куртовић, Миленко В. Вукичевић, Осман Ђикић, Јован Цвијић, Хасан Ребац, Мустафа Мулалић, Милорад Екмечић, Милисав Лутовац, Фуад Слипичевић, Радован Самарџић, Хамдија Капиџић, Славенко Терзић, Радош Љушић, Петaр Влаховић, Ејуп Мушовић, Салих Селимовић као и књижевници новијег времена Ћамил Сијарић, Секндер Куленовић, Меша Селимовић, Дервиш Сушић и многи други историчари, публицисти, етнолози, књижевници.[37]

  1. Салих Селимовић, Срби муслимани и њихова денационализација, Гласник Завичајног музеја 2, Пљевља 2001, стр.163.
  2. За време грађанско-верског рата у Босни и Херцеговини (1992-1995) политичком одлуком муслимани су се по трећи пут определили за национално име Бошњак негирајући воје прве корене и радећи на стварању свог новог идентитета.
  3. На простору Босне и Херцеговине мањи број муслимана се изјашњавао као Хрвати исламске вероисповести, а било је оних који су остајали национално неопредељени. То је био мањи део муслимаских интеклектуалаца, трговаца и поседника.
  4.  Југословенска муслиманска организација (ЈМО)је основана на нивоу Југославије. Њени оснивачи су били већ давно преживели феудални слој бегова и ага и са њима повезаним делом муслиманске заједнице. Парола је била: „Муслимани на окуп“ како би се мобилисале муслиманске масе за борбу против експропријације ага и бегова да би се добиле одштете за одузете беглуке и селишта. Све се то радило под паролом „борба за аутономију Босне“ коју су желеле и шире грађанске масе које су биле под снажним политичким утицајем беговата иако је био добрим делом осиромашен. Врхови ЈМО су те пароле брзо издали чим је беговима и агама  обећана исплата 225 милиона динара под условом да уђу  у Пашићеву владу и да њени посланици  гласају за Видовдански устав 1921.године. Познате вође ЈМО били су др Мехмед Спахо, Халид-бег Храсница, Шефкија Бехмен. Већи део врха ЈМО се прохрватски оријентисао уочи и већ на почетку Другог светског рата, а неки су били и у Павелићевој усташкој влади.
  1. Јован Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Београд 1913, 22, 23; Јован И. Деретић, Арбанаси у Србији, Никола Пашић, Београд 1999, стр.17-27; Салих Селимовић, Историја Сјенице, НИП „Студент“, Београд 2000, стр.96, 106; Милић Ф. Петровић, О исламизацији и албанизацији Срба у Старој Србији, Брезнички записи 9-10, Пљевља 1998, стр, 6, 7.
  2. Ејуп Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, Етнографски инсртитут САНУ, Београд 1979, стр.55.
  3. Гроф Бењамин Калај (1839-1903) је Рођен у Пешти, а умро у Бечу. Као аустроугарски конзул у Београду написао је запажену Историју Срба у којој је доказивао да су скоро сви становници Босне и Херцеговине Срби са три вере. Ту своју књигу ће забранити када буде принудни управник окупиране Босне и Херцеговине. Упорно је на тој дужности радио на стварању бошњачке нације и одвајању муслимана од православних Срба. Тиме је нанео огромну штету односима између муслимана и праволсавних чије су последице и данас присутне.
  4. На том конгресу између осталих, донета је и одлука о признавању независности Србије, Црне Горе и Румуније, а садашња Бугарска је била подељена на два дела. Србија и Црна Гора су добиле и значајна територијална проширења која су остварила у ослободилачким ратовима 1876-1878.
  5. Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Завод за уџбенике и наставна срдства, Београд 2008, стр.298.
  6. Творац тзв.босанчице је др Ћиро Трухелка, кустос и први директор Земаљског музеја у Сарајеву. Тај музеј основала је аустроугарска окупаторска власт у Сарајеву 1886.године.
  7. Теодор Ипен (1861-1935) је студирао у Бечу оријенталне језике и економију на Оријенталној академији. У дипломатској служби Аустроугарске радио је као конзул у Скадру, вицеконзул у Пљевљима, конзул у Јерусалиму и Истамбулу. Био је и члан Међународне Дунавске комисије 1921-1927.године. Аутор је бројних радова о албанским националним митовима и пропагатор албанског национализма. Све његове активности и радове богато је финансирала Аустроугарска.
  8. Аустроугарска и Ватикан су идејни и политички творци албанске нације и државе.
  9. Хамдија Капиџић, Херцеговачки устанак 1882.године, „Веселин Маслеша“ Сарајево 1958, 101, 102, 167, 180, 181, 279.
  10. М. Екмечић, 277.
  11. Салих Селимовић, Да будемо оно што јесмо, СРС, Београд 2018, стр.85, 86.
  12. www://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/hrvati-u-svetlu-istorijske-istine-1 (2012).
  13. Исто.
  14. Исто.

