• Приморани смо да се запитамо да ли је измишљена драма у телевизијској серији попут ‘Отаџбина: Форт Салем’ нешто више од измишљене драме. У овом ТВ програму, три вештице се обучавају да постану моћно оружје америчке војске

Догађај, по којем је етнос Нове Енглеске најпознатији, јесу Суђења вештицама у Салему. Тај етнос је културални део Сједињених држава, који је контролисао већину институција након завршетка рата 1865.године. Без обзира што се ова епизода догодила пре скоро двеста година, лице вештице је и даље оно које се представља свету.

Према терминологији Карла Густава Јунга, вештица је архетип “зле маћехе” или “померене аниме”:

‘Неке од типичних особина померене Аниме су:
Неконтролисано и стално тражење спољашњих потврда.
Недостатак стваралачког у себи.
Ћудљива.
Кучка.
Лоша повезаност, лоше понашање у односима са другима, усмерено на изолацију одређене особе.
Мазохиста.
Похлепа и исцрпљивање других.
Егоцентричност.’

Ове особине јасно можемо видети код жена (скоро сви Јенкија по рођењу и васпитању) које су доминирале америчком спољном политиком последњих година:

Медлин Олбрајт је као слинила због смрти стотина хиљада ирачке деце и српских цивила.

Хилари Клинтон, Сузан Рајс и Саманта Пауерс су погурале рат у Либији 2013. године, који је довео до потпуног хаоса.

Викторија Нуланд је надгледала брутално уништавање Украјине, које су започеле Сједињене државе и Европска унија.

Имајући то на уму, приморани смо да се запитамо да ли је измишљена драма у телевизијској серији попут ‘Отаџбина: Форт Салем’ нешто више од измишљене драме. У овом ТВ програму, три вештице се обучавају да постану моћно оружје америчке војске.

Али, како је до свега овога дошло? Како је овај архетип преовладао у Новој Енглеској, а преко ње и у остатку Сједињених држава и код свих људи?

Један од најоштроумнијих јужњачких писаца, из фармерског покрета, Ендрју Лајтл нас враћа подели на копно и море:
‘У Новој Енглеској, барем у приобалним областима, море је било ту да се умеша, стварајући удаљену слику, а не познату, сезонску, које има на копну. Наравно да је Југ је имао приобаље, а Нова Енглеска фарме, али округ и град су се од тога разликовали. И море и копно су женске слике, али море прима само мушкарце; тако је и комуникација између мужа и жене прекидана на дуге временске периоде. Повежите ово поморство са теократским олигархијама и открићемо облике културе који утичу на однос мушкарца и жене и који су некада правили вештице. Шта је ускраћена жена друго него вештица, посебно у строгом пуританском искривљавању осећања’. (Stories: Alchemy and Others, University of the South, Sewanee, Tenn., 1984, pgs. xvii-xviii).

Али, ни до сада ништа није било предодређено. Нова Енглеска је могла да следи пример Ен Бредстрит (1612-1672.), чији су отац и супруг обојица били гувернери колоније Масачусетс Беј. Као добро образована и изузетно надарени списатељ, суздржала се од својих амбиција и покорила се патријархалном друштвеном поретку у којем је живела.

Уместо ње, Нова Енглеска је изабрала пример друге Ен – Ен Хачинсон (1591-1643.), антиномијског јеретика (Антиномос = „против закона“), која је умањила улогу добрих дела у животу хришћанина, захтевала од Светог Духа непосредна откровења, итд. Као и госпођа Бредстрит, госпођа Хачинсон је, такође, била талентована и интелигентна жена, али као што се показало, искористила је своје значајне способности да поткопа традицију Нове Енглеске. Једна од њених изрека говори о томе „Колико сам разумела, закони, заповести, правила и декрети намењени су онима који немају светлост да им осветли пут’.

Епизода госпође Хачинсон није била извор проблематичне историје Нове Енглеске; све је почело у претходним вековима, још у старој Енглеској. Међутим, та епизода јесте поставила позорницу за револуционарне активности „ослобађања жена“, које су уследиле – од женског бирачког права до једнаких права међу половима, контрацепције, па све до потпуног напуштања женствености уз операције за промену пола.

Заиста померена анима.

Дикси, ближа земљи и традицији, развијала се у другом смеру.

Да се вратимо господину Лајтлу: ‘Однос мушкарца према жени је темељ друштва под Богом. На Југу [Сједињених држава] је, због преовлађујућег осећаја за породицу, матријарх постао одређујућа слика друштва. Некадашње инсистирање на чистоти, идеалу који није увек био чињеница, није био витешки романтизам, већ питање интегритета породице са врло практичним циљем да се сачува аутентичност крвних линија и значај наследства. Пре него што је створена машинерија, која је умањила потребу да сви чланови породице обављају свој део посла на фарми, муж, жена, деца, рођаци, издржавани чланови, слуге – сви су служили земљи и одржавали је у складу са својим различитим потребама и способностима. Делови породице чинили су целину својом разноликошћу (Stories, p. xviii).

Ту се ради о архетипу добре мајке, сабране аниме, потпуно супротне Новој Енглеској:

„Самозадовољна, брине о себи и гаји љубав према себи.
Способна је за стваралачке инспирације.
Јаки темељи и и садржајан унутрашњи живот.
Способна за саосећање са другима.
Способна за доношење вредносних судова, који превазилазе чисту рационалност.
Има осећај за живот.
Добри односи са другима.
Срећна.’

