Миро или ПЦУ: обред мироварења као принуђивање за „признање“ расколника

Цариградски патријарх Вартоломеј је у божићној посланици најавио да ће у априлу 2022. године у Фанару бити одржан обред мироварења – четврти по реду за све време његовог мандата. По традицији, у овој светој церемонији учествују представници већине помесних православних цркава, а посебно они који добију миро директно од поглавара Фанара.

Ове године обред мироварења је од посебног значаја, јер у њему може учествовати и представник ПЦУ. С тим у вези намеће се низ питања, од којих је главно да ли ће присуство Сергеја Думенка (или неког од његових потчињених) приликом мироварења постати де факто признање ПЦУ од Цркава?

Шта је миро и зашто је потребно?

Миро је, према речима Отаца Цркве, „нека врста мешавине разних благоуханих мириса“, која се освештава током посебног литургијског чина. Миро се припрема на бази маслиновог уља са додатком белог вина и око 40 различитих супстанци (у Цариградској патријаршији се користи 57 таквих супстанци), међу којима су: тамјан, латице руже, љубичице, зачински корени, мушкатно, ружино уља, уља лимуна и каранфилића и још много тога.

У давна времена, миро су припремали само епископи, који су га делили свештеницима да помазују новокрштене. У време апостола и њихових ученика број оних који су хтели да приме Свето крштење још увек није био тако велики. Апостоли (а касније и епископи) су по Крштењу полагали руке на сваког неофита – да би им дали на дар Духа Светога (према речима протојереја А. Шмемана).  Међутим, због све већег броја новокрштених (и, као последица, немогућности да се на сваког од њих положи руке), Црква је одлучила да припрема посебно уље (миро), преко којег су верници примали дарове Духа Светога кроз помазање. Иначе, већ у апостолским посланицама дар Светог Духа, који хришћани поседују, понекад се назива „помазањем“ (1. Јн. 2, 20; 2. Кор. 1, 21), а 343. године на Лаодикијском сабору појављује се правило по коме они који се освештају „требају бити  помазани и бити причешћени Царства Божијег“ (48. канон).

Тако се свето миро у Цркви скоро од самог почетка употребљавало за миропомазање новопросвећених хришћана. Осим тога, у црквеној литургијској пракси, миро се користи:

• за помазање људи који постану православни хришћани из других конфесија и чије се крштење сматра ваљаним;
• за освећење Светог престола и зидова у новим црквама;
• за освећење икона и поновну сахрану светих моштију;
• раније – за миропомазање православних краљева и царева на царство.

Однос према светом миру у Цркви је одговарајући– као према великој светињи. На пример, светитељ Кирило Јерусалимски упоређује свето миро са тајном Евхаристије: „Али пазите, не сматрајте ово миро простим. Јер као што је хлеб у Евхаристији, по призивању Духа Светога, није више прост хлеб, него тело Христово: тако ни ово свето миро није простије, ниже, како би неко рекао, обично: али дар Христов и Духа Светога, присуством Његовог Божанства бива важеће. Њиме ће ваше чело и друга чула бити знаковно помазани. А када је тело видљиво помазано, онда се душа освећује Духом Светим и Животворним“.

Стога је немогуће сматрати чин мироварења нечим безначајним. Ово је најважније богослужење, које не могу обављати сви православни јерарси.

Ко има право мироварења и како је то право у корелацији са аутокефалним статусом Цркве?

Као што је већ поменуто горе, у почетку су епископи једне или друге Цркве имали право мираварења. Међутим, прилично рано је ово право додељено искључиво водећим катедрама Православне цркве.

Данас, према устаљеној традицији, Цариградска, Руска, Бугарска, Румунска, Српска, Грузијска Црква самостално освештавају миро.

Данас, према устаљеној традицији, Цариградска, Руска, Бугарска, Румунска, Српска, Грузијска Црква самостално освештавају миро.

Са становишта Руске Цркве, право мироварења је искључиви прерогатив аутокефалне Цркве. Зато их је Руска православна црква, дајући независност Пољској, Чехословачкој и америчкој цркви, обдарила правом да самостално припремају миро.

У Цариградској патријаршији је сасвим другачије гледиште. Они сматрају да право на вршење чина мироварења има поглавар Фанара, коме могу (или морају) да саслужују представници Помесних Цркава. Због тога је у томосима о аутокефалности Грчке, Албанске, Пољске Цркве, Цркве Чешких земаља и Словачке, као и у томосу ПЦУ који је издао Фанар, прописано је добивање мира од Цариградске патријаршије. Осим тога, миро од Фанара добије и древна Јерусалимска патријаршија.

