Модернизација човека и друштва је идиотизација човека и друштва. Кад боље погледаш неког типично модерног мушкарца или типично модерну жену схватићеш да пред собом имаш неко биће пропале личности, уврнутих животних циљева, разорене и заблуделе душе, ниског и бедног карактера.
Међу свим људским типовима у свим епохама, чак и оним најгорим и најдекадентнијим, тешко да историја памти већу љигу, подлаца и бесловесника од модерног човека.
Кад сагледаш друштво које се дичи тиме што тежи да буде модерно, схваташ да се оно убрзано претвара у грозни карневал свих могућих идиотизама и наказности, односно слику пакла. То заправо и представља коначан тријумф демократије – омогућити свакој похлепи, охолости, нарцизму, идиотизму да се испуцавају до краја, односно остварити пакао на земљи.
Један од највећих дебилитета модернизма је и фасцинација техником и техничким достигнућима. О како се модеран човек радује свакој могућој техничкој новотарији, како му душа трепери од задовољства кад се домогне најновијег типа компјутера, мобилног, аутомобила, с каквим усхитом прича о усавршеним програмским апликацијама, силним играчкама комфора и чудесним скаламеријама по свету. Какво га осећање надмоћи испуњава када помисли шта све може на дугме и колико је одскочио у односу на оца, деду, прадеду, који ето нису имали срећу да се роде у напредној епохи као што је његова и башкаре се по сред техничко-технолошког обиља.
Често ће ти фанатици прогреса рећи: Знаш ли у каквим условима раде научници и инжењери на Западу, знаш ли какве су њихове машине, да ли си свестан колико су се они развили и у каквом смо ми заостатку?
Ја се тада питам зашто би се ми уопште поредили са њима и упињали да их пристигнемо у било чему? Је ли живот незамислив без зујања машина и нисконапонских апарата, фабричких димњака из којих куља димчина и гареж, без издувних гасова, смога, радијације, посведневне аутомобилске буке и трубњаве по раскрсницама, без слушалица у ушима уз “јеееах, која ствар“?
Заиста је велика несрећа за човека ако мора да макне од куће без мобилног или прави салату без супер-сецка, већ не дај Боже да се умива водом из бунара, ноћи у планинској кући без струје и купатила или греје на дрвима која је морао сам да исцепа.
Али тим узрујаним паничарима је увек мало западног стандарда, технике и комфора, њихов однос према тим светињама је готово религиозан, те се јагме за сваком играчком коју им одатле тутну пред очи, ни најмање не бринући што их баш то претвара у млохаве креатуре, неспособне да опстану у било којим условима без техничких помагала.
Бар кад се због тога не би охолили, кад се не би узносили у односу на ближе и даље претке, којима ни духовно ни физички нису ни до колена.
Али модернитет је сав од охолости, он је заправо њено друго име.
Аутор: Светислав Пушоњић
Извор: Визионарски