Медијска нацификација српског народа

АУТОР: Милорад Вукашиновић

Нацифашизам

Ова капитална монографија је посвећена анализи узрока медијске сатанизације Срба у најутицајнијим западним медијима током разарања СФРЈ, али и одговорима на она питања која разоткривају стварну природу «западних демократија» и механизме одлучивања који су потпуно непознати грађанима ових друштава. Илић се посебно темељно бавио методама, техникама и поступцима нацификације Срба и лобијима коју су предводили медијску и политичку кампању против нашег народа, указујући на њихову интерперсоналну и организациону повезаност. Изузетну научну вредност имају одељци ове књиге у којима је аутор разматрао  последице медијске нацификације српског народа и појаву феномена «хумилијарне заједнице као највишег, али не и последњег стадијума тоталитаризма». Читалачку пажњу нарочито привлаче многобројни наведени примери медијске демонизације читавог српског народа и његових политичких представника, стереотипи и митови у западним медијима о Србима, као и појаве ревизије историје на постјугословенском простору.

Један од најбитнијих закључака ове монографије је о интернационалном карактеру читавог концепта, који се на мање-више идентичан начин примењује и у другим кризним жариштима света, попут садашњег у Украјини. Додајмо, да је из угла новинарске професије, реч о јединственом истраживачком подухвату мултидисциплинарног карактера, у којем Владимир Илић, на особен начин, повезује манифестације савременог нацизма са његовим тајним следбеницима и финансијерима на колективном Западу.

Фамилија

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, догодиле су се фундаменталне промене у међународној политици. Срушен је Берлински зид као симбол хладноратовски подељене Европе, после чега је уследио талас тектонских геополитичких процеса који је отпочео уједињењем Немачке, наставио се распадом Варшавског пакта, а кулминирао разарањем Совјетског Савеза и СФРЈ.  У атмосфери потпуног тријумфализма колективног Запада, амерички председник Буш Старији је најавио успостављење «новог светског поретка». Дешавања у постхладноратовској ери показала су да је реч о својеврсном еуфемизму који је требало да прикрије идеју о потпуној доминацији Сједињених држава у светским пословима. Не улазећи овом приликом детаљније у природу политичких и друштвених процеса у Сједињеним државама, нема сумње да је завршетак Хладног рата још више подстакао појаве о којима су критички говорили многи амерички јавни делатници. Тако је председник Ајзенхауер у свом опроштајном говору указао на појаву војно-индустријског комплекса као чиниоца који је још шездесетих година почео озбиљно да угрожава сâме темеље америчке демократије.

Под изговором «крсташког рата против комунизма», ови процеси су додатно унапређивани седамдесетих и осамдесетих година 20. века, а у ери председника Регана, догодила се и приватизација војне сфере, што је из основа изменило физиономију и логику ратовања. Дотадашњу класичну дефиницију о ратовима као продужетку политике другим средствима, заменила је нова дефиниција о политици, која је у функцији рата. Догађаји на простору некадашње СФРЈ и медијска сатанизација српског народа типичан су пример феномена који је у стручној литератури описан као «милитаризација политике».

Владимир Илић је као пасионирани сакупљач чињеница успешно доказао тезу «да на прелазу између 20. и 21. века постоје одређени међународно повезани кругови који ће, у манипулацији јавним мњењем, надмашити нацисте, и применити многе технике психолошког притиска према Србима». У том смислу су коришћене различите методе (фингирано поштовање новинарских правила, медијске кампање, вокабулари насловних страна, манипулација телевизијском сликом, манипулација фотографијама, стварање филмских архетипа, цитирање тзв. експерата, употреба популарних личности, скретање пажње на друге теме, намерна индискреција). Применом оваквих техника психолошког притиска, фактички се деформише читав концепт истине. У коликој мери је медијска нацификација српског народа у главним западним медијима ишла далеко, сведоче не само познати манипулативни примери током рата у Босни и Херцеговини, за које је без икаквих доказа оптуживана Војска Републике Српске (постојање наводних концентрационих логора, податак о 200 хиљада силованих Муслиманки, експлозија у сарајевској Улици Васе Мискина, масакр на пијаци Маркале, Сребреница), него и однос према читавом једном народу и његовом руководству.

Тако је некадашњи британски премијер, Маргарет Тачер, изјавила «да су српски ратни злочини, налик на нацистичке, били непобитан аргумент у доказивању потребе покушаја неке врсте војне опције» (Сан Франциско кроникл, 26. август, 1992.). Челичној Лејди притом никада није пало на памет да осуди злочине над Србима или да, на пример, критички говори о сопственој одлуци да својевремено упути британску војску у рат за Фокландска острва.

