AУТОР: Драгољуб Петровић
Повереникца за заштиту неких (угрожених) врста оптужила ме је да не поштујем неке од њих и утврдила да сам повредио „одредбе члана 11. у вези са чланом 20. Закона о забрани дискриминације“. Она ме је (тј. иста Повереница), уз све то, поучила да се „мора обезбедити употреба родно сензитивног језика како би се утицало на уклањање родних стереотипа при остваривању права и обавеза жена и мушкараца“ (нарочито мушких жена и женских мушкараца) и додала да против његовњене памети и препоруке „није допуштена жалба нити било које друго правно средство јер се њима не одлучује о правима и обавезама правних субјеката него се само испуњава Гоцина наредба да се фемплацуљама мора обезбедити право уласка у ону („језичку2) ковачницу из које међу ногама могу слободно износити све што им је остало ускраћено „на првој подели“ против које се нису одмах сетиле да протестују“.
Истиста Повереникца препоручиола ми је да „објави[м] јавно извињење свим женама у електронском или штампаном медију“ и, узгред, припретиола „да убудуће води[м] рачуна да у изјавама, ставовима и садржајима које износи[м] не подстиче[м] дискриминацију према женама као ни стереотипе и предрасуде о друштвеним улогама полова“.
Поштујући ту препоруку,
МЛОГО СЕ ИЗВИЊАВАМ,
најпре, свим фемплацуљама — зато што су могле помислити да им оспоравам право на то да више неће буду жене и да сад хоће да буду феминисткиње;
а, потом, Гоци и Зорани — зато што су се тако успешно наругале и Србима и, исто тако успешно, опоганиле и њихов језик захтевом да се у њему нађе све оно о чему не знају ништа;
а, иза њих, Ани и (опет) Зорани — зато што су, уз подршку Трилатералне комисије и Билдербершког клуба, довеле Рио Тинто да дефинитивно отрује и уништи и Србе и Србију;
и, уз све њих, свим НВО-фондарама (и, „о истом трошку“, њиховим „независним“ фондоњама), хелсинчарама, европеушама, деконтаминиркуљама и сличним хигијеничарушама — зато што тако успешно тргују и српском несрећом и српском крвљу;
и, на крају, Бранкици — зато што не зна ни шта ради, ни шта „брани“, ни шта потписује.
Уз ово извињење додаћу и покоју опаску о томе како су Срби, док их је било, решавали сличне „спорове“. И одмах треба рећи да су то они чинили и једноставније и много ефикасније него што то чини Бранкица и није им за то била неопходна „државна заштита“ за спасавање оних примерака своје врсте обележених плићом памећу или неким другим видљивијим оштећењем („неком генетском грешком“ — рецимо). Такве су Срби штитили од њих самих тако што су их штедели од послова за које су процењивали да под њиховим теретом неће издржати, тј. да под њим могу посрнути (зато такве нису истурали ни за сеоске добошаре, а камоли за министре за информације, нити оне који нису имали породицу — за министре просвете или за бригу о породици). И док су се тако понашали, Срби су били моћни и неуништиви, прошли кроз многа искушења и несреће и стигли да у прошлом веку сруше једну царевину, а другу да заљуљају и да јој помогну да се и она распадне. И за то су биле заслужне жене које им нису дале да посрну нити да пред тегобама застану. Српски слом почео је оног часа кад се (и на мушкој и на женској страни) она „заштићена врста отела“ и кад јој је неко рекао да може уређивати српску судбину по мерама „памети“ за коју честити никад нису имали разумевања нити од ње икад ишта успевали научити.
Ту је памет, и то ваља прецизирати, половином прошлог века демократски утемељио Ален Далс најављујући да ће „овластити“ најгори људски сој да уређује светску судбину, а то у наше дане Бајден притврдио наводом да су они спремни да ЛГБТНЗ натуре свету као „саму срж демократије“. Из тога су се гнезда касније изројиле и наше фемплацуше и НВО-фондаре и хелсинчуље, и сав онај сој који Србима данас „најбоље тумачи“ ту Далс-Бајденову науку и, уз Бранкичину заштиту, врло успешно срамоти и пустоши Србију.
И шири причу о српској геноцидности иако је, само у прошлом веку, макар три и по милиона Срба сатрто у Хрватској, Босни, на Космету, у Македонији, у Грчкој, а томе броју у најновије време додато и милион прогнаних из Хрватске, Босне и Космета. И сад Бакир, Сафета, Динко, Дубравка, Весна, Неша и други тврде да је над „Бошњацима“ извршено десет геноцида (при чему нико од њих не примећује да су после свакога од њих они бивали све бројнији), а нису чули ни да је за то време над Србима извршено само три геноцида и да их је у „БХ-Федерацији“ данас остало тек 40-ак хиљада иако се, још пре стотинак година, тамо за други неки народ — није знало! Све то о чему говоримо, као и већина оних имена које смо поменули (а њима би се могла дотурити и многа друга), доводи нас и до још једног „механизма“ по коме су се Срби бранили од оних којима је међу њима било „тесно“: своје незадовољство позицијом у којој су се нашли такви су могли изразити само једном и после тога одмах су им отварани сви путеви да стигну тамо где мисле да ће им бити боље и пространије. А за случај да почну да оклевају, ту су била деца да их на то подсете и жене да то притврде — љукачима. Тако су се Срби бранили од оних који су их могли ружити и срамотити — изнутра и некажњено. Право на реч међу Србима имали су само они који су имали шта рећи, а они који су знали једино да брбљају могли су то чинити само тамо где то људи не могу чути па би Динко своју памет однео до Сафете, Дубравка до Мунире, а Неша до Мила. И свако би дошао на своје, а Срби би били мирни и не би морали прљати руке.