• Деведесетих година прошлог века Минск је постао центар различитих друштвених снага посвећених обнављању јединства република бившег Совјетског Савеза и окупљања словенских народа

АУТОР: Иван Сергеевич Турлај

Дакле, 19. септембра 1993. у главном граду Белорусије, у свечаној атмосфери одржан је 1. оснивачки конгрес Савеза официра СССР-а. Нешто касније,16. марта 1997. године одржан је 3. конгрес народа СССР-а (уједно је и последњи – прва два одржана су у Москви 1993. и 1994. године, међутим, после конгреса у Минску, нови конгреси више нису одржавани), а 22. децембра исте године Минск је постао место за још један, не мање важан састанак – Светски конгрес Словена. Последњи догађај је постао прекретница у развоју словенофилског покрета и ушао је у анале његове историје као Шести свесловенски конгрес: прва два одржана су у Прагу далеке 1848. и 1908. године, трећи – у Софији 1910, четврти – у Београду 1946, пети – у Москви 1992. Након тога, славистички форуми почели су се одржавати редовније: након Минског конгреса, одржани су конгреси у Прагу (1998), Москви (2001), док је девети конгрес поново одржан у белоруској престоници (2005), а десети је одржан у Кијеву (2010).

Светски центар Словена

Међутим, вратимо се Словенском конгресу одржаном у Минску 1997. године, конгресу који би могао имати значајан утицај на будући развој града. Један од задатака форума била је организација Светског центра Словена, који би се, како су веровали аутори ове идеје, могао налазити у белоруској престоници. У ове сврхе изабрана је одговарајућа иницијативна група коју је народни уметник СССР-а Николај Еременко пристао да води. У интервјуу за медије, рекао је:

„ …. У Минску … након Конгреса народа СССР-а окупила се иницијативна група која је донела одлуку: да се изабере Светски центар Словена. (…) Концепт овог центра развијен је 1991. године, у његовом развоју су учествовали врло умни људи, значајне личности, али догађаји те године бацили су га на маргину. Сада смо оживели овај концепт и радили на њему. Створена је Међународна иницијативна група, ја сам изабран за њеног председавајућег. Створена је у Русији, Украјини, Пољској и Придњестровљу. Већ су нас контактирали Словачка, Македонија, Чешка, Бугарска. Регистровали смо Светску хуманитарну и добротворну фондацију Словена. Ствара се Светска лига словенске омладине“[1]. „Једном речју, покрет обећава да ће бити веома моћан и пуног капацитета. Што се тиче перспективе, она је безгранична, јер у први план стављамо промоцију високе духовности Словена, њихове културе и начина живота. А ово су већ фестивали, концерти, сусрети, конгреси “[2].

Занимљиво је да ли су иницијатори организације Светског центра Словена тада знали да је Минск већ деценијама раније имао статус главног града словенског света. Чињеница је да се по завршетку Другог светског рата на званичном нивоу разговарало о могућности стварања словенске савезне конфедеративне државе у саставу СССР-а, Пољске, Чехословачке, Бугарске и Југославије (према другој верзији пројекта – као део совјетске Белорусије, совјетске Украјине, која је постала независне чланице УН, и осталих наведених држава). Главни град нове формације могао је бити Београд, Софија, Варшава или Минск. Пројекат, који је активно подржавао Стаљин, требало је да се спроведе до 1953-1954, али је смрћу вође народа и каснија дестаљинизација поништила ове планове, а идеја о стварању уније словенских земаља као супротстављен блоку западноевропских држава замењена је идејом пролетерског интернационализма.

Планови

Испада да је Минск могао да оствари другу шансу да постане средиште словенског света крајем деведесетих. Према тадашњим плановима, било је планирано да се у граду размести тридесетак (!) објеката, који ће постати део Светског центра Словена у формирању. Неки од ових објеката су названи:

  • Светска палата Словена, где би било и седиште Светског конгреса Словена;
  • Камени стуб „Јединство и братство Словена света“ са спомен-хумком „Гроб непознатог Словена“;
  • Центар за историју хришћанства са црквом, која садржи три олтара – православни, католички и протестантски;
  • Центар за словенско братство у оружју;
  • Светски словенски пантеон и некропола „Гроб гробова Словена света“;
  • Музеј историје и славе словенске државности;
  • Сала амфитеатра „Лидери држава, влада, парламенти словенских држава“;
  • Седиште Светске лиге словенске омладине;
  • Светска академија Словена;
  • Светска словенска банка и берза;
  • Светска информативна агенција Словена;
  • Светски словенски архив и библиотека;
  • Издање Светске словенске енциклопедије;
  • Светска комора словенских књига;
  • Културград Словена света;
  • Олимпијско село Словена;
  • Словенски центар шумарства, воде, реке, морске економије и предузетништва.

Већина ових предмета требало је да се појави у центру града на територији од реке Немиге до подручја хотела „Белорусија“. Међутим, годину дана после Словенског конгреса, одлучено је да се одустане од бројних објекта у Светском центру Словена – посебно од троолтарне Саборне цркве и споменика-гроба Незнаног Словена, који су изазвали највеће критике чланова Конгреса.

Извори финансирања Светског центра Словена требало је да буду приходи словенских државних институција и организација, средства Светске хуманитарне и добротворне фондације Словена и оснивача некретнина Светског центра Словена, добровољни прилози и донације, укључујући оне стечене од продаје персонализованих натписа (реклама) на фасадним блоковима структура комплекса …

Поред тога, тих година постојао је и још један пројекат под називом Словенска долина, који је подразумевао место за бизнис, трговину, спорт, етнографски парк посвећен јединству словенских култура, канцеларије  представништва словенских држава у равници Река Свислоч, у близини улице Мајаковског.

Да су се ти планови спроводили, Минск би можда постао главни град и место ходочашћа за читав словенски свет. Међутим, како је време показало, обим предстојеће градње никада није оцењен као стварни, а активности покрета за формирање Светског центра Словена обустављене су убрзо након смрти Николаја Еременка. Као резултат, пројекат стварања свесловенске престонице остао је само пројекат, не прелазећи храбре идеје изнете од његових покретача.

ЛИТЕРАТУРА

  • [1] Мы с тобой, Беларусь! (Говорят участники встречи) // Завтра. – 1997. -13 окт. – С. 6.
  • [2] Еременко, Н.Н. Беларусь как колыбель Всемирного центра славян /Н.Н. Еременко; беседу записал В.И. Шимолин // Мы и время. – 1997. – Нояб.(№35).-С. 5.

С руског превео Зоран Милошевић

Чланак је део из књиге аутора „Минск у плановима и идејама“


ИЗВОР: https://studref.com/459854/stroitelstvo/minsk_stolitsa_slavyanskogo_mira#145

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.