У односу на британског премијера, корак даље је отишао извесни Мартин Перец који је у новинама Њу рипаблик, од 4. септембра, 1995. године написао следеће: «Јевреји препознају геноцид кад он постоји…и, ја сам за то да се на Србе баци нуклеарна бомба» . Свега неколико година раније, лондонски Гардијан је, 18. јула, 1992. године, објавио апел 60 добитника Нобелове награде (Дезмонд Туту, Милтон Фридман, Ели Визел) који су у разбијању СФРЈ уочили, не само планове за стварање Велике Србије, него и образац који су користили нацисти приликом ширења свог животног простора (лебенсраум). Потпуно идентична медијска и политичка матрица коришћена је уочи и приликом агресије НАТО на СРЈ, 1999. године.

Из огромог броја антисрпских и расистичких изјава на рачун српског народа, за ову прилику издвајамо ону коју је дао некадашњи председник Председништва СФРЈ Албанац Синан Хасани: „На Косову гледамо паралелу са Другим светским ратом, јер је власт Србије, као она у нацистичкој Немачкој, дошла на власт тако што је утицала на народ  да гледа с висине на одређену расу или етничку групу и да верује да таквима нема места у њиховој земљи, па ни права да живе“. Из наведих примера, а њих је безброј, произилази као логичан ауторски закључак о томе да је «постојао широки консензус мејнстрим медија и одређених политичких кругова тзв. међународне заједнице да српски народ буде приказан као највеће зло у Европи, после Другог светског рата».

Владимир Илић као посебно срамне наводи приказе личности председника Слободана Милошевића у водећим западним медијима, кога називају «другоразредним Хитлером», «касапином Балкана», потом «Хитлерошевићем». На сличан начин, западној јавности су приказиване и остале водеће политичке и војне личности Срба, попут Радована Караџића, Ратка Младића, Добрице Ћосића. Упоредо са овом појавом у западним медијима су ширени бројни стереотипи о Србима, који су у многим приказима попримали психопатолошке карактеристике (четничка гамад, народ говњивих убица, цивилизација ражња и ракијетине, масовне убице и силоватељи, ратни криминалци).

У настојању да се Срби прикажу на најгори могући начин није се презало ни од напада на српску књижевност и културу, која је проглашена митоманском (опет једно неукусно поређење са нацистима – прим. аутора).

У посебном фокусу «објективних» коментатора на Западу нашла се и Српска православна црква, уз читав низ добронамерних савета – попут оног који је изложио извесни Тончи Трстељак на таласима Радио Ватикана, 27. јануара, 1992. године, када је нагласио да «дијалог између Католичке и Српске православне цркве неће бити могуће успоставити све док СПЦ буде светосавска».

Овоме треба додати и многобројне примере ревизије историје који су коришћени ради стварања утиска о неопходности америчке војне интервенције на Балкану (индикативна је Клинтонова изјава о одговорности Срба за почетак Великог рата 1914.).

Мејнстрим

Израз мејнстреам (mainstream) је именица која у енглеском језику означава идеје и мишљења за која се сматра да су нормални јер их дели много људи – оних људи чија су мишљења и идеје најприхваћенији. Овај израз може да означава и глагол који се односи на одређено чињење у правцу прихватања одређене идеје од стране већине људи. Из оваквог појашњења ове енглеске кованице произлази и појам «мејнстрим медији» који у савременим западним друштвима опредељују начин размишљења владајућих политичких и пословних групација. Због своје популарности и кредибилности, овакви медији одређују тзв. главни политички ток, односно правац у којем се бизнис и политика једне државе крећу.

У Сједињеним државама, статус главних медија имају они са најдужом традицијом као што су: новине Њујорк тајмс, Волстрит џорнал, часописи Тајм или Њузвик. У области електронских медија, највећи утицај на јавно мнење имају : Еј-Би-Си, Ен-Би-Си, Си-Би-Ес, као и два «велика брата» Си-Ен-Ен и Фокс. Њихова власничка структура је прилично непозната, иако је одавно саопштено да свега шест корпорација контролише целокупан амерички медијски простор.

За разлику од Америке, ситуација у Европи је донекле другачија, мада су таласи глобализације у медијској сфери већ одавно присутни на Старом континенту. Поред утицајних приватних електронских медија, главни друштвени и политички ток, ипак, одређују тзв. јавни медијски сервиси (Би-Би-Си у Британији, РАИ у Италији, А-Ер-Де у Немачкој, канали Франс 2 и 3 у Француској). Европски медијски спектар допуњава и врло разуђена штампа, која покушава да артикулише различите идеолошке погледе на друштвену стварност. На први поглед делује да постоји некакав медијски плурализам.