Сви они који примају миро од Цариградске патријаршије сматрају да ово није израз канонске зависности, већ братске љубави. Али на Фанару на ово питање гледају другачије.

На пример, у томосу независности Румунске цркве, који је издао Фанар у 19. веку, такође је назначена клаузула по којој је ова Црква требала да прима миро од Цариградске патријаршије. Али Румуни се нису сложили са оваквим стањем ствари и, примивши томос, сами су варили миро у букурештанској саборној цркви, сачинивши овом приликом посебан акт, у којем је наглашено да је мироварење извршено „по светим канонима и наредбама Православне цркве“. Овај поступак Румуна је разбеснео Фанар, а патријарх Јоаким је сматрао да је Румунска патријаршија раскинула јединство са Цариградском црквом. Другим речима, Фанар је у давању мира Румунима видео не манифестацију „братске љубави“, већ канонску зависност.

Ту се ствар није завршила, а Синод Румунске Патријаршије, оптуживши Фанар да има претензије на васељенско поглаварство у Цркви, изјавио је да „црквена правила не додељују право да освешта миро неком једном Патријарху… Миропомазање је тајништво, а Црква мора да поседује сва средства за извршење тајништва за узвишење хришћанског живота. Трагање за овим средством освештања у другим Црквама значило би да ова Црква не поседује пуноћу средстава за освештање и спасење. Освештање мира је стога неотуђиви атрибут сваке аутокефалне Цркве».

Синод Румунске патријаршије, оптужујући Фанар за полагање права на васељенску превласт у Цркви, навео је да „црквена правила не додељују право да освешта миро неком једном патријарху“.

После неколико година конфронтације, Цариград је 1885. признао Румунску аутокефалност под новим условима, а Румунска патријаршија и даље самостално вари миро.

Дакле, ако је за Руску Цркву мироварење – једна од ознака независности Цркве, за Цариградску Патријаршију је још једна „привилегија“ Фанара, која се може користити у одређеним ситуацијама. На пример, да „умири“ оне који су превише дрски или „убеде“ непослушне.

Мироварење-2022: могући развој догађаја

Данас је у Цариградској Цркви (управо у време патријаршијства Вартоломеја) успостављено традиција по којој се миро вари једном у 10 година. Садашњи поглавар Фанара је, дакле, обавио чин мироварења 1992, 2002. и 2012. године, а следећи би требало да се одржи ове 2022. године.

Овде се мора нагласити да су сва три претходна пута богослужењима Цариградске патријаршије, током којих се врши освештање мира, присуствовали представници Помесних Православних Цркава. На пример, 2012. године на Фанару су били јерарси Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Српске Патријаршије, Цркава Кипра, Грчке, Албаније, Пољске и Чешке, епископи Крита, Финске и Естоније. Сви би они могли бити присутни 2022. године, да није једно „али“ – највероватније би се могао појавити Сергеј Думенко. Шта ово значи?

Да би се одговорило на ово питање, потребно је подсетити да се чин мироварења врши непосредно током Божанствене Литургије. Хајде да изоставимо детаље тродневне припреме овог чина и пређимо право на главну ствар. На Велики четвртак, за време Литургије, након усклика „И нека буду милости Бога Великог…“ и после усклика „Присуствујмо“, сви који се моле клече, а патријарх чита посебне молитве за освештање мира. На крају Божанствене Литургије новоосвећено миро се преноси из цркве у место где се миро чува, а тек након тога следи отпуст литургије.

Другим речима, сви они који учествују у чину мироварења служе заједничку литургију. То значи да ако Думенко буде присутан на Фанару у априлу 2022. године, онда ће сви они који се причешћују са њим „аутоматски” признати ПЦУ. Највероватније, томе се нада патријарх Вартоломеј.

Чињеница је да Цариградска патријаршија схвата да је питање легализације украјинских расколника ушло у фазу „замрзавања“. Одређени ставови у вези са ПЦУ су већ утврђени међу Помесним Црквама. Има оних који су признали ову организацију (делови Јеладске, Кипарске цркве и Александријска Патријаршија), има оних који су отворено против (Руска, Јерусалимска, Албанска, Пољска и Српска Црква), има оних који изражавају само прећутно неслагање ( Румунска, Грузијска, Антиохијска, Црква Чешких земаља и Словачке). Ова ситуација не одговара фанариотима, јер они јасно виде да им време не иде у прилог: што дуже траје садашње стање „хладног рата” између Цркава, већа је вероватноћа да ће утицај и ауторитет руске Цркве ће расти, а Фанара ће се смањивати.

