• „На основу члана 16. Статута Бошњачког националног вијећа, члана 15. ст. 14 Закона о националним савјетима националних мањина (»Службени гласник Републике Србије«, бр. 72/09) и чл. 7. Правилника о издавању сертификата о познавању босанског језика“, српско Министарство просвете, науке и технолошког развоја (заједно с Елминим Сектором за унапређивање људских и мањинских права) преселило се у Главни уред Бошњачког националног вијећа и тамо издаје лиценце за наставнике тога језика у тамошњим основним и средњим босанским школама, као „технички сервис“ служи му Државни универзитет у Новом Пазару, тестове „уче“ три учитеља српске књижевности (не зна се који су нити где су стицали тапије за ту памет), а њиховом ректору додељен је чин „Чувара Печата“.

АУТОР: Драгољуб Петровић

И тако су за те[с]тошење језика којег нема („босански“) и књижевности која није његова (него „бошњачка“) упрегнуте и две министарске памети, и неки заводи, од којих би већа корист била да их — нема. Наша власт, наиме, продужује тамо где се зауставио Броз: у његово време могли су Арбанаси да се на Космету школују по програмима који су се уобличавали у Тирани и по уџбеницима који су се отуд увозили, а сад, преко Главног уреда БНВ, иста памет у српске школе стиже из Сарајева и, како рекосмо, доноси и језик којега нема и књижевност која није његова. При чему иза свега тога остају и неке мистерије. Прва се од њих своди на извесност да ниједна „државна инстанца“ у Републици Србији није одобрила да се таква језичка памет усели у школе по Рашкој и ја о томе само памтим да је Одбор за стандардизацију српског језика одбио да прихвати термин „босански језик“ јер се лингвоними успостављају према народу-носиоцу (не према држави). Не знам, такође, ни да ли је Министарство одлучивало и о чему сличном, али такође памтим новинску вест да је неки министарски чиновник неовлашћено потписао „одобрење“ да се у „босанске школе“ по Рашкој може увести и „босански језик“. Не знам, даље, је ли та чиновничка памет касније озваничена, али да није суспендована (што се морало учинити), показују сва каснија догађања: наставу на „босанском језику“ изводе курсисти којима „дипломе“, како смо видели на почетку ове приче, потписује Бошњачко национално вијеће (БНВ) и то се тако чини од 23. маја 2013, па се Елма и Есад споре око заслуга за то што су те „дипломе“ тако појевтиниле и дошле до тога да их потписују учитељи српске књижевности са Државног универзитета у Новом Пазару јер тамо нису, и не могу бити, засноване студије „босанског језика“.

И ту почиње и друга од оних мистерија које горе поменусмо: има тамо (уз ДУНП) и неких „интернационалних“ (тј. трговачких) факултета на којима се „студирају“ и такви „језици“, али тада остаје питање чији су то факултети, ко их је основао, по чијим законима и ко их је „акредитовао“. На једном од таквих факултета школују се учитељи и за „босански језик“ (за боснисте и за србисте), али одмах треба проверити је ли то усклађено са законом ако с памећу сигурно није: туђа „државна памет“ (у нашем случају — „босанска“) тако се не може никако [на]калемити, а и ти („калемарски“) послови морали би се увек поверавати квалификованијим мајсторима од оних који се могу наћи у БНВ. Ако оно прво, дакле, може бити недопустиво (тј. да се факултет оснива илегално), ово је друго бесмислено јер два иста факултета тешко се могу замислити и на више десетина километара удаљености, а камоли на различитим странама исте тарабе.

Српско МПНТР морало би се вратити из БНВ-егзила и укључити се у своје послове, одн. покушати да српски школски систем са комунистичког беспућа врати извориштима српске националне памети. И могло би обавестити јавност да ли „босанске школе“ у Рашкој (тј. у „Санџаку“), и даље функционишу по оном „приватном одобрењу“, тј. по тапијама „БНВ-памети“; и да ли тамо и даље важи „језик“ који се именује по држави, а не по њеним  држављанима; и да ли је то језик који и даље нема своју књижевност него хоће да је његова она која се „на своју обалу“ превлачи с језика који се — не признаје!

Такви се апсурди могу срести једино међу оним заједницама које не знају ни ко су, ни откуд долазе, ни куд су наумиле јер они који их предводе не знају ни где се налазе, ни шта раде. Нити својој заједници могу понудити ишта више од оштећене памети и чудне мржње према нечему чему се (колико до јуче!) припадало.

У нашем случају МПНТР могло би проверити да ли ДУНП и онај трговачки факултет припремају кадрове за српски или за „босански“ језик, али и то да ли им БНВ припрема наставне планове, а за случај да се помене „босански“ — тим факултетима треба одмах повући акредитацију или их, једноставније речено, затворити.

Макар дотле док се не сазна на чему се заснивају „БНВ-научне компетенције“, тј. док се прецизније не разјасни докле допире „босанска“, а одакле почиње „бошњачка памет“, тј. док се не утврди ко, и по којим мерама, оверава обе те памети. И док се не покаже који су то нови кумови спремни да потписују крштенице језицима чија се старост не може утврдити. И да то чине с једнаком лакоћом као и онима за које се зна да су настали, рецимо, 2. авг. 1944, или 27. септ. 1993, или 21. маја 2006.

Као језици од спрдње или за спрдњу.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.