Како је, онда, у таквим околностима била могућа незапамћена медијска сатанизација српског народа? Због чега се на неки начин поновила историја и обнова нацистичке идеологије за коју се наивно веровало да је заувек поражена на крају Другог светског рата? Зашто су Срби, који су у оба светска рата били савезници западних демократија, од деведесетих година до данас, стекли статус парије у међународној политици? Коначно, где су узроци једне овакве појаве у сâмим западним друштвима, озбиљно угрожавајући тамошњи модел демократије који је у озбиљној кризи, слично оној кризи која је породила првобитни нацифашизам?

Владимир Илић у својој капиталној монографији нуди широк спектар одговора на ова питања. Нашу пажњу посебно је привукло његово становиште о «историцизму као својеврсном полит-културном процесу чија је суштина замена процеса индивидуализирајућег, једним генерализирајућим погледом на силе у историји».

Овде је од посебног значаја Илићева напомена да, иако је историцизам био немачка идеологија парекселанс, нема сумње да је реч о феномену који је временом прерастао у глобални процес. Реч је о својеврсној «интелектуалној револуцији» где је антисрпство (данас русофобија –прим. аутора) представљало чинилац његовог прерастања (историцизма) у један доминантан мисаони процес који карактерише нови глобални Запад.

Хумилијаризам

У закључним разматрањима свог истраживања, Илић указује на драматичне последице медијске нацификације Срба и на ширем међународном плану. Реч је о настојањима неонацистичког глобалистичког корпоративизма да на основу медијске сатанизације једног народа легитимише процес потпуног урушавања међународног јавног права, уз подршку политици сецесионизма и сегрегације једне државе применом система «празне столице» у УН (пример СРЈ), уз легитимизацију неоколонијализма и неомилитаризма и успостављање «протектората», дефинисањем нове улоге НАТО пакта у оквиру стратегије глобалног америчког интервенционизма, редефинисањем традиционалног поимања суверенитета, као и успостављањем Међународног кривичног суда за бившу Југославију и Руанду, по угледу на тзв. Нирнбершки суд.

На тај начин су велике силе настојале да избегну сопствену одговорност за политику разбијања СФРЈ и последично кривичну одговорност својих лидера за злочин против мира, који је изнедрио све потоње злочине на постјугословенском простору.

Као што је нацификација Немачке и «производња Трећег рајха» била интернационални производ, тако је и разбијање СФРЈ на више малих државица, уз низ политичких, правних и војних преседана, била производ  једне «црне интернационале», чији су идејне основе настале у 19. веку. Нема никакве сумње да је и медијска нацификација српског народа била производ ове интернационале, која је своје послушне извршиоце пронашла међу лидерима сецесионистичких република у бившој СФРЈ. Да није имао моћну подршку из иностранства, Алија Изебеговић никада не би дао следећу судбоносну изјаву: «За суверену и самосталну Босну и Херцеговину бих жртвовао мир, а за мир не бих жртвовао суверену и самосталну Босну и Херцеговину».

Нема сумње да је медијска сатанизација Срба вођена из више центара моћи (разни лобији, агенције за односе са јавношћу, корпоративни кругови, невладине организације) чији је везивни именитељ идеологија глобализма, или концепција «стварања уређеног светског друштва». У реализацији овог циља, брутално су погажена не само основна начела међународног права, него и бројне унутрашње правне норме — попут Стимсонове доктрине из 7. јануара 1932. године, којима се Сједињене државе  обавезују да неће признавати оне државе које су настале из насилних промена. Немачка је такође прекршила сопствени највиши правни акт ангажујући своје војне снаге на Балкану. Да не говоримо о извештају чувене Бадинтерове комисије којим је дат псеудолегалитет разбијању СФРЈ, и то на основу лажних медијских извештаја о стању на терену.

Владимир Илић на крају истраживања указује на постојање тзв. хумилијарне заједнице «која је највиши, али, нажалост, не и последњи стадијум тоталитарног интернационалног повезивања». Реч је о новој врсти тоталитарне наднационалне заједнице «која систематски, коришћењем средстава масовне (дез)информације, и одређеним средствима принуде, понижава сопствене грађане и, поготово грађане арбитрарно оглашених непријатељских држава».

Нема дилеме да је медијска нацификација српског народа покушај освете нациста и њихових наследника и следбеника хумилијариста. Отуда је лик Прометеја сублимисана судбина Србије.

***

ЛИТЕРАТУРА
Владимир Илић – Прометеја: медијска «нацификација» српског народа, Конрас, Крагујевац 2020.
Милорад Вукашиновић – Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад, 2021.
Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад, 2022.

ИЗВОР: https://www.geopolitika.ru/sr/article/vladimir-ilitsh-medijska-nacifikacija-srpskog-naroda