Наиме зато је, користећи помоћ својих „пријатеља“ из Стејт департмента за признавање ПЦУ и не постигавши практично ништа од „негрчких цркава“ (а нису ни све грчке признале расколнике Украјине), патријарх Вартоломеј одлучио да искористи последњи аргумент – уцену. Као, ако одбијете да саслужујете са Думенком током обреда мироварења, онда ћете остати без мира, што значи да нећете моћи да крстите децу и освештате цркве.

Патријарх Вартоломеј је одлучио да искористи последњи аргумент – уцену. Као, ако одбијете да саслужујете са Думенком током обреда мироварења, онда ћете остати без мира, што значи да нећете моћи да крстите децу и освештате цркве.

С друге стране, сви Поглавари добро знају да је присуство Думенка на Фанару на Велики четвртак више него вероватно. Дакле, оне Цркве које тамо пошаљу своје представнике ће заправо пристати да саслуже расколницима, што значи да ће и саме постати расколници. Тако и испада да ће чин мироварења 2022. све ставити на своја места.

Наравно, сада је тешко претпоставити ко би се од православних поглавара усудио да пошаље своје представнике да саслуже са Думенком. Може се само надати да међу њима не буде јерараха Српске, Антиохијске, Грузијске, Бугарске Цркава. Такође се надамо да ће Пољска и Румунска Црква имати довољно канонске самосвести да се супротставе заједничком богослужењу са украјинским расколницима. Ко остаје?

Као прво, они који су већ признали ПЦУ – Грчка, Кипарска и Александријска цркве. Представници ових Цркава (и евентуално поглавари) ће сигурно бити на Фанару.

Као друго, има оних који нису признали ПЦУ, али чије је учешће у мироварењу доведено у питање. То су Албанска црква и Црква Чешких земаља и Словачке.

Албанска црква, иако се противи легализацији украјинског раскола, ипак је духом више грчка него албанска. Дакле, може поћи не по канонском праву, већ по етнофилетизму и хеленизму.

Црква Чешких земаља и Словачке, иако негативно говори о ПЦУ, прво је, најмлађа од свих Помесних Цркава, а друго, под најјачим је притиском Цариградске патријаршије. И због овог притиска може да посустане (што се, надамо се, неће догодити).

Такође, нисмо помињали Јерусалимску патријаршију. И овде је све веома тешко. Јер ако је став патријарха Теофила по „украјинском питању” прилично негативан, став сталног представника Јерусалимске цркве на Фанару је прилично позитиван.

Сценарији Фанара

Не би ли се Помесне Цркве посебно „противиле“ саслужењу са представником ПЦУ, Фанар може на скупу да представи не Думенка, већ неког мање одвратног. На пример, епископ са „беспрекорном канонском репутацијом“ – бивши митрополит УПЦ Александар (Драбинко) или други бивши митрополит УПЦ – Симеон (Шостацки). Избор овог другог је више вероватан – није се помињао у сексуалним скандалима, штавише, није се ни на корак одмакнуо од Вартоломеја током његове посете Украјини. Али чак и саслуживање са Шостацким је свраћање у раскол, без обзира на његову канонском хиротонију.

У сваком случају, дошло је време да Помесне Цркве одлуче са ким су – са Христом или са Фанаром. Јасно је да ће они који не оду у Истанбул морати сами да решавају проблем мира. Али тога се не треба плашити, пошто историја Цркве већ познаје такве случајеве.

На пример, када је Цариградска патријаршија прогласила Бугарску цркву за расколнике, Бугари су пре револуције 1917. примили миро од Руске цркве, а после револуције од Румунске патријаршије. Од 1945. године бугарска црква самостално врши чин мироварења. И оне Цркве које не пристану да саслужују са расколницима на Фанару могу да иду истим путем – да узимају од Бугарске, Румунске, Грузијске, Српске, Руске Цркве или саме скувају миро. Штавише, ниједан канон не прописује ко тачно има право да изврши овај обред. У овом случају, пример Румунске цркве (види горе) је више него индикативан.

Како год било, надајмо се да ће април 2022. године бити прекретница и показати право стање ствари у Православној Цркви. Ако се патријарх Вартоломеј нађе окружен само својим сателитима из Грчке, Кипра и Африке, онда ће, можда, схватити неуспех своје идеје с легализацијом украјинског раскола.

Па ако не, онда ће сви православни хришћани својим очима моћи да виде која је од Помесних Цркава стала  на један ниво са ПЦУ.

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/85920-miro-ili-pcu-chin-mirovarenija-kak-prinuzhdenije-k-priznaniju-raskolynikov