19.Исто.

  1. На том Првом или Свебошњачком сабору било је присутно 337 делегата и 80 посланика из тадашњих округа Тузла, Добој, Зеница, Високо, Травник, Мостар, Коњиц, Бихаћ, Бања Лука, Горажде. Занимљиво је да је било делегата и из Загреба. Сабору је председавао проф.др Енес Дураковић, а председник Иницијативног одбора био је Алија Исаковић. Присуствовали су и председник председништва Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, реис- ул- улема Мустафа еф.Церић, академик проф.др Мухамед Филиповић, министар спољних послова БиХ др Харис Силајџић, босански надбискуп Винко Пуљић и др. Сабору су присуствовали  амерички, турски и ирански амбасадори као и представници разних организација и институција.
  2. Богумил Храбак, Муслимани или Бошњаци у Старој Рашкој, Новопазарски зборник 21, Музеј „Рас“, Нови Пазар 1997, стр.271.
  3. Исто.
  4. ЗАВНОБИХ, Документа I, 1943-1944, Сарајево 1966, 229.
  5. Селимовић, Срби муслимани и питање њихове денационализације, стр.166.
  6. Kur֨ an (превод и коментари Чаушевић-Панџо), Загреб 1978, 857; Будимир Кошутић, Ислам и демократија, Настава историје 5/1997, Нови Сад, 101-104.
  7. Мирко Мирковић, Правни положај и карактер српске цркве под турском влашћу(1459-1766, Београд 1965,151-159.
  8. То је тзв.милет систем, систем верских народа, који је у нашим земљама установио султам Мехмед Фатих још у 15.веку.
  9. Хасан М. Ребац, Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини, Летопис матице српске, Нови Сад 1925, 11о; Кошутић, 104,1о5.
  10. Касим Суљевић, Национализам Муслимана, Ријека 1981, 218; Кошутић, 109.
  11. Славенко Терзић, Употреба исламског фактора у балканској стратегији великих сила:Рашка и санџачко питање, Настава историје 5/1997, Нови Сад, 81.
  12. Драгиша Лапчевић, О нашим муслиманима, Београд 1925, стр.58.
  13. Селимовић, стр.168.
  14. Александар Раковић, Српски идентитет муслимана словенског порекла на постјугословенском просторуз у 21.веку (са освртом на повесни идентитет Срба муслимана), Институт за новију историју Србије, Београд 2016, стр.171.
  15. Лапчевић, стр.59.
  16. Петар Влаховић, Бродарево и његова околина, Београд 1968, 153; Исти, Остаци хришћанске религије код мухамеданаца у средњем Полимљу, Огледи 2/1953, Београд, 156; Ејуп Мушовић, О неким обичајима муслиманског и православног становништва Пештера и Бихора, Гласник Етнографског музеја 43/1979, Београд, 235-237;Хусејин Дердемез, Неке заједничке етносоциолошке карактеристике становништва регије Баре, Новопазарски зборник 19/1985, Нови Пазар, 281; Салих Селимовић, Хришћанске традиције код муслимана  на Сјеничко-пештерској висоравни, Гласник 31, Историјски музеј Србије, Београд 2003.
  17. Свети Николај Охридски и Жички, О Европи, Петроград 2003, стр.156.
  18. Селимовић, стр.168.

ИЗВОР: https://iskra.co/region/salih-selimovic-muslimani-kao-nasa-realnost-i-pitanje-njihove-denacionalizacije/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.