Јасно је да је Нова Енглеска покушала да унесе своје извитоперености, грешке и јерес на језику хришћана, али ће им се све то на крају обити о главу. Свети старац Клеопа Сихистријски (†1998) објашњава: “Магија са светим предметима и књигама је четврта врста вештичарења и назива се ‘гитија’. Ови чаробњаци мешају своје врачање са молитвама, псалмима и другим светим речима обраћајући се Мајци Божјој и Светима, како лакше заваравали слабоверне. Такво врачање је уобичајено, посебно међу злонамерним старцима, као и међу Циганима, а има за циљ да превари оне са слабим умом.”

А, ево и шта Јован Златоусти о томе каже: “Кажете да је ова старица Хришћанин, а да је овај човек хришћански пророк, а када поју или отворе Књигу, нити изговарају, нити пишу друга имена осим имена Христовог, Пресвете Богородице и Светаца; па какву штету чине? На то вам одговарам, да је за таква дела исправно мрзети ову лошу жену, овог злог заводника и пророка Књиге још више, јер Божје име користе на срамотан и нечасан начин.

Чак и ако су хришћани, чине незнабоштво. Јер чак и сâми ђаволи, упркос томе што зову Божје име и даље остају ђаволи. Неки, да би себе оправдали, кажу да је жена чаробњак Хришћанин и да не спомиње друго осим имена Божјег. Управо је због тога мрзим и још више ћу се удаљити од ње, јер име Божје користи на срамотан начин. Упркос томе што себе назива Хришћанином, она показује да обавља незнабожачке послове.”

Штавише, сва приказања, сновиђења и тако даље, које су имали Хачинсонс, Мадерс и други и у који су они брзо поверовали, што је требало ваљда да открије колико су наводно посебни и ‘изабрани’, заправо показују колико су их преварили ђаво и демони. Старац Клеопа на другом месту у интервјуу одговара на питање: “Да ли је грешно да Хришћани верују у снове и визије?”

Старац Клеопа: Свети Јован Лествичник каже да је ‘онај ко верује у снове попут некога ко јури сопствену сенку и покушава да је ухвати’. Такође каже да су ‘ђаволи празне славе (таштине) пророци у сновима. Они проницљиво измишљају слике будућих ствари и унапред нам говоре о њима. А, ако се та провиђења остваре, ми се над њима чудимо и на њих смо поносни, као да имамо дар предвиђања (пророчанства). Они који слушају ђавола, често се претворе у лажне пророке.’ И наставља: ‘ђаволи не знају ништа о будућности на основу претходног знања, јер, и лекари могу унапред да нам кажу да ћемо умрети.’ Затим завршава речима: ‘оног тренутка када почнемо да верујемо у ђаволске снове, ђаволи почињу да нас исмевају чак и док смо будни. Ко верује у снове и сновиђења, потпуно је неискусан. А, онај који не верује нити у једно, нити у друго, тај је филозоф.“

Старац Клеопа наставља: ‘Дакле, грех је веровати у снове и сновиђења, јер нас ђаволи управо преко таквих ствари врло лако обмањују и бацају нас у страшни грех поноса и сујете, до те мере, да човек на крају заврши верујући више себи него речи Божјој. Овим примамљивим проналаском ђаво је преварио многе Хришћане и монахе, на крају их бацајући у понор пропасти. А, ако неко, ипак, сумња у своје снове или сновиђења, треба се исповедити свом свештенику и тражити његов савет, јер Божја реч долази преко духовног оца.

На питање: Колико разлога имају они људи, који се заваравају празним визијама и сновиђењима?, Старац Клеопа одговара: “Постоји седам разлога због којих Хришћане варају визије и сновиђења, чинећи да они верују да су визије и сновиђења од Бога: понос; сујета – прва ћерка поноса; слаб и неискусан ум; безумна ревност неких Хришћана, који се много моле и посте, како би могли имати визије, а о којима Св. Исак Сиријски каже: ‘онога, ко је лажно ревностан, велика болест је погодила.’ Пети разлог обмане преко визија и сновиђења је неспремност да се послуша духовни отац и тврдоглавост неких верника, посебно оних поносних – што чини да се лако моле ђаволу. Шести разлог је што људи не успевају да открију читав свој лични живот (непрецизном исповести) Свештенику. Последњи разлог за варање Хришћана сновима и лажним визијама је незнање о себи и нечитање Светог Писма и Светих Отаца.

Мудри Сирах, такође, говори о тим стварима када каже: ‘Прорицање, предзнаци и снови су луди, […] јер су снови преварили многе, а они, којима су снови будили наду, пропали су’ (Сирах 34:1-7). Нека они, који лако поверују у снове и визије, без дугог трагања и савета, добију епитимију, баш као и они који прибегавају магији и чарима – нека им буде забрањено да примају Свету Евхаристију до седам година.’

Могло је да буде сасвим другачије у Новој Енглеској; нико их тамо није приморавао да доносе одлуке које су доносили. Нова Енглеска је, на пример, могла да крене путем Свете Одри из Елија (која припада роду мушкараца и жена из југоисточне Енглеске, који су населили Нову Енглеску хиљаду година касније), или путем било ког другог православног свеца из тог краја.

Нова Енглеска то и даље може.

Али до тада, сви морамо да издржамо тртљање лицемера, јер јенкијевски наследници антиномизма у Вашингтону држе придике народима света о потреби одржавања ‘међународног поретка заснованог на правилима’.

ИЗВОР: https://www.geopolitika.ru/sr/article/mrachna-anima-jenkijevska-veshtica-u-svetskoj-